POLJUBAC NA STAKLU – PETER HANDKE

Piše: Dragan Aleksić

Dečak se zove Mali Dečak; stoji ispred visokog dvokrilnog prozora u hodniku internata; prstom crta po zamagljenom staklu; nacrtao je brdo; na vrh brega su sanke; padina je duga i blaga a na njenom kraju je kuća; desno od kuće je visoka jelka; tamo gde je najviše dostigla dečakova ruka, nacrtana su dva mala brda: na jednom je crkvica, a na drugom su tri krsta; dečak šapuće: “Grifen, Grifen, Grifen”; docrtava psa kraj kuće; tiho govori: “Grifen, Koruška, Austrija, Europa, svet…”; širi nogu ulevo, pa joj privlači desnu, još jednom to čini; ispred drugog je zamagljenog okna; sporo crta dva oka, veća od njegovih; kroz oči vidi da je veliko dvorište pokriveno snegom; crta desnu, pa levu obrvu; okreće se na jednu i na drugu stranu: nikog nema u hladnom hodniku; približava lice staklu i ljubi ga nežno, malo niže od očiju koje ga netremice gledaju; šapuće na slovenačkom: “Mama, naj ti poljub nariše ustnice.”    Malom Dečaku je osamnaest godina kada doznaje da otac nije otac, nego očuh.

Mali Dečak dodaje svom imenu još jedno – Mladić; studira u Gracu; svraća u kafanu gde pije pivo, čita, nešto zapisuje u običnoj svesci i sluša muziku iz džuboksa; na stolu, uz čašu, često je književni magazin Manuskripte;  ubacuje novčić, pritiska dugme i vraća se za svoj sto: kreću Kridensi – Have You Ever Seen the Rain; neki dugokosi mladići takodje hrane džuboks svojim novčićima i opet ista muzika do dugo u noć: Bad Moon Rising, Down on the Corner, I put a Spell on You…; mladići su gastarbajteri iz Jugoslavije; Mali Dečak Mladić i jedan od mladića iz Srbije postaju prijatelji; pije se, puši i razgovara; ponekad, u pauzi izmedju dve pesme Rolingstounsa, jedan Bosanac zapeva Devojka sokolu zulum učinila, ali prekida čim krenu Bitlsi i Lucy in the Sky with Diamonds; neko je pogrešno pritisnuo dugme sa brojem pesme: počinje austrijski šlager; konobarica misli: ‘Hvala Bogu, nešto naše’; dugokosi gosti negoduju; mladić se okreće prema sali, sa izrazom krivca na licu: “Jebi ga, pogrešio sam. Bosanac, aj, ti, onu tvoju dok ovo traje”; Devojka sokolu zulum učinila nadjačava ljubavni šlager; Mali Dečak Mladić počinje da koristi izraz: jebiga.

Letuje se u Jugoslaviji; odmor na Krku sa prijateljem; odmor je u stvari pisanje romana od jutra do mraka; malo šetnji, malo mirisa mora, algi, agava, lavande, malo bućkanja u bistroj vodi, pa nazad u sobu, povratak pisanju; prijatelj pliva, sunča se, odlazi na more sa ribarom koji im je iznajmio skromnu sobu; u noćnim satima obojica odlaze u kino Krk: američki filmovi sa tonom u originalu, bez nadsinhroniziranja kao u Austriji i Nemačkoj: dijalozi ispisani na srpskohrvatskom su u dnu velikog ekrana; zatim šetnja, girice pod sijalicom kod prodavaca na trgu, i hladna kokta, sedenje na toplom kamenu, priče o napisanom tokom dana, o danu na moru, na plaži, o turistima iz Nemačke, Čehoslovačke; Mali Dečak Mladić, pre spavanja, zamišlja svoj roman u izdanju poznatog frankfurtskog izdavača, zamišlja korice, računa koliko bi stranica knjiga trebalo da ima u izdavačevom prelomu, tone u san sa mišlju da će da postane poznati pisac, da će da putuje svuda po svetu, da će da obidje celu Jugoslaviju i dobar deo Amerike; u rano jutro nekoliko mačaka na molu čeka povratak ribara iz noćnog lova; na klupi, pod borom, sedi muškarac, na očima su mu crne naočare, a na krilu beli tanak štap; jedna mačka, krećući ka ostalim na obali, očešala se sporo o njegovu nogu; čovek se blago smeši, misleći na mačku, na dodir njenog tela i repa, misleći na sunce koje mu greje lice, sunce koje nikada nije video, a kazali su mu kao dečaku da je okruglo, ponekad žuto a ponekad crveno, nekad veliko, nekad malo; Mali Dečak Mladić Pisac, poznaje čoveka sa klupe: u maloj kafani u Gracu, nekoliko gostiju, kasna jesenja noć sa vetrom i kišom, neko od gostiju u džuboks ubacuje kovanicu od 25 šilinga: When a Blind Man Cries.

