Pobuna uvek ima smisla

Piše: 

Vetar se menja i to se oseća na ulicama glavnih gradova sveta. U nedelju su stotine mirnih demonstranata bili uhapšeni u Moskvi i Sankt Peterburgu nakon što su se hiljade ljudi okupile na mirnim protestima protiv korupcije. Slične scene su se odigravale i u Minsku, gde su kaznene takse za nezaposlene izvele ljude na ulice. U februaru je pola miliona rumunskih građana izašlo na ulice i nateralo svoju vladu da odustane od uredbe kojom se korumpirani političari oslobađaju od krivičnog gonjenja.

U martu su britanski građani izašli na tri velika protesta: demonstracije za spas Nacionalne zdravstvene službe (NHS) okupile su 250.000 ljudi; marš protiv rasizma 30.000; a protest za ostanak u EU je prošle nedelje okupio 100.000 ljudi. Kada pokušaj Donalda Trumpa da opozove Obamacare nije prošao u Kongresu, iako su mu direktan udarac zadali pobunjeni republikanski zakonodavci, iza te odluke je stajala snaga hiljada ljudi koji su pohrlili na mitinge da bi poslali poruku svojim predstavnicima pre glasanja.

Poenta nije u tome da „masovna akcija uspeva“ – ona u stvari retko uspeva sama po sebi. Poenta je u tome da ona uvek ima smisla. Postavljanje sopstvenog tela na ulicu, na miting ili njegovo izlaganje ubacivanju u policijski kombi – što se ovog vikenda dogodilo stotinama ljudi u Rusiji i Belorusiji – proizvodi moć koje se političari užasavaju. Primer toga koliko političku klasu uznemirava kada ljudi koriste svoje pravo na protest je tvit poslanika Owena Smitha. Nekadašnji kandidat za vođu laburista nije se pridružio protestu za NHS, ali je našao vremena – u trenutku dok je pola miliona ljudi na ulicama – da ih omalovaži rečima: „Tako ćemo, dakle, spasti NHS – maršom? Uvek sam mislio da treba pobediti na izborima i onda ga pristojno finansirati.“

Iza ovog tvita stoji cela politička filozofija. Ljudi koji su ignorisali njegov savet i pridružili se maršu za NHS shvatili su ono što ovaj izolovani tehnokrata nije. Masovna akcija stvara sopstvenu dinamiku; protesti mogu biti masovni i dalekosežni – iako im televizija i ostali mediji posvećuju malo pažnje. Prvo, okupljanje u velike grupe pokazuje vam da niste sami. I pokazuje vam kakvi su ljudi sa kojima delite slične ideje. Na protestu za NHS, to su u velikom broju bili radnici NHS-a i korisničke grupe NHS-a. U privatizovanom i korporatizovanom NHS-u osoblju je praktično onemogućeno okupljanje. Zajednički protest sestara, lekara i pacijenata srušio je nevidljive zidove koji su ih razdvajali.

U subotu se doigrao masovni Marš za Evropu. Levi laburisti i desni mediji su se naravno nadmetali u sarkastičnim primedbama, ali poenta protesta je pre svega u tome da ljudi pronađu jedni druge, isprobaju svoju argumentaciju i stvore i promene poruke koje šalju. Ako svemu tome dodate iskustvo otpora Trumpu u SAD, globalna slika postaje zanimljivija. Dvadeset prvog januara SAD su doživele možda najveću masovnu mobilizaciju u svojoj istoriji – oko 4,2 miliona ljudi protestovalo je protiv Trumpove inauguracije u gradovima širom Amerike.

Društveni mediji pojačavaju vidljivost mobilizacije, ali ne samo to: oni intenziviraju zajedničko iskustvo. Svaka grupa od 1.000 demonstranata na bilo kom protestu u razvijenom svetu zapravo znači hiljadu čvorova na mreži koja sadrži desetine hiljada drugih čvorova. To je pokretna mašina za deljenje informacija koja radi bez prestanka. Zato je sužavanje prava na protest prvi potez svake vlade koja želi da potkreše demokratiju. Putin je zabranio većinu planiranih demonstracija prošlog vikenda, ali protesti su se odigrali bez obzira na to. U policijske kombije gurani su ne neki hrabri pojedinci bez imena i lica, već ljudi koji imaju sledbenike na Facebooku i Twitteru širom planete. Zato su protesti važni i zato treba da ih nastavimo – u ime otpora rastućoj kleptokratiji, rasizmu i autoritarizmu političkih elita.

Trideset hiljada ljudi na ulicama u medijima dobiju živopisnu fotografiju i kratki opis događaja. Zato pobune i revolucije uvek iznenade elite i njihove medije. „Kada ljudi odluče da žive“, napisao je tuniski pesnik Abu al-Kasim al-Šabi, „spadaju lanci neslobode“. Ovaj stih je često šerovan tokom Arapskog proleća.

Pobune se događaju kada elite toliko povećaju pritisak da veliki broj ljudi zaključi da je otpor jedina opcija. Nešto se može uraditi i odlaskom na glasanje: poraz Geerta Wildersa u Holandiji, poniženje Paula Nuttalla u Stouku na Trentu i – nadajmo se – poraz Marine Le Pen u Francuskoj 7. maja. Ali neki izazovi zahtevaju od nas da stavimo ružičastu kapu ili – kao što su uradili ljudi u Rusiji – okačimo brendirane patike oko vrata, naslikamo zabavan znak i zatim sve to fotografišemo i tvitujemo prijateljima. Kada ljudi odluče da žive, onda protestuju. A mnogo njih to čini ovog proleća.

(The Guardian, 27.03.2017. Prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net)

Oglasi