Populizam, elitizam i demokratija

AUTORITET I STRUČNOST U DOBA BREXITA I TRAMPA

Piše: Andy Hamliton

L. Menken je još 1920. predskazao ono što se nedavno i dogodilo:

„Kako se demokratija bude usavršavala, funkcija predsednika će sve više odražavati dušu naroda. Jednog velikog i slavnog dana američki građani će konačno dobiti ono za čime njihova srca žude i Belu kuću će zauzeti potpuna budala i narcistički moron.“1

Menken je osuđivao demokratiju zbog njenog populizma – obećanja prosperiteta koje nije bila u stanju da ispuni. Zapravo, tokom nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, ona jeste omogućila ovaj prosperitet. Ali njen skorašnji relativni neuspeh – u pravičnoj raspodeli plodova ekonomskog rasta – rezultirao je obnovom populizma i neshvatljivim izborom Amerikanaca na poslednjim predsedničkim izborima.

Populistički zaokret se ponavlja u modernim društvima u zavisnosti od ekonomskih uslova, kulturalnih potresa poput migracija i ubrzanog tehnološkog razvoja. Ali 2016. je posebna po svom „besu prema elitama“, kako je to nazvao britanski laburistički političar Džon Kradas.2 Izbor Donalda Trampa i rezultat junskog referenduma u Britaniji se redovno povezuju jedan sa drugim kao izrazi populizma. Bes prema elitama prati odbacivanje autoriteta stručnjaka. Tako je Majkl Gouv, istaknuti zastupnik kampanje za napuštanje EU, odbio da za Fajnešal tajms odgovori na pitanje koji ekonomista podržava izlazak iz EU, rekavši da je „ljudima u ovoj zemlji dosta stručnjaka“. Moguće je da neke stručne oblasti – pre svega društvene nauke – dobijaju više poštovanja nego što zaslužuju. Ali ideja da stručnost sama po sebi ne zaslužuje poštovanje je nečuvena. Ne verujem da bi Gouv voleo da ga operiše neurohirurg-amater, ili da ga savetuje advokat-amater.

Postoje dva osnovna objašnjenja ovog populističkog talasa. Objašnjenje (1) je neutralno prema elitama: biračko telo više ne poštuje ništa što je veliko i dobro i podložno je zavođenju od strane demagoga. Objašnjenje (2) kaže: političke elite nisu učinile ništa da spreče pustošenje od strane ekonomskih elita, zapravo su i učestvovale u ovom pustošenju i imale koristi od njega, otud i njihova nepopularnost. Objašnjenje (1) podrazumeva relativnu dobroćudnost elita; (2) pretpostavlja da su one u velikoj meri zloćudne, ili da barem snose odgovornost za nepoznavanje uslova svakodnevnog života ljudi. Ova objašnjenja se često kombinuju: (1) se objašnjava time što su i mase shvatile činjenice sadržane u objašnjenju (2), što je znak njihove veće političke zrelosti i sofisticiranosti.

Primer objašnjenja (1) je izjava ser Dejvida Atenboroua povodom brexita:

„Pobrkali su se… populizam i parlamentarna demokratija… Da li zaista želimo da nam život bude određen ovim referendumom? Ono što podrazumevamo pod parlamentarnom demokratijom je svakako mogućnost da nađemo nekog koga poštujemo i koga smatramo mudrijim od sebe, ko je spreman da preuzme odgovornost za vaganje teških odluka i da onda njemu ili njoj poverimo da odlučuje u naše ime.“

Direktniji, i pomalo seksistički, izraz elitizma može se naći u argumentu Žana Reja, bivšeg predsednika Evropske komisije, koji je 1974. osudio održavanje prvog evropskog referenduma u Britaniji:

„Referendum o ovom pitanju svodi se na konsultovanje ljudi koji ne razumeju probleme umesto ljudi koji ih razumeju. Ne sviđa mi se situacija u kojoj o politici ove velike zemlje odlučuju domaćice. O tome treba da odlučuju za to obučeni i informisani ljudi.“3

Svaka sugestija da bi glasu naroda izraženom na referendumu trebalo da se suprotstave njegovi izabrani predstavnici danas se smatra izbornim samoubistvom. Ideja političkog vođstva kao artikulacije onoga što ljudi žele – uređivanja nekoherentnog skupa aspiracija – danas je zamenjena direktnim demokratskim principom: činjenica da je za jednu politiku glasala većina birača sama po sebi je razlog da se ova sprovede u delo, čak i ako je to u suprotnosti sa nacionalnim interesom. Za populiste politika je direktno, nekritičko sprovođenje narodne volje.

Kao objašnjenje ovog fenomena navođeni su mnogi faktori, pre svih globalizacija. Pominje se i uspon društvenih medija; oni su, kako se na jednom mestu navodi u Fajnenšal tajmsu, „uklonili filtere izražavanja podstičući osećaj da su sva gledišta jednako validna… Etablirani mediji, tradicionalni filteri, u velikoj meri su napustili tu ulogu. Postalo je suviše lako čitati samo potvrde sopstvenih predrasuda“. Kako komentariše Džon Skorupski, „vera u normativni autoritet autonomnog razuma… je praktično nestala iz intelektualnog i političkog polja“ i zamenjena je sirovim subjektivizmom.4 Situacija je još gora nego što tvrdi Skorupski – u doba politike zasnovane na „post-istini“ i „lažnim vestima“, ličnom mišljenju su potčinjene ne samo vrednosti, već i činjenice. Ali po liberalnom teoretičaru Norbertu Bobiu, populizam je stalna opasnost za demokratiju. On je odgovor na ono što Bobio naziva „neispunjenim obećanjem demokratije“: „opstanak nevidljive moći (elita), istrajnost oligarhija, potiskivanje posredničkih tela, obnovljeni žar u zastupanju partikularnih interesa, slom građanske participacije i neuspeh projekta obrazovanja građana“.5

Meta populističkih napada nisu političke elite kao takve – omiljeni pežorativ je liberalne elite. Mnogi na levici ove elite smatraju produženom rukom globalnog kapitalizma i buržoaskih vrednosti; po njima, liberalizam je politička filozofija kapitalizma. Ali iako se politički i filozofski liberalizam često brka sa lassez-faire ekonomijom – a ova tendencija postaje sve raširenija – veza između njih je upitna. Ona postoji pre sa klasičnim nego modernim liberalizmom, budući da je potonje stanovište kompatibilno sa mešovitom ekonomijom i državom blagostanja, a mnogi mislioci smatraju i da je nužno povezano sa njima.

