Ruska satisfakcija za aroganciju Zagreba?

U krizi oko Agrokora glavnu reč vode banke iza kojih stoji ruska država. Da li to Kremlj iskorišćava situaciju za svoje političke interese kako bi poručio da nije zadovoljan dosadašnjom politikom Zagreba prema Moskvi?

Piše: Jerko Bakotin (DW)

Prema podacima dostupnim javnosti, ukupni dugovi Agrokora, za koje je velikim delom zaslužno agresivno širenje firme, iznose 3,4 milijardi evra. Čak 52 odsto te sume – više od 1,7 milijardi evra – otpada samo na Sberbank. Činjenica da iza njih stoji ruska država, navodi na pitanje u kojoj meri u pozadini stoje strateški interesi Rusije. Stručnjak za međunarodne odnose sa zagrebačkog Fakulteta političkih nauka Dejan Jović, kaže da Ruska Federacija redovno tvrdi da su njeni interesi na Balkanu isključivo ekonomski, poput NIS-a u Srbiji ili rafinerije u Bosanskom Brodu .

Ruske frustracije

„Rusija istovremeno ostvaruje uticaj u nizu balkanskih zemalja – od Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine – preko Republike Srpske, pa do Kosova, gde deo odluka zavisi od Ujedinjenih nacija, u kojima Moskva ima pravo veta. Ona koristi činjenicu da Evropska unija samo priča o proširenju, a zapravo ne želi te zemlje da primi. To otvara prostor svima drugima – Turskoj, Rusiji ili SAD. Situacija s Agrokorom takođe je korak prema proširenju ruskog prisustva. Iako Rusi tvrde da imaju samo ekonomske interese, iz kojih, dakle, Agrokor ne bi izlazio – mislim da imaju i političke. Osim toga, znamo da je u njihovoj spoljnoj politici Gazprom vrlo moćno sredstvo širenja političke, bezbednosne i strateške moći. To jeste ekonomija, ali tu idu i odnosi međuzavisnosti koje koriste ruskoj poziciji u zemljama energetski vezanim uz Rusiju“, obrazlaže Jović za DW.

Treba spomenuti i da je Moskva frustrirana ograničenjima koje su balkanske zemlje, sledeći politiku Evropske unije, postavile ruskom kapitalu i zbog kojih ona trpi štetu. Slično važi i za slučaj Južnog toka u Bugarskoj, a naredni problem su sankcije Evropske unije prema Rusiji. Osim toga, ruski kapital je u zemljama zapadnog Balkana daleko slabiji, nego što je to kapital iz zapadnih zemalja.

Loši hrvatsko-ruski odnosi

Čitavu priču oko Agrokora trebalo bi staviti u kontekst loših hrvatsko-ruskih odnosa, koji su dugo bili zamrznuti – za šta je dobrim delom odgovoran Zagreb. Jović podseća na hronologiju tih odnosa. Iz ruske perspektive, problemi su počeli još u predsedničkom mandatu Stjepana Mesića. On se zalagao za prijateljske odnose, ali nije uspeo da uveri Ivu Sanadera (tada premijera Hrvatske) da zemlju ekonomski otvori prema Rusiji i Kini. Nije, recimo, realizovan projekat „Družba Adria“. Nakon Sanadera stvari se zaoštravaju i dolazi do prekida svake ozbiljnije saradnje. Potom je Hrvatska počela da spominje LNG-terminal na Krku, kao alternativu ruskoj energetskoj prisutnosti u istočnoj Evropi, a u istom kontekstu o terminalu 2012. govori i sama tadašnja američka ministrka spoljnih poslova Hilari Klinton prilikom posete Hrvatskoj. Rusi su, napominje Jović, sigurno primetili da terminal ima dimenziju koja ugrožava njihove interese.