Mali Dečak Mladić Pisac u malom stanu u novoj zgradi sa pogledom na neveliko dvorište; naga devojka stoji kraj otvorenog prozora; puši, pepeo sa cigarete otresa pružajući ruku ka dvorištu: “Ovde ničega nema, tri dupeta starih zgrada, nešto žućkaste trave i šljunka, i taj praistorijski držač za bicikle”; Mali Dečak Mladić Pisac je u krevetu, desnu nogu je savio a stopalo prislonio uz koleno leve noge; voleo bi da je sam u stanu, da popije čašu vina i vidi šta će sa rečenicom koja mu se tog jutra vrtela u glavi; čuvši ‘praistorijski držač za bicikle’, on je sa majkom ispred žute zgrade pošte u Grifenu, leto je, pre nego što udju u zgradu, on prstom dotakne vrući crni metalni držač za bicikle; majka želi da pošalje pismo u Nemačku, ono je u njenoj torbi; pita pošto je slanje pisma u Nemačku, nada se da ima dovoljno novaca; čuvši kolika je poštarina, majka se zahvaljuje i njih dvoje izlaze iz pošte, pismo ostaje u torbi; devojka se okreće prema onome koji u sebi govori: ‘Grifen, Koruška, Austrija…’, gleda ga: “Čoveče, šta će ti ti brkovi? Hajde, molim te, na šta to ličiš, ko još nosi takve brkove? Šta je sa vama Austrijancima? Svi imate brkove: Sigmund Frojd, Jozef Rot, Franc Jozef… Hitler… Obrij to, jesi li me čuo? Evo, nema seksa dok se ne obriješ. Sad ti vidi.”; sledećeg dana devojka kuca na vrata; Mali Dečak Mladić Pisac je za kuhinjskim stolom, piše, ne ustaje da otključa, ne okreće se na tu stranu; devojka viče: “Znam da si tu!”, onda umiljato dodaje: “Hajde, otvori. Donosim ti nešto.”; tišina, jače, pa tiše kucanje na vrata, tišina: “Vidimo se večeras, posle predstave, u kafeu. Ciao.”

Sedi u plavoj platnenoj stolici na maloj terasi, pola deset, duva topao vetar po njemu i njegovoj dugoj kosi koju je oprao pre nekoliko minuta; vijori se mala izfronclana američka zastava prikačena selotejpom za stub na ogradi terase; na zapadu se još rumeni nebo, a na istoku, iznad aerodroma, žuti se skoro pa pun mesec sa nešto sivih traka oblaka na svom licu, a tik ispod njega proleće avion ka severu; Montana, hotel Super 8, topla julska noć, brujanje sa obližnjeg autoputa, izmešani mirisi izduvnih gasova, vrućeg asfalta, borove šume što se širi iza hotelskog parkinga; bosa stopala na toplom betonu, samoća: žena i dete su daleko; samoća je dobra: puno vreme, dug dan, svoja volja, u ljubavi se deli i gubi; iza lakih vrata sa mrežom protiv insekata, i onih drugih, staklenih, je krevet, upaljena stona lampa na nahtkastni, vrata od kupatila, ulazna vrata, o kvaku okačen kartončić DO NOT DISTURB.