Samo marksistička kritika liberalizma liberalne vrednosti prosto izjednačava sa vrednostima buržoaskog kapitalizma. Mnogi liberali – uključujući i autora ovog teksta – smatraju svoju poziciju kompatibilnom sa socijalističkom kritikom kapitalizma. Ono što liberalizam isključuje je nasilno, revolucionarno ukidanje kapitalizma – jer nasilna revolucija ukida i individualnu slobodu. Osuditi „liberalne elite“ za prestupe globalizovanog kapitalizma znači ogrešiti se o liberalizam; uistinu, termin „liberalne elite“ se često koristi na lenj i isprazan način. Ispravno je osuditi elite zbog toga što nisu osigurale pravičnu raspodelu dobiti od kapitalizma, ali to nema nikakve veze sa njihovom vernošću liberalnim vrednostima.

Može se prigovoriti, kao što to čini Mark Keli, da: „Liberali ne podržavaju bilo koji oblik ukidanja kapitalizma, čak ni mirnim, demokratskim sredstvima, jer bi komunistička vlast ukinula izvesne kanonske liberalne slobode povezane sa vlasništvom i tržištem. Uistinu, za liberale slobode imaju prevagu nad demokratijom, dok komunisti veruju u suprotno – čak iako se njihova koncepcija demokratije ne slaže sa onom liberalnom.“6

Ali ovaj prigovor se zasniva na oštroj suprotstavljenosti između kapitalizma i komunizma, koja ne ostavlja prostora za socijalizam i državu blagostanja, a to je prostor u kojem se često nalaze liberali. Zapravo, poziciju koju Keli pripisuje liberalima zastupaju neo-liberali.

Trampovi glasači ne žele rušenje kapitalizma, naravno – iako žele da obuzdaju njegovu globalnu neumerenost. Ali za razliku od levičara, čiji napadi na liberalne elite ciljaju na kapitalizam pre nego na elitizam, populisti misle na nešto drugo kada koriste frazu „liberalne elite“. Oni odbacuju standarde kulture i moralnosti koji nisu zasnovani na širokoj prihvaćenosti, dok istovremeno podrivaju okvir slobode u skladu sa zakonom, u korist populističkog vođstva.

Šta je onda liberalizam? Kao što tvrdi Skorupski, on je moralni i politički okvir za sprovođenje javnih politika.7 Ovaj potonji on naziva liberalnim poretkom, koji se sastoji od (i) jednakih prava za sve građane – prava da se ponašamo kako želimo, u okvirima zakona koji štiti prava drugih; (ii) posebne zaštite sloboda mišljenja i rasprave, i (iii) ugrađivanja ovih principa u delotvoran pravni poredak koji garantuje jednakost svih građana pred zakonom. Filozofski liberalizam, za Skorupskog, uključuje etički individualizam – gledište po kojem se sve vrednosti i prava svode na vrednosti pojedinaca, ili onoga što ima vrednost za pojedince ili njihova prava; jednako poštovanje za sve, zasnovano na uverenju da je svako jednako sposoban za upravljanje sobom; i slobodu mišljenja i rasprave. Skorupski primećuje da je „za filozofskog liberala, liberalni poredak univerzalno idealni poredak; (ali) neophodan je proces razvoja kako bi nastalo građansko društvo u stanju da ga održava“.

Ideja da liberalizam i demokratija nisu nužno povezani relativno je nova. Međutim, Skorupski primećuje da „liberalna filozofska teza jednakog poštovanja predstavlja barem prima facie razlog za bezuslovna jednaka prava u političkoj participaciji.“8

Liberalizam u najširem smislu zahteva odbacivanje populizma i zastupanje bilo elitizma ili – alternativa koju ću ja braniti – meritokratije. Moj fokus je na onome što ovi pojmovi podrazumevaju, radije nego na praktičnim koracima koje treba preduzeti da bi se oni branili; mada su ova pitanja očigledno povezana. Elitizam može biti legitiman opis, ali ga uprkos tome možda ne bi trebalo koristiti zbog pežorativnih asocijacija koje su se vremenom oko njega nagomilale.

Od kada sam počeo da razmišljam o liberalizmu i elitizmu pre deset godina pojmovna geografija ove oblasti se promenila. U to vreme se činilo neophodnim argumentovati da elitizam nije suprotstavljen egalitarizmu, već populizmu. Kada se suprotstavlja egalitarizmu, elitizam kaže da preferencijama elite treba pripisati veći deo resursa.9 Na primer, Rolsov neutralistički liberalizam, prema kojem država ne treba da promoviše bilo koja posebna duhovna, moralna ili kulturna dobra, neegalitarnu raspodelu resursa smatra obeležjem elitizma; slično smatra i Hurka u svojim radovima o perfekcionizmu.10 Tačno je da su elitisti skloni protivljenju egalitarnoj raspodeli; ali ovo protivljenje nije presudno. Tretiranje problema kulture i demokratije u terminima raspodele sredstava je previše filistarski i ne uspeva da prepozna suštinski značaj umetnosti i estetskog za ljudsko blagostanje.

Upravo navedeni argumenti više nisu neophodni, jer je danas postalo uobičajeno da se elitizam suprotstavlja populizmu, a ne egalitarizmu; iako je u isto vreme „elita“ ušla u širu upotrebu, naročito među istoričarima, kao termin za one koji poseduju ekonomsku i političku moć. Izborna i referendumska politika 2016. dodatno je osnažila tendenciju koja je i ranije bila prepoznatljiva: zapadna društva su doživela proletersku revoluciju, iako ne onakvu kakvu je zamišljao Marks – ova revolucija radosno prihvata konzumeristički kapitalizam.

Prošlo je razdoblje u kojem su radnici poštovali one koji su im bili navodno društveno pretpostavljeni. Oni se više ne osećaju manje vrednima, već samo potlačenima; gnevni su zbog toga što su im uskraćeni prosperitet i sigurnost koje su političari tako olako obećavali, i osećaju se gubitnicima u eri globalizacije. Ovo posebno važi za one koji se nalaze na geografskoj periferiji ili u provinciji – između obala SAD i izvan jugoistoka Engleske. Stoga se britanski glas za napuštanje EU smatra osvetom starijih, slabije obrazovanih i onih iz malih gradova u unutrašnjosti.

Šta se tačno podrazumeva pod terminom „populizam“ – ili tačnije, pod dihotomijom populizam-elitizam? Oksfordski rečnik kaže: „pripadnik ili pristalica političke partije koja polaže pravo na predstavljanje građana“. Ali ovo je previše široka definicija. Verujem da bi bilo pogrešno govoriti o populizmu pre razdoblja demokratije – Spartakova pobuna robova ili seljačka buna nisu smisleni primeri. Populizam i elitizam se javljaju tek sa predstavničkim sistemima.

Američki komentatori nalaze prve znake ovog fenomena već kod predsednika Endrjua Džeksona. Nativizam ima za cilj zaštitu interesa onih koji su rođeni u zemlji, nasuprot imigrantima; „Džeksonovska demokratija“ je uključivala ropstvo, tlačenje američkih domorodaca i belu supremaciju. Nativizam i populizam se u Americi javljaju i nakon Džeksonovog vremena. Nativistička Partija neznalica (Know-Nothing Party) iz 1850-ih tvrdila je da imigranti uzimaju poslove poštenih Amerikanaca. Vilijam Dženings Brajan je postao kandidat Demokratske stranke 1896. sa programom koji je branio proizvođače od ne-proizvođača.

