Evgenij Jevtušenko (1933-2017): NE TREBA

NE TREBA

Ne treba….Stojim kraj drveta.
Ćutim i ne obmanjujem.

Zagledan sam u svetlo,
u dvostrukih fenjera red.
Ne lomim, ve samo lagano dodirujem
grančicu na kojoj se uhvatio led.
Ne treba….Nestvarno sve je:
prozora ovih tmine,
i purpur ovog snega, obasjanog farom za tren.
Ne treba….Nestvrno sve je:
u martu parka magline,
gde vidiš umesto čoveka samo čovekovu sen.
Ne treba…Neka…Sada, u malom tramvaju dremljivom
njihanjem ispunjava Moskva prozorski ram,
a ti o meni razmišljaš, onako ženski zajedljivo,
nasloniv obraz na šaku…Tu dečju rukavicu znam.
Ne treba…Postaćeš žena,
pametna, umorom gonjena.
Nežnosti i reči dobre biće za tebe ko hleb.
Doći će vrtoglavica, jadom gusto natopljena,
u martu, jer ćeš čuti tada mladićev šapat lep.
Ne treba…
Kao svoju, čuvaj i dušu blisku;
sa njim ne lutaj kroz usnuli grad.
“Ne treba” – reci mu samo, glavu oborivši nisko…
Tako ja tebi ovo – “Ne treba” – kažem sad.

1960.

Priredio: Dragan Aleksić

Oglasi