Na malom aerodromu sedi na klupi, kroz staklo na vratima vidi se na pisti avion sa propelerima, njegov let je: Vasila – Enkoridž – San Francisko; Mali Dečak Mladić Pisac u svesci zapisuje: ‘Kako je divno i kako je bolno biti iznimka. Da bi se dobro videlo – treba se udaljiti od svih… Osama je dar i kazna’; na severu Aljaske jedan stari Eskim prestaje da lovi i ide u ribolov; jedno vreme gladuje, a onda meštani počinju da mu donose po malo hrane; živi od te netražene milostinje; po ceo bogovetni dan sedi na krevetu u svojoj malo kolibi i zuri u jednu tačku na zidu; na pitanja radoznalih, onih koji mu povremeno doturaju malo hrane, šta vidi, odgovara: ‘Ništa’, ili ‘Ne smem da kažem’; nekoliko dana pre no što je umro, jednom dečaku, koji mu je doneo ribu i loj, rekao je da vidi smrt, uz suprotni zid: “Gledam ja nju, gleda ona mene, ne smem da je ispustim iz vida, noću spavam na jedno oko, ako zatvorim i drugo, ona će da skoči na mene, i gotov sam.”

Neke su godine prošle, neke nisu – još traju; Šavilje kraj Pariza, već dugo, kuća, dom, stanica; Mali Dečak Mladić Pisac stoji kraj zamagljenog prozora, zimski dan; šapuće na nemačkom, slovenačkom, francuskom, engleskom, srpskom: Grifen, Klagenfurt, Grac, Diseldorf, Manhajm, Salcburg, Krk, Berlin, Beč, Prinston… Nemačka, Francuska, Jugoslavija, Japan, Španija, Amerika… Pariz, Esen, Keln, Beograd, Štutgart, Višegrad: Drina… šetnja madridskim ulicama, na jednoj kući je mesingana tabla sa naznakom da je tu u jednom delu svog života stanovao jugoslovenski dobitnik Nobelove nagrade za književnost… Frankfurt, NJujork, Los Andjeles, Bremen, Bela Crkva, Oslo, Porodin: u rano jutro kašičica slatkog od jagoda i čaša sveže vode, i još sa domaćinima čašica šljivovice, onda šetnja i ‘Dobro jutro’, na srpskom, svakome koga se susretne… Ćuprija, splav na Moravi, Velika Hoča… pesma, teatar, roman, prevodi, film, knjige, žena – dete, žena – dete, dnevnik, putovanja…; duge šetnje, pečurke, samoća, pisanje, čitanje, telefonski razgovori, faks poruke, osmesi u samoći, psovke u samoći, suze u samoći; rodjendanske gužve, poslednjih godina, čestitke iz celog sveta, i ono što se ne zaboravlja: slike siromaštva, decembarskog sivila Istočnog Berlina, retki zagrljaji, retke sekunde ljubavi; Mali Dečak Mladić Pisac prstom ispisuje svoje ime u dnu stakla, zastaje trenutak, onda dopisuje prezime – Starac; bila su mnoga proleća i leta: mirisale su lipe, razliveno pivo po stolnjaku, devojke, vreli kamen na Triglavu, oblutak na obali Ohridskog jezera; graktale su vrane svake zime u golim krošnjama, slabo je grejalo zubato sunce; sve je prošlo, onaj laki mladićki san, ohladila se postelja; prstom crta brda po sredini stakla, levo je najviši breg i na njemu su sanke, spremne da se spuste niz padinu u sumrak; crta ženske oči: oči majke, žena koje je voleo, koje su njega volele, svojih kćeri; povlači kažiprstom sporo po vodnjikavom staklu i oval lica je tu, ali nedostaju usne; kao nekada davno, kada se zvao Mali Dečak, prislanja svoje usne na staklo: “Neka vam poljubac nacrta usne”; crta strelicu koja kreće sa dna prozora i završava na samom vrhu, gde je staklo pod drvenim okvirom za prst providno, bez tanananog sloja hladne vode, gde se vidi nebo: “Iza horizonta, šta li je iza horizonta?”

Kroz oči i usne na staklu vidi kako napolju, na ulici, pod rano upaljenom uličnom lampom, lepršaju prve pahulje; izlazi na ulicu, gleda u nebo, širi ruke, okreće se u krug, raduje se krupnim pahuljama što kreću iz vasione ka njegovom licu, ka njegovim otvorenim ustima, i sve ih je više i više; kosa boje bibera je sve  mokrija i postaje iz trena u tren tamnija; čistota, raduje se čistoti, kao nekada; blagost dodiruje njegovo lice i ruke, polako biva sve mladji i mladji; Mali Dečak Mladić Pisac Starac sa svakim okretom, sa svakom pahuljom na licu, u kosi,  na dlanu, sa svakim novim osmehom postaje opet onaj dečak, onaj negdašnji on, onaj daleki, daleki Mali Dečak.

Oglasi