Populisti se suprotstavljaju etabliranim elitama, i logična posledica njihove pozicije je permanentna revolucija maoističke vrste. Ali u praksi, njihova ideja je sugestivna i populisti retko tragaju za nečim što prevazilazi jednokratno rešenje. Za Milera, u knjizi Šta je populizam?, radi se o „moralističkom zamišljanju politike“, „načinu opažanja sveta politike koji postavlja moralno čist, u potpunosti ujedinjen i u konačnom fiktivan narod, nasuprot elitama koje se smatraju korumpiranima“. Baš kao i za Bobia, za Milera je populizam oduvek opasnost za demokratiju, on je „stalna senka moderne predstavničke demokratije i stalna opasnost po nju“. Populista veruje da postoji nešto poput volje naroda i da je ona oličena u njemu; stoga je, po Mileru, populizam suštinski anti-pluralistički.

Obeležje populizma na vlasti je kolonizacija države, masovni klijentelizam, diskriminatorni legalizam i represija nad građanskim društvom. Kako piše Lajonel Barber za Dejli mejl, „Trampov nedostatak poštovanja za manjine je slika u ogledalu zahteva zastupnika brexita da se ‘volja naroda’ poštuje po svaku cenu. Svako ko prigovori – mediji, opozicija ili sudstvo – rizikuje da bude proglašen ‘neprijateljem naroda’“ (Lenjinova fraza iz 1917). Barber kaže da ovo nije samo razobručeni populizam, već i poricanje politike kao takve.

Populizam je anti-elitistički, ali šta ovo tačno znači? Populisti mogu reći da oni nisu skeptični prema stručnosti kao takvoj, već samo prema stručnosti tradicionalne ili aktuelne političke elite. Prema populistima, profesionalni političari iz „vašingtonskog pojasa“, ili iz „vestminsterskog mehura“, ne poseduju sposobost za stručno prosuđivanje u onim oblastima politike koje se tiču blagostanja naroda – oni su se odvojili od iskustava koja bi ih učinila stručnjacima kakvi su narodu potrebni, što ih čini ne samo korumpiranima već i neznalicama. Populizam u tom smislu ne odbacuje stručnost kao takvu.

Za svoje glasače Tramp ima poslovnu stručnost, koja znači – u već otrcanoj formulaciji – da on ume da sredi stvari; da učini ono što je neophodno. (Iako ne naročito uspešan u pravljenju novca, on je očigledno veoma dobar u razvijanju i održavanju brenda – njegova izborna pobeda je nazivana „trijumfom brenda“). Po strožijoj definiciji, Tramp bi se mogao smatrati nativistom pre nego populistom. Vođstvo UKIP-a je, nasuprot tome, nesumnjivo populističko. Iako potiče iz privilegovanog sloja kao i Tramp, bivši vođa pokreta Najdžel Faraž pretvara se da je čovek iz naroda; ima narodski smisao za humor i često se slika sa kriglom piva u ruci.

Pretpostavio sam da populizam, shvaćen na ispravan način, odbacuje stručnost u izvesnim oblastima – ali da je dopušta u neurohirurgiji i takmičarskim sportovima. Implikacije ove pretpostavke izvode se u ostatku ovog članka. Pre svega treba da istražimo implikacije koje ovo ima za liberalizam i njegovu vezu sa demokratijom. Kako primećuje Vernon Bogdanor, postoji napetost između liberalizma i demokratije; i on staje na stranu demokratije. Po njemu, referendum o brexitu je „zaštita od ozbiljnih ustavnih promena koje narod ne želi. Referendum je sprečio devoluciju Škotske i Velsa 1979. i devoluciju na regione 2004. On sada izbacuje Britaniju iz EU, protivno željama vlade i parlamenta“. (Suprotno Bogdanorovoj analizi, posledice referenduma iz 2016. su u stvari radikalne, a ne konzervativne.)

„Liberalno nastrojeni građani osećaju nelagodu u vezi sa doktrinom narodnog suvereniteta“, nastavlja Bogdanor. „Oni koriste argumente protiv nje, slične onima koje su konzervativci iz 19. veka koristili protiv proširenja prava glasa. Mnogi liberali su postali elitisti“. On odbacuje ovo gledište: „Visoka izlaznost na referendumu (72%) čini mi se kao upečatljiva ilustracija posvećenosti demokratiji od strane onih pripadnika našeg društva koji su u najtežoj situaciji… Najveća pretnja demokratiji dolazi od strane pasivnog biračkog tela“.11 Po novom ustavnom odobrenju, Bogdanor tvrdi, o ustavnim promenama odlučuje narod pre nego parlament; direktna demokratija je danas otelotvorena u nepisanom britanskom ustavu.

Miler i Bobio su jasnije na strani liberalizma. Miler karakteriše demokratiju kao inherentno liberalnu; Bobio ugrađuje liberalne vrednosti u demokratiju i zaključuje da je „neliberalna demokratija“ nekoheretna ideja. I na levici i na desnici kritičari buržoaske demokratije već dugo propovedaju ono što je u suštini neliberalna demokratija, koju možemo pronaći u Erdoganovoj Turskoj, Čavezovoj i Madurovoj Venecueli i Orbanovoj Mađarskoj. Vođa britanskih laburista Džeremi Korbin vrednuje demokratiju više nego liberalizam, a može se pretpostaviti da on – kao i mnogi drugi na radikalnoj levici – pod liberalizmom podrazumeva razobručeni laissez-faire kapitalizam.

Ali Miler izbegava idiom „neliberalna demokratija“, zato što on po njemu zamagljuje legitimitet autoritarnih figura poput Erdogana i Orbana. On im ostavlja etiketu „demokrata“, iako oni odbacuju liberalna prava na slobodu govora, medijski pluralizam i zaštitu manjina, koje konstituišu demokratiju. Populizam nije samo „neliberalan“; on „iskrivljava demokratski proces“; populisti su stvarna opasnost za demokratiju, a ne samo za liberalizam, kaže Miler u svojoj knjizi.

Ima istine u onome što on tvrdi; teško je odvojiti vrednosti liberalizma i demokratije. Ipak mislim da on greši kada poriče koherentnost ili mogućnost neliberalne demokratije. Smatrati da demokratija ima vrednost po sebi, različitu od njenih liberalnih implikacija – kao što tvrdi gore navedeni princip – jeste populistički. Miler sugeriše da je kritičnost prema elitama nužan, ali ne i dovoljan uslov populizma; oni koji su na protestima u Istočnoj Nemačkoj 1989. vikali „Mi smo narod“ iznosili su legitiman izazov režimu. Ali Miler ne daje dovoljno jasnu sliku onoga čemu se populizam suprotstavlja. Populizam možda jeste aberacija „liberalne demokratije“, ali šta tačno u liberalnoj demokratiji on odbacuje? Kako bismo odgovorili na to pitanje, moramo proširiti Milerov model da bismo obuhvatili populizam u umetnosti, kulturi i drugim oblastima.