Zatim dolazi predsednica Kolinda Grabar-Kitarović sa zalaganjem za „uspravnicu“ Baltik-Jadran, antiruskih konotacija. Konačno, premijer Andrej Plenković je, nuđenjem pomoći Ukrajini u mirnoj reintegraciji Donbasa, te spominjanjem Krima, navukao otvorenu ljutnju Moskve. Zagreb je i drugim potezima demonstrirao ignorisanje Rusije, recimo time što dugo nije čak ni imenovao ambasadora u Moskvi, nakon što je stari napustio tu funkciju.

Odmazda Moskve?

„To je znak omalovažavanja. Hrvatska je možda, kao zemlja-kandidat za Evropsku uniju, htela da se sasvim odmakne sa istoka, ispadala arogantna zemlja, te iskazivala netrpeljivost. S druge strane, ako pogledate odnose Ljubljane i Rusije, oni su mnogo bolji. Vladimir Putin je više puta govorio o prijateljskim odnosima, pa je i posetio Sloveniju prilikom komemoracije ruskim vojnicima poginulim tamo u Prvom svetskom ratu. Hrvatska je vodila pogrešnu politiku, zanemarujući važnost te zemlje u novim okolnostima“, zaključuje Jović. On dodaje da je za taj stav delom zaslužna i desnica koja u svom antikomunizmu izjednačava nekadašnji Sovjetski Savez i današnju Rusiju.

Za Jovića je čin uplitanja u ukrajinsku krizu posledica Plenkovićevog profila, odnosno dosadašnjeg posla u Evropskom parlamentu. Ali sada se situacija promenila. „Međutim, sasvim je druga stvar kada kao premijer odete u Ukrajinu i savetujete ih oko reintegracije, a u sopstvenoj zemlji ne možete da rešite neke probleme integracije, recimo ćirilicu u Vukovaru. Rusija je tu poruku morala da primi s mnogo negodovanja. Odgovorila je s vrlo niskog nivoa. Ako vam odgovara niži činovnik Ministarstva spoljnih poslova, to znači da na Hrvatsku gledaju kao na zemlju s kojom ne treba razgovarati na najvišem nivou“, smatra Jović.

Da ruska država budno prati situaciju oko Agrokora, potvrđuje i činjenica da je o toj temi još u februaru govorio i ambasador Rusije u Zagrebu Anvar Azimov. On je tada, odeven u uniformu, poručio da je začuđen što vlasnik koncerna Ivica Todorić ne želi da ga upozna i preteći dodao da će zbog toga „biti posledica“. Ekonomski analitičar Guste Santini slaže se da i to možda sugeriše da Rusija koristi Agrokor samo kao sredstvo. „Zadatak ambasadora jeste da predstavlja državu, a ne banku, bez obzira na to da li je ona državna ili nije. Zaista bi ga trebalo upitati zašto je u uniformi s ordenjem komentarisao odnose jedne firme“, kaže Santini.

I Rusi imaju interesa „samo“ da zarade

Ipak, Santini ističe da je moguće da se radi „samo“ o ekonomiji. „Sberbank i inače posluje na teritoriji Hrvatske. Kapital će otići gde god ima interesa. To je ekonomski darvinizam. Ni italijanski, nemački ili austrijski bankari nisu kod nas došli kao karitativna društva, već da ostvaruju svoje interese. Da li postoje politički razlozi? Taj scenario ’pije vodu’, ali ja to ne znam i ne mogu da komentarišem. Zašto i Rusi ne bi imali interesa da, kreditirajući trgovinu, zarade? Nije nužno reč o političkom interesu“, obrazlaže Santini.

Kakvi god da su pozadinski razlozi, Agrokorom od sada upravlja direktor za restrukturiranje Antonio Alvarez III. On je na tu poziciju došao upravo po želji Sberbanke. Ukoliko on bude respektovao stavove Rusa, njihov uticaj će, kako kaže Santini, sigurno da bude veliki. Ko god da je na njegovoj poziciji, vrlo je moćan i može da utiče na kretanja, ne samo u Hrvatskoj, već i u Sloveniji, Bosni, te Srbiji. Agrokor je, naime, samo polovinom hrvatska firma, a ostalim delom njena delatnost prelila se u spomenute države.

