Osip Mandeljštam: Oda Staljinu

Oda Staljinu

1

Kada bih uzeo grafit da odam najvišu počast –
Za postojanu radost crteža –
Razdelio bih prostor na vešto postavljene uglove
I pažljivo i brižno,
Da se sadašnjost u linijama odslika,
U umetnosti koja se sa smelošću graniči,
Pričao bih o njemu, koji je pomerio osu sveta,
Poštujući stotinu narodnih običaja.
Krajičak obrve bih podigao,
I podigao opet, i drukčije razrešio:
Jer Prometej je svoj ugao uvećao, –
Gledaj me, Eshile, kako, crtajući, plačem!

2

Nekoliko naglašenih linija bih proizveo,
Da predstavim njegov mladoliki milenijum,
I njegovu odvažnost sa osmehom povezao
I razrešio u mirnoj svetlosti,
I u prijateljstvu mudrih očiju za blizanca,
Ne imenujući ga, naći ću onaj izraz, kojem
Kada se približiš, približiš njemu, odjednom prepoznaješ oca
I gubiš dah, osetivši sabijanje sveta.
I želim da zahvalim brežuljcima
Što su tu ruku i kost otelotvorili:
On se rodio u planinama i upoznao čemer tamnice,
Želim da ga nazovem – ne Staljin – Džugašvili!

3

Umetniče, čuvaj i štiti ratnika:
Okruži ga sa svih strana vlažnim i modrim borovima
Prijanjajuće pažnje. Ne ogorčuj oca
Rđavom zamisli ili neprijateljskom mišlju,
Umetniče, pomozi onome koji je sav sa tobom,
Koji misli, oseća i gradi.
Ne ja i ne neko drugi – njemu će rođeni narod –
Narod-Homer, hvalu spevati.
Umetniče, čuvaj i štiti ratnika:
Njemu šuma čovečanstva peva, postajući sve gušća.
A družina mudraca – budućnost je sama,
I slušaju ga sve češće, sve smelije.

4

On se s govornice kao s planine nadneo
Nad brežuljke glava. Dužnik je jači od tužbe.
Oči pune snage odlučno su dobre.
Gusta obrva nekom svetli iz blizine,
I želeo bih strelicom da ukažem
Na čvrstinu usta – oca tvrdokornih reči.
Izvajana, usložnjena, ukrućena veđa, čini se,
Dela iz miliona okvira.
On je sav – otvorenost, sav je pohvale méd.
I izoštren sluh, koji ne trpi šapat,
I namrštene bore, poskakujući, trče
Prema svima koji su spremni da žive i umru.

5

Stiščući grafit, koji je sažeo sve,
Rukom nenasitom vapijući za sličnošću samom,
Rukom grabljivom – samo sličnosti osu da uhvatim –
Ugalj ću izmrviti, njegovo obličje tražeći.
On me naučio da ne učim za sebe.
On me naučio da ne štedim sebe,
A ako nevolje skroje deo velikog plana,
Ja ću ga otkriti u slučajnim naletima njihovog dima…
Mada još nisam dostojan ničijeg drugarstva,
Mada još nisam zasićen gorčinom i suzama,
I dalje mi se čini da ga gledam u šinjelu, sa kačketom,
Na prelepom trgu, sa srećnim očima.

6

Staljinovim očima razmakla se gora
I u daljini je zaškiljila ravnica.
Kao more bez bora, kao sutrašnji iz jučerašnjeg dana –
Do sunca su se protegle brazde od pruga – džina.
On se osmehuje osmehom žeteoca,
Rukujući se u razgovoru
Koji je počeo i traje beskrajno
U šestozakletvenom prostoru.
I svako gumno i svaki plast
Čvrsti su, stisnuti, pametni – živo bogatstvo –
Čudo narodno! Da život bude velik.
Oko svog stožera obrće se sreća.

7

I šestostruko ću u svesti sačuvati,
Ja, tihi svedok rada, borbe i žetve,
Njegov ogromni put – kroz tajgu
I Lenjinov oktobar – do ispunjenja zakletve.
Udaljavaju se brežiljci ljudskih glava:
Među njima ja se smanjujem, i ne primećuju me više,
Ali u knjigama umilnim i igrama dečjim
Vaskrsnuću da kažem: sunce sja.

8

Od iskrenosti ratnika nema pravednije pravde:
Za poštenje i ljubav, za dobrobit i čelik.
Slavno je ime na stisnutim usnama recitatora –
Njega smo slušali i njega otkrili.

———————————————————————————-

Prevod verzije pesme iz „O. Mandeljštam, Sabrana dela, knjiga 4“, Pariz 1981; prvi put objavljeno u časopisu Delo za novembar-decembar 1984. u prevodu Ljubice Strnčević.

(Delo, novembar-decembar, 1984., izvor: Peščanik.net, 01.04.2017.)

Oglasi