Elitizam i meritokratija

Kraća verzija Oksfordskog rečnika definiše elitizam kao „pouzdanje u ili zalaganje za vođstvo ili dominaciju odabrane grupe“ – grupe koju bi njeni kritičari opisali kao samoreprodukujuću, eksluzivnu i nemeritokratsku. Elitizam je odbacivanje populizma, kao što smo već videli. Ali on je neophodan kako bi se opisao centralni smisao „populizma“ – poricanje mogućnosti boljeg prosuđivanja u moralnim, političkim, estetskim i kulturnim pitanjima.12

Populisti priznaju da neurohirurzi, fizičari i profesionalni sportisti poseduju autentičnu veštinu ili stručnost – niko ne prigovara elitizmu u neurohirurgiji, ili u izboru za Olimipijske igre. Ono što se poriče je elitistička tvrdnja da moralni, kulturni i duhovni ciljevi zahtevaju deliberaciju o ciljevima, a ne samo o sredstvima, i da neki pojedinci mogu biti bolje sudije o ovim pitanjima od drugih.13 Sve do nedavno, kulturni elitizam je bio primarna meta populista, koji su ga pronalazili u zgradama opera, drevnim univerzitetima i javnim RTV servisima.

Opisati operu kao elitističku umetničku formu znači reći, koristeći popularne slogane, da je ona „nerazumljiva, irelevantna za obične ljude, društveno isključujuća“. Populisti targetiraju visoku kulturu i pretenzije na objektivnost u estetskom suđenju koje su u osnovi umetničkog kanona. Za njih, umetnički svet kuratora, poznavalaca i kritičara ima iluziju stručnosti koja polaže pravo na zakonodavstvo u čisto subjektivnim stvarima ukusa i mišljenja.

Populisti odbacuju kritički autoritet u bilo kom obliku. Stoga se po Kurtu Dukasu „ukus jedne osobe može menjati… međutim, da li ćemo tu promenu nazvati razvojem ili izopačavanjem, zavisi isključivo od toga da li se on menja u smeru našeg ukusa ili nasuprot njemu. Promena ukusa je za svakoga od nas, po definiciji, razvoj…“ Ovo je subjektivizam koji je, kako Skorupski opisuje, zamenio autonomiju razuma.14 Populisti smatraju da kritički sudovi ograničavaju individualnu estetsku reakciju podrivajući poverenje koje ljudi imaju u svoje mišljenje.

Populistički subjektivizam se često pogrešno razume. Pitanje se, verujem, ne tiče forme u kojoj će nečije odbacivanje biti izraženo. Protivnici populizma, kako ih ja karakterišem, iznose i moralnu i estetsku, i političku tvrdnju – da postoje autoriteti u moralnim i estetskim pitanjima i da oni treba da imaju društveni uticaj u svojoj sferi. Za Skorupskog, liberalni elitizam „potvrđuje da postoje ljudi koji bolje sude o nekim stvarima… čiji se prirodni uticaj ne sme ometati“.15 Ovo je argument koji iznosi Džon Stjuart Mil u svom delu O slobodi, da je individualnost vredna zbog inovacija koje donosi društvu. Postoji konzervativni elitizam, ali on počiva na drugačijem fenomenu usađivanja komunalnih navika odanosti i poslušnosti. Elitizam za konzervativce podrazumeva hijerarhiju zasnovanu na stabilnosti, a ne inovaciji.

Ono što mene zanima je da suprotstavim elitizam i njegove meritokratske alternative populističkom odbacivanju autoriteta. Obe alternative su posvećene kanonu i standardu ukusa u estetskom suđenju. Ali meritokratija se razlikuje po svom shvatanju autoriteta i svom pozitivnijem odnosu prema popularnoj kulturi. Ona se razlikuju po svojoj odanosti prepoznavanju i zahtevu da oni koji su u stanju da cene klasike – iako mogu biti u manjini – mogu doći iz bilo kojeg sloja društva. Za meritokratu, početnikove reakcije imaju značaja u kritičkom diskursu.

To je demokratija ukusa: svako ko uloži iskren napor u kritičko suđenje ima pravo da bude uzet za ozbiljno – pa ipak, sudovi onih sa praksom i iskustvom u kritici nose posebnu težinu.16Moguće je da neko, u velikoj meri neupoznat sa istorijom umetnosti, poseduje vredne reakcije na umetnička dela; ponekad, zaista, znanje može navesti osobu da „promaši“ umetničko delo i ne iskusi ga u punom smislu. Ne postoji uporediv demokratski element u disciplinama poput nauke, tehnike, medicine ili istorije. Niko ne bi ozbiljno tvrdio da bilo ko ima pravo na mišljenje o tome koliko ima različitih vrsta subatomskih čestica, ili o tome kolika je nosivost jednog mosta. U nauci, mišljenja neobučenih su bezvredna.

Estetika i etika poseduju osobine spontanosti i dijaloga – mi odlučujemo o moralnim i estetskim pitanjima za sebe, ali ne sami – iako se može činiti da smo „jednakiji“ u etici nego u estetici. Prava koja zahtevam za estetskog početnika su minimalna; u estetici, nasuprot etici, efekti obrazovanja su veći. Kulturalni elitisti, sa svojom isključujućom koncepcijom autoriteta, odbacuju demokratiju ukusa.

Elitizam je dijametralno suprotstavljen populizmu, ali termin „elitistički“ je stekao previše negativnih konotacija da bi ga liberali mirno koristili. Stoga umesto njega predlažem termin „meritokratija“. Meritokratija podrazumeva sistem društvene organizacije u kojem su položaji zasnovani na sposobnosti, a ne na bogatstvu, porodičnim vezama ili klasi – vlast od strane najzaslužnijih. Kritičari meritokratije smatraju je samo novom legitimacijom društvene elite.17Ali njihova primedba se izgleda zasniva na tome da je prava meritokratija nedostižna, a ne da je sama po sebi problematična – da sve hijerarhije stvaraju ušančene i samoreprodukujuće elite koje nisu otvorene za nove talente. Ovi kritičari s pravom kritikuju rigidnu stratifikaciju i nisku društvenu mobilnost uobičajene u zapadnim društvima, naročito u Britaniji i SAD – ne prepoznajući da su ovo faktori koji podrivaju meritokratiju. Bez meritokratije ne bismo imali naučnike, hirurge, generale, inženjere, nastavnike, gradske planere, bankare, novinare, umetnike i sportiste. Alternativa je ludilo Maove kulturne revolucije ili Pol Potove „godine nulte“.