„Firma je do sada bila poveznica tih privreda. Postojao je džentlmenski sporazum da Agrokor proizvode iz jedne od tih država, stavlja na police prodavnica u preostalim. To je značilo rast izvoza i jačanje svih tih ekonomija. Ukoliko će nova uprava da se vodi isključivo ekonomskim kriterijumima, kao što to rade svi veliki lanci, to znači robu s najjeftinijim cijenama. Teoretski je moguće da na policama Konzuma ne bude nijedan domaći proizvodi. Ne kažem da će to da se dogodi, već samo da je to jedan mogući scenario“, kaže taj ekonomista. Santini naglašava da je reč o vrlo ozbiljnom problemu za Hrvatsku i sve susedne zemlje. U pitanju je, kao zadnji preostali veliki sistem u privredi, čitava hrvatska poljoprivredna i prehrambena industrija. „Stvarno se nadam da će nova uprava da izvrši sve što je potrebno da on ne nestane. Očekujem da će se konsultovati i sa domaćim stručnjacima. Zabrinjavajuća je Alvarezova izjava u kojoj on ne obećava da će se stvar rešiti, niti u kojoj meri će biti efekata. To je odmah rezultiralo padom vrednosti deonica. Takva izjava može da ugrozi ionako nezavidno stanje. Novo rukovodstvo trebalo bi da spase kredite banaka, da vrati dug dobavljačima, restrukturira se i da nastavi razvoj. Hoće li biti senzibiliteta od strane nove uprave? Verujem da hoće, ali koliko – ne mogu da kažem“, zaključuje analitičar Guste Santini.

Može li Agrokor da zbliži Zagreb i Beograd?

Da li se Zagrebu osvetio njegov anti-ruski stav, odnosno kako će se kriza oko Agrokora odraziti na hrvatsku politiku prema Rusiji? Premijer Plenković trenučno sigurno nema vremena da drži lekcije Moskvi oko rusko-ukrajinskog sukoba. Ironijom istorije, sada je u situaciji da koncern od strateške važnosti za hrvatsku privredu spasava ruski novac. „Ovo jeste neki oblik satisfakcije Rusiji, koja pokazuje da je važna i da može da reši neke probleme koje su te zemlje sebi stvorile. Mislim da ona šalje signal Hrvatskoj da se s njom ipak ne može postupati kao što je to Zagreb radio, odnosno da bi trebalo moderirati politiku i pokazivati više svesti o ruskim interesima. Rusiji je jasno da Hrvatska jeste članica Evropske unije i NATO i ne očekuje da Zagreb napusti dosadašnji smer. Međutim, velikim silama često je važno bar simbolično priznavanje njihovog značaja, i onda kada nemaju konkretnog interesa. Ako se odnosite arogantno ili se uplićete u njihove poslove, na to ne gledaju dobro“, kaže Jović, dodajući da Rusija tu nije izuzetak. Slično bi se ponašale i druge velike sile.

Politikolog Jović za kraj napominje da bi ova kriza, možda mogla pozitivno da utiče na hrvatsko-srpske odnose. Beograd se trudi da neguje bliske odnose s Moskvom, a kriza u Agrokoru tiče se svih u regionu. Koncern u Srbiji zapošljava preko 11.000 radnika. „Zanimljivo je da je Aleksandar Vučić izjavio da želi s Plenkovićem da razgovara o Agrokoru, da vidi može li da pomogne. Putin je i prilikom nedavne Vučićeve posete Moskvi pokazao da Vučića smatra značajnim akterom. On tu možda pokušava da se pozicionira kao moderator između Hrvatske i Rusije, te da promoviše interese Srbije. Ne znam da li je to realno. Male zemlje imaju samo ograničene moći kada je reč o velikima. Međutim, možda zajednički interes može da zbliži Zagreb i Beograd“, objašnjava Jović. Koordiniranom akcijom problem bi se ublažio, a Hrvatska preko Srbije možda može da postigne nešto što joj samoj ne bi uspelo. Za to će, zaključuje Dejan Jović, na hrvatskoj strani biti potrebni senzibilitet, veština i sposobnost

Oglasi