Moj glas

Piše: Blažo Davidović

To je teško krivično djelo i nemojte to raditi. Ali, meni je došlo, eto. Viđam ga rijetko, jer on je nadnaravno biće i pojavljuje se kao međugorska Gospa, par puta godišnje. Lokalni profesionalni političar. Ništa ne možeš bez njega. Titić… Vodovod, vatrogasci, škola, pošta, Crveni Križ, inspekcijske službe, turistička organizacija… Sve taj kontrolira. Sva radna mjesta njemu su dana u amanet.
I priznajem, došlo mi je da ga isprepičkam. Da ga dobro, bez uvoda i ikakvog objašnjenja, dobro nabaketam. Udri, ožeži! Vezuj, hapsi! I tu je, zapravo, recept: svako od nas treba pretući najbližeg profesionalnog političara.
Da umiru od straha kad nas vide.

U glavi sam vrtio ono što znam iz mangupskih dana: kroše, aperkat, pa dva direkta u čelenku. Kravata, pa indijanska vatra. Majgeri u obrvu.
Ali, ne mogu, nekako sam smežurao, omlohavio, nagrdio me pelinkovac, nikotin i joint, ostario sam i brzo se zadišem, rahitičan sam i loše trčim, maksimalno nekih tridesetak metara.
A i razbit ću šaku, pa neću moći ni slova napisati.
Past će mi cvike.
Ako mi protivnik da trisku, past će mi gornja proteza. Tek sam je kupio, 250 eura, jebatepatak.
Ne mogu se ja više tući.

Šteta, šteta…
Jer, došlo mi je da ga onesposobim. Jebeš izbore i glasove. Ja ga opaučim, i to je moj glas. Pa se ti misli.
Teška krivična djela on.
Teško krivično djelo ja, jedno, jedino.
Nisam odustao jer sam star i žgoljav, nego moram trenirati. Prestao sam drkati. Da ne trošim snagu bezveze. Smanjit ću na dva jointa dnevno, samo par pelinkovaca, možda uzmem bananu, idem pješke do plaže.

Ništa bez pripreme.

 

Oglasi