Moglo bi se tvrditi da elitizam može biti meritokratski, a da je meritokratija elitistička; moja definicija razdvaja ove dve pozicije.18 U mom modelu, meritokratija zahteva otvoreno, ne-isključujuće telo sastavljeno od autoriteta, kao i nijansiran pojam autoriteta. Moj model se slaže sa elitizmom da neki pojedinci mogu bolje suditi o moralnim, kulturnim i duhovnim pitanjima i da oni treba da poseduju društveni uticaj, ali to nije njihovo isključivo pravo. Skruton se opravdano smatra kulturnim elitistom. Ali on ne raspravlja o tome da li se „elita“ u njegovom smislu odnosi na ne-meritokratsku društvenu elitu koja je istorijski uživala privilegovan pristup visokoj kulturi, ili na ljude bilo kog društvenog porekla koji je stvaraju i u njoj uživaju. Ako je u pitanju potonje, onda se on mnogo ne zamara pitanjem širenja dostupnosti visoke kulture.19

Problem sa elitizmom nije u tome što pojedini članovi elite ne dobijaju odgovarajuće zasluge, već to što se opiru uključivanju sposobnih kandidata iz društvenih i intelektualnih miljea različitih od njihovog. Estetska meritokratija prepoznaje, i zahteva, da oni koji su sposobni da cene visoku kulturu ili klasike – iako mogu biti u manjini – potiču iz svih slojeva društva. Sve do 19. veka, zapadna kultura je bila u velikoj meri zabran klase ili klasa sa monopolom na slobodno vreme. Danas, prosečna osoba koja živi u zapadnom liberalnom društvu ima dovoljno slobodnog vremena da postane esteta u minimalnom, ali esencijalnom smislu – to jest, ima slobodnog vremena da razvije sposobnost da vrednuje umetnost i estetsko kao ciljeve po sebi.

Čini se da elitizam uključuje i ono što se danas često naziva epistemičkom nepravdom – ućutkivanjem govornika kojima se na daje pravo na kritički glas. Miranda Friker je razvila ovaj pojam kao opis neuspeha da se nečijem svedočenju priušti odgovarajući nivo poverenja, zbog raznih predrasuda. Tako suđenje Tomu Robinsonu u Ubiti pticu rugalicu pokazuje odbacivanje iskrenog svedočenja Afro-Amerikanca u južnjačkom gradu na početku 20. veka, dok nedovoljno kredibilna svedočenja belih svedoka bivaju prihvaćena. Po Friker, epistemička nepravda je ukorenjena u određenim predrasudama; postoji običajno pravo da se naše reči čuju i da se na njih odgovori, koje je od fundamentalnog značaja za ljudsko učenje, poštovanje, uživanje i komunikaciju sa drugima.20 Pojam epistemičke nepravde u društvenoj i umetničkoj kritici može se videti kao razvoj Frikerinog pojma, i to je ono što sam prethodno nazvao demokratijom ukusa.

Meritokratska koncepcija autoriteta insistira na tome da čak i ako, kao što elitizam tvrdi, neki ljudi bolje sude u političkim, kulturnim i moralnim pitanjima nego neki drugi, svaki pojedinac mora na kraju odlučiti za sebe. Kao što je uvideo Mil, ono što se zahteva nije „slepo potčinjavanje neznalica muškarcima (i ženama) koji poseduju znanje, već inteligentno priklanjanje onih koji znaju mnogo onima koji znaju više“.21 Kako komentariše Skorupski: „U slobodnoj i inkluzivnoj debati neizbežno će se pojaviti manje ili više autoritativni glasovi… (ali) nečija lična nezavisnost ili dostojanstvo nisu umanjeni slobodnim priznanjem autoriteta u zajedničkoj potrazi za istinom… Naprotiv, ovo priznanje predstavlja obeležje unutrašnje slobode.“22

Ideal liberalnog obrazovanja i univerziteta sastoji se u tome da nastavnik inspiriše autonomne mislioce, a ne poslušne sledbenike. Podrivanje priklanjanja autoritetima, od viktorijanske ere do danas, bilo je u osnovi oslobađajuće, u meri u kojoj je osnažilo mogućnost nesnishodljivog poštovanja prema autoritetima. Ali ono je takođe značilo opadanje autoriteta kao takvog.

Tvrdnja Dejvid Hjuma iz njegovog klasičnog eseja „O merilu ukusa“ da ukus različitih ljudi nije na istom nivou, može se odbraniti. Ova nejednakost je situaciona, a ne esencijalna, kako to smatraju elitisti.23 Po mojoj interpretaciji, Hjum svoj kritički autoritet zasniva na iskustvu i praksi pre nego na specijalizovanom znanju i isključujućem kritičkom jeziku; tako se Hjumov model može razviti na način koji ne potčinjava individualnu reakciju stručnom mišljenju. Manje iskusni ljubitelji umetnosti se ne „priklanjaju“ kritičaru; radije, oni rapravljaju i možda priznaju da je tumačenje onog drugog superiorno. Neki populisti tvrde da se po Hjumu, „kvalifikacija nekih subjekata suđenja, vrši istovremenom diskvalifikacijom drugih subjekata“ kroz upražnjavanje kulturalne moći. Ali proces obrazovanja senzibiliteta ne počiva na diskvalifikaciji, već na distinkciji između onih koji su kvalifikovani i onih koji to još uvek nisu. Elitisti, nasuprot tome, nisu spremni da osnaže bilo koga drugog osim trenutno kvalifikovane elite.

Prema meritokratskom pojmu autoriteta, razvijanje kritičkog senzibiliteta uključuje otkrivanje toga ko su pravi kritičari i šta prava kritika podrazumeva. Ljubitelji umetnosti ne uče od kritičara samo koja dela imaju umetničku vrednost. Oni razvijaju sposobnost da i sami donose kritičke sudove, da postanu – barem amaterski – pravi kritičari. Bilo bi izopačeno da neko kaže „Ja se samo priklanjam kritičkom mišljenju. Ako želim da kupim sliku savremenog umetnika, ili snimke jamajčanske dab muzike, tražiću mišljenje stručnjaka za šta da se opredelim. Nisam zainteresovan za razvijanje sopstvenog autonomnog suda“. Ovaj estetski otuđeni pojedinac brka početak procesa vrednovanja umetnosti sa njegovim krajem. Ali suprotni ekstrem je takođe pogrešan. „Nikada ne čitam šta kritičari pišu, sâm formiram svoje mišljenje“ – tvrdnja estetskog solipsiste – i „nikada ne formiram svoje mišljenje, samo čitam šta kritičari pišu“, podjednako su izopačeni.

„Dajte ljudima ono što hoće“

Meritokratska interpretacija kritičkog prosuđivanja nalazi podršku Džonatana Rouza, u njegovoj odbrani kanona u delu Intelektualni život britanske radničke klase. Njegovo istraživanje pokazuje da kritički sud, izražen u umetničkom kanonu, nije prosto zabran društvene elite. Rouz je istraživao objavljene i neobjavljene memoare, dnevnike, usmene istorije, novine, ankete, bibliotečke i školske arhive iz 19. i 20. veka. Želeo je da sazna koje su knjige čitali, šta su mislili o njima. Ono što se pomalja iz ovih istraživanja, tvrdi Rouz, jeste slika radničke klase kao odlučne u nameri da se samoobrazuje.

Kako Stefani Kolini ističe u jednom prikazu: „Prava tema ove knjige nije ‘intelektualni život britanske radničke klase’, već ‘čitalačke navike autodidaktske tradicije unutar britanske radničke klase od ranog 19. veka do sredine 20.’“24 Kolini je skeptičan, tvrdeći da Rouz uglavnom prikuplja anegdotalne dokaze od onih koji uživaju u pričanju ovakvih anegdota o samima sebi kasnije u toku života; ali čak i ako Rouzovim nalazima pristupimo oprezno, oni su i dalje impresivni.

Rouz podriva pretpostavku studija kulture o tome da samo dominantna klasa definiše i održava vrednost visoke kulture. On tvrdi da klasična književnost nudi raznolikost uvida koji su i sami osnažujući i subverzivni: „Ako su klasici vladajućim klasama nudili umetničku izvrsnost, psihološke uvide i duboku filozofiju… onda politika jednakosti mora početi od raspodele ovog znanja klasama kojima se upravlja“.25 Rouz pokazuje da su tkalje, rudari, kuvari, točkari, ribari, mlekarice, mehaničari, pastiri i farmeri čitali impresivno šaroliki izbor kanonske književnosti: Dikensa, Miltona, Tenisona, Raskina, Marksa, Šekspira i mnogo toga drugog.

Rouz prepričava kako su pastiri u Ševiot Hilu održavali neku vrstu protočne biblioteke, ostavljajući knjige koje su pročitali u unapred određenim pukotinama u zidovima pored puta. Knjige bi onda bile pozajmljivane od strane drugog pastira koji je tu prolazio, i koji bi ostavio drugu knjigu u pukotinu; knjige su tako putovale i po 30-40 milja, a da su se pastiri-čitaoci međusobno retko sretali. Ovakve studije slučajeva pokazuju da klasici pripadaju svima; radnička kultura ne mora biti suprotstavljena visokoj kulturi. Koncept klasika „zagledanih u prošlost“ koji odolevaju testu vremena očigledno mora omogućiti pripadnost savremenih radova visokoj kulturi; iz tekuće visoke kulture izdvaja se ono što će kritički konsenzus tokom vremena proglasiti klasičnim delom.

Stoga treba biti skeptičan prema tvrdnjama populiste da on „pruža ljudima ono što žele“, bilo u medijima, politici ili umetnosti. Za čistog zabavljača se često kaže da „daje ljudima ono što žele“; za umetnika koji radi istu stvar često se kaže da se „prodao“. Ali ljudi ne znaju uvek šta žele. „Ono što ljudi žele“ nije fiksirano i nepromenljivo; u mnogim slučajevima nije preterano promenljivo, ali se menja u skladu sa onim čemu su ljudi izloženi. Mnogi obožavaoci komodifikovane pop muzike ostaće hladni kada čuju operu; manjina će otkriti da su im se horizonti proširili.

Osoba koja je često izložena nečemu, može razviti i ukus za to. To je pretpostavka institucija poput javnih radio-televizijskih servisa i državnog finansiranja umetnosti. Ovo gledište je antipopulističko po tome što iz njega sledi da su neki oblici kulture vredniji od drugih; s druge strane, ono nije elitističko, jer ne sugerira da visoka kultura mora biti rezervisana za izabranu manjinu. Oni koji, poput osnivača BBC-a lorda Rajta, žele da prošire publiku za visoko kvalitetne oblike kulture mogli bi se bolje opisati kao paternalisti.

Kompozitor Trevor Uišart kao odgovor na populizam predlaže „elitizam za sve“: „Populizam je način na koji vešti finansijski špekulanti… sužavaju mogućnosti i iskustva običnih ljudi – to je pravi elitizam, držati plebs u pokornosti i zarađivati na tome! Ali svako bi trebalo da ima pravo na najbolju muziku koja postoji, a posao stvaraoca je da proizvodi najbolju muziku koju može.“26

Analogno tome, kao odgovor na argument korporativnih medija da oni „samo daju ljudima ono što žele“, Mekčesni piše: „Javno proklamovani princip novinarstva je da ljudima dajete ono što im treba, a ne ono što žele. Potrebne su im informacije koje će im pomoći da razumeju svet i javni život. Dati ljudima ono što žele, posao je industrije zabave… mada nije tačno ni da nam ona daje ono što želimo. Da, ako ste stalno izloženi nečemu, lako je razviti sklonost ka tome… ali ako bi ljudi na redovnoj bazi bili izloženi dobrom, beskompromisnom novinarstvu, razvili bi sklonost ka njemu.“

Kao primer on navodi sudbinu lista Des Moines Register iz Ajove. Ovaj list je imao stalno zaposlenog reportera u svakom od 90 okruga u Ajovi; svi ovi reporteri su dobili otkaz kada je list kupila korporacija „Gannett media“. Nakon dužeg perioda bez izveštavanja iz okruga, „Gannett“ je mogao da tvrdi da daje ljudima ono što žele, jer mlađi čitaoci nisu bili ni svesni da je detaljno izveštavanje uopšte moguće. Kako Mekčesni ispravno primećuje: „Medijski giganti ne daju ljudima ono što oni žele, već ono što je najisplativije da se proizvede.“

BBC ostaje vodeći primer istančanije koncepcije „davanja ljudima onoga što žele“. Za njegovog osnivača Džona Rajta cilj BBC-a je bio da „informiše, obrazuje i zabavi“. On je verovao da „ljudima treba dati ono što mislimo da treba da vole i što će vremenom zavoleti; najbolji način da javnosti damo ono što ona želi jeste da odbacimo eksplicitnu politiku davanja javnosti onoga što ona želi“ i umesto toga joj ponudimo nešto „malo bolje od onoga što ona sada misli da voli“.27 „Eksploatisati tako veliki naučni izum samo u svrhu ‘zabave’ predstavljalo bi prostituisanje njegove moći i uvredu za karakter i inteligenciju građana“, pisao je Rajt 1924. u svojoj knjizi Emitovanje nad Britanijom. Hju Veldon, osnivač umetničkog TV programa Monitor, koji je razvijao talente Ken Rasela, Džona Šlezindžera, Hemfrija Bartona i Melvina Brega, napisao je da je kulturna misija BBC-a da učini „dobro popularnim, a popularno dobrim“.

Ovakvo razmišljanje je bilo očigledno od prvih dana BBC-a. Jedan od najranijih prenosa opere emitovan je 1923. Za Sesila Luisa, koji je to slušao u sedištu BBC-a, „prenos opere je bio siguran uspeh – to se moglo reći već nakon prvih nekoliko minuta… Mnogi koji su zamišljali operu kao nešto dosadno i teško, bili su preobraćeni za jedno veče; mnogi drugi, koji se nisu nadali da će ikada u svom životu čuti operu, doživeli su trenutak da je čuju u bolnici ili spavaćoj sobi“. Za jedno doba sa mnogo ograničenijim pristupom muzici nego što je ovo naše, efekat je sigurno bio izuzetno moćan.

„Civilizacija“ lorda Klarka bila je klasična serija o istoriji umetnosti, emitovana na BBC televiziji 1969. Dejvid Atenborou je pretpostavlja novijoj seriji na sličnu temu „Jabuke, kruške i boja: kako naslikati mrtvu prirodu“ iz 2014. Producenti nove serije, Atenborou smatra, mora da su mislili „’ne smemo da zauzimamo mandarinska gledišta, dovešćemo desetoro različitih ljudi, intervjuisaćemo ih sve i onda ćemo samo spojiti deliće iz svakog intervjua’. Ali tu nije bilo nikakve teze, nikakve središnje ideje; mi živimo u populističkoj kulturi u kojoj ne možemo prihvatiti da postoji iko ko zapravo zna više o nekim stvarima od vas samih“. Javni servis bi, po njemu, „trebalo da služi kao platforma za najbolje mislioce u našem društvu. Ali BBC više ne veruje u to.“28

Treba braniti stav koji iznose Atenboruou i Rajt. On je kulturalno meritokratski pre nego elitistički. Kada Rajt predlaže da se ljudima „pruži ono što mislimo da treba da vole i što će oni vremenom zavoleti“, populistički kritičar će pitati ko je taj ko odlučuje o tome šta će se dati ljudima. Ali uvek postoji neko ko odlučuje – urednik programa ili vlasnik novina. Na referendumu, ko odlučuje koje će se pitanje postaviti i kada? Ko odlučuje koja književnost će se objavljivati, reklamirati ili koji TV programi će se prikazivati? O tome odlučuju ljudi koji imaju moć, koji manipulišu javnim mnjenjem – mada se naravno ni za stručnjake, profesore, kritičare ili birokrate ne može pretpostaviti da su nepristrasni. Kulturalno pitanje je da li urednički izbor odražava umetnički kanon i test vremena. Populista će istrajati na pitanju „Čiji kanon?“ Odgovor je: kanon društva kao celine, prepoznat u različitoj meri od strane svih članova društva – kao što pokazuje ranije pominjani Rouzov rad.

Da ponovimo, demokratija ukusa kaže da svako ko uloži iskren napor u dostizanje kritičkog suda, ima pravo na to da njegov sud bude uzet za ozbiljno. Nauka, tehnika, medicina ili istorija nemaju sličan demokratizujući element. Bilo bi apsurdno predložiti da bilo ko ima pravo na mišljenje o broju subatomskih čestica ili nosivosti jednog mosta. Elitisti bi mogli da tvrde da u ovom pogledu politika nalikuje nauci. Stručnost „ljudi iz ministarstva“ se u posleratnoj Britaniji smatrala skoro naučnom – to je bilo doba državnog planiranja koje se nastavilo sve do 70-ih godina prošlog veka. Ovo poverenje se pokazalo pogrešnim. Štaviše, postoji suštinski smisao u kojem politika više nalikuje estetici. Uloga ljudi u oblikovanju svoje budućnost znači da oni ne mogu biti prosto potčinjeni dobronamernom, paternalističkom, stručnom nadzoru.

U ovom eseju suprotstavio sam meritokratiju i elitizam i branio prvu. Glavni cilj je bio podrivanje populizma, predstavljanjem pozicije koja je u manjoj meri podložna kritici koja se upućuje na račun elitizma. Ali populizam je mnogo veće zlo od elitizma. On uništava liberalnu demokratiju i događaji iz 2016. su doveli liberalne vrednosti u najveću opasnost od 1945. Liberalima je dugo trebalo da prepoznaju i razumeju populističku pobunu Trampa, Le Pen i Faraža – pobunu iz koje su karijeristi poput Gouva i Džonsona pokušali da izvuku korist. Ovaj neuspeh je delimično rezultat sporog odgovora liberala na ekonomske uzroke populizma. Ali odgovornost populista i liberala je potpuno drugačijeg reda – moralni neuspeh nasuprot nemoći imaginacije.

Za one koji su glasali za Trampa se kaže da su besni i da se osećaju napušteno. Isto nesumnjivo važi i za one koji su glasali za Hitlera na poslednjim slobodnim izborima u Nemačkoj 1932, pre nacističkog pruzimanja vlasti. Tramp, naravno, nije Hitler, ali je očigledno nesposoban da obavlja funkciju šefa države. Smatramo da oni koji su glasali za Hitlera podležu moralnoj kritici; isto, mada u znatno manjoj meri, važi i za one koji su glasali za Trampa. Imali su alternativu koja je očigledno bilo bolja, iako oni to možda nisu uviđali.

Činjenica da su Trampovi glasači s pravom besni zato što su zapostavljeni ne može poslužiti kao opravdanje za to što su glasali za, kako bi rekao Menken, „narcističkog morona“ – već samo kao objašnjenje tog postupka. Liberalna demokratija je ugrožena kada nismo u stanju da prepoznamo značaj karaktera za jednog državnika. Problem sa Trampom nisu primarno njegovi predlozi, koliko god apsurdni ili odvratni bili neki od njih, već njegov karakter. Njegovi glasači zaslužuju kritiku jer nisu ozbiljno razmotrili značaj ovog potonjeg.

Opis Trampovih glasača kao „prezira dostojne skupine“, koji je ponudila Hilari Klinton, bio je stoga politički nepromišljen, ali tačan. Demokratski princip nas sprečava da ovo uvidimo; on političko vođstvo vidi prosto kao prevođenje volje naroda u delo. Pravo političko vođstvo, s druge strane, sastoji se u artikulisanju i interpretiranju rudimentarnog skupa aspiracija u demokratski proces – ne u prevođenju navodne volje naroda. Ono se ne sastoji u podilaženju željama, a još manje u u raspaljivanju one vrste želja koje raspaljuju Tramp i brexit.

Ako je opis koji je dala Klinton o „prezira dostojnima“ bio tačan ali politički nepromišljen, onda je takav i ovaj članak. U liberalnoj demokratiji moramo biti spremni da razgovaramo i sa onima sa kojima se ne slažemo, a opisati ih kao „prezira dostojne“ sprečava takav razgovor. Uistinu, ima već i previše moralističke kritike u politici. Međutim, moramo razlikovati potragu za istinom od potrage za političkim uspehom. Moj argument u ovom članku, u potrazi za istinom, jeste umereno anti-populistički i kaže da ako uistinu postoji volja naroda – koja je i sama jedan populistički koncept – ona može biti kritikovana na moralnim osnovama i na osnovu razboritosti.

Završavam upozorenjem turske novinarke Eče Temelkuran, koje nam je uputila iz, kako ona kaže, post-istinite, post-činjeničke Turske:

„Intelektualci i novinari su reagovali na novonastajući populizam samokritičnim pitanjem: ‘Da li smo neobavešteni?’… Mislili smo da će naša sopstvena alatka, sposobnost da preispitujemo i ustanovljavamo istinu, biti dovoljna da sačuva slobodnu diskusiju. Ali nije bila. Ubrzo smo bili paralisani populističkim lažima… Otkrili smo, kao što sada vi otkrivate, da novi proces građenja istine ne zahteva činjenice ili utemeljenost u zajedničkim vrednostima… Elita, stručnjaci… bili su prikazivani kao ljudi odvojeni od društva, spremni da gaze preko potreba, izbora i verovanja ‘pravog naroda’… Naučili smo lekciju, ali prekasno. Pitanje, ‘Da li smo neobavešteni?’ vodi ka ‘oni i mi’ podeli, što se zatim pretvara u ‘ili oni ili mi’. Kao što smo otkrili u Turskoj, mase su izabrale ‘njih’. I nakon toga dobijate, baš kao i ja, ispisnicu iz ‘pravog naroda’, i to u svojoj sopstvenoj zemlji. Evropa i SAD će uskoro saznati da biti ‘elita’ nije stvar klase ili obrazovanja: već poslušnosti jednoj verziji istine.“

Nijedan liberal ne treba da bude previše samouveren u vezi sa sposobnošću zapadnih demokratskih struktura da izdrže ove pritiske.

—————————–

(Andy Hamilton, The Critique, preveo Rastislav Dinić, izvor: Peščanik.net, 27.04.2017.)

________________

  1. H. L. Mencken, The Baltimore Evening Sun, 26.7.1920.
  2. John Cruddas u emisiji The Week In Westminster, BBC Radio 4, 18.11.2016.
  3. Citirano u Vernon Bogdanor, “After the referendum, the people, not parliament, are sovereign”, Financial Times, 9.12.2016.
  4. John Skorupski, “The Conservative Critique of Liberalism”, in Stephen Wall, ed., Cambridge Companion to Liberalism, Cambridge University Press (2015), str. 411.
  5. Norberto Bobbio, The Future of Democracy, Oxford: Polity Press (1987), str. 75.
  6. Mark Kelly, lična prepiska, 9.1.2017.
  7. Skorupski, “The Conservative Critique of Liberalism”.
  8. Skorupski, “The Conservative Critique of Liberalism”, str. 404.
  9. Wendy Donner, The Liberal Self: John Stuart Mill’s Moral and Political Philosophy, Ithaca: Cornell University Press (1991).
  10. John Rawls, A Theory of Justice, Cambridge, MA: Harvard University Press (1971); Thomas Hurka, Perfectionism, Oxford: Oxford University Press (1993), str. 164.
  11. Citati iz Bogdanorovog “After the Referendum…”.
  12. Karakterizacija elitizma kao suprotstavljenog populizmu, može se naći u John Skorupski, “Liberal Elitism”, u njegovoj knjizi Ethical Explorations, Oxford: Oxford University Press (2000).
  13. Kao što tvrdi Skorupski u “Liberal Elitism”.
  14. Curt Ducasse, Art, The Critics, and You, Indianapolis: Bobbs-Merrill (1944): 115-27. Kao profesor filozofije veoma se trudim da ubedim svoje studente etike i estetike da treba imati prefinjeniji odgovor od sada dominantnog subjektivizma.
  15. Liberalni elitizam ne smatra da su ovi pojedinci obdarenim posebnim uvidom u neku ezoteričnu platonsku ravan; radije, oni uviđaju obične ljudske norme, „registrujući osetljivije, ili u svetlu boljih informacija ili dublje refleksije, prirodne sklonosti koje i mi delimo…“ (Skorupski, „Liberal Elitism“, str. 210).
  16. O ovome vidi: Jason Gaiger, “The True Judge of Beauty and the Paradox of Taste”, European Journal of Philosophy, 8: 1 (2000): 1-19; Andy Hamilton, “Scruton’s Philosophy of Culture”, u British Journal of Aesthetics, 49:4, (2009): 389-404.
  17. Citirano u Peter Kellner, “Yes, We Still Need Meritocracy”, New Statesman, 130: 4545 (2001).
  18. Matt Cavanagh, Against Equality of Opportunity, Oxford: Oxford University Press (2002) je u pravu kada kaže da je definicija meritokratije iznenađujuće problematična, ali za razliku od njega, ja prihvatam njen osnovni smisao po kojem se ona razlikuje od nepotizma i ostalih vrsta isključivanja.
  19. Roger Scruton, Culture Counts: Faith and Feeling in a World Besieged, New York: Encounter Books, 2007.
  20. Miranda Fricker, Epistemic Injustice: Power and Ethics of Knowing, Oxford University Press (2007), takođe citira i drugu vrstu epistemičke nepravde: hermeneutičku nepravdu, gde neko značajno društveno iskustvo biva zaklonjeno zbog predrasuda opšte prihvaćene društvene interpretacije.
  21. J. S. Mill, Collected Works Vol. X, University of Toronto Press, str. 313-4. Andy Hamilton, “J. S. Mill’s Elitism: A Classical Liberal’s Response to the Rise of Democracy”, u E. Kofmel ur. Anti-Democratic Thought, Imprint Academic (2009).
  22. “The Conservative Critique of Liberalism”, str. 413. On to naziva „liberanim elitizmom“, ali ja smatram da bi „liberalna meritokratija“ bio bolji termin.
  23. “Of The Standard Of Taste”, u David Hume, Essays Moral, Political and Literary, ur. E. Miller, Indianapolis: Liberty Classics.
  24. Stefan Collini, “The Cookson Story”, London Review of Books, 23:24 (13 Dec 2001), str. 33.
  25. Jonathan Rose, The Intellectual Life of the British Working Classes, Yale: Yale University Press (2001), str. 7.
  26. Andy Hamilton, Trevor Wishart, The Wire, 366 (August 2014). Uišart dodaje: „Želim da moja muzika stigne do najšire moguće publike… Želim da pravim muziku… koja se dobro uklapa u moju estetsko/ekspresivnu ideju i koja je što je bolje moguće zanatski obrađena. Onda želim da pronađem mogućnosti da predstavim taj rad što je moguće raznolikijoj publici, da ga učinim što je moguće atraktivnijim, a da pritom ne kompromitujem njegovu suštinu… On ima pristupačnu površinu, ne nužno melodičnu, pa čak ni prijatnu, samo razumljivu pa čak i zanimljivu na prvo slušanje – ali nudi još puno toga ako nastavite sa slušanjem“. Ovo je ono što Umberto Eko naziva „dvostrukim kodiranjem“.
  27. Peter Mandler and Susan Pedersen, ur., After the Victorians: Private Conscience and Public Duty in Modern Britain, Routledge (1994), str. 197.
  28. Citati u poslednja dva pasusa iz “The BBC informs, educates…”.
Oglasi

There is one comment

Komentari su isključeni.