VOJNICI PARTIJE I ZAMAGLJIVANJE STVARNOSTI


O onome što nazivamo politikom i onome što se krije iza nje

Piše: Laslo Vegel

U galiji našeg doba

Sinoć su u novosadskoj knjižari Bulevar Books predstavili moj roman Ispaštanje – drugo izdanje na srpskom jeziku. Moderator primećuje da se u njihovoj knjižari nikad nije okupilo toliko ljudi. Mnogi su sedeli na paketima knjiga, što je bilo prilično neudobno, ali su ustrajali. Moderator me je najpre propitkivao o nostalgiji. Mislio je verovatno na esej (drugi misle da je reč o monodrami) pod naslovom What is Yugoslavia. Nemam nikakvu nostalgiju, ne mogu ni imati nostalgiju za nečim što se moralo braniti tenkovima od sopstvenih građana, ali razumem sve one u kojima je ovo osećanje živo. Znam i to da ne oplakuju prošlost, nego protestuju protiv sadašnjice. Žele da se sećaju! Čuvanje sećanja je jedna od formi pobune, pogotovu ako primećujemo da je javna demagogija izrazito usmerena na ubijanje sećanja. Smatram, međutim, da je važno naglasiti da je jugoslovenski kulturni prostor bio impozantan. Moderator skreće pažnju na pojedine delove romana, tako na primer ukazuje na tragičnu sudbinu socijalizma, na to da je reč, zapravo, o samoubistvu socijalizma. Baš tako, socijalizam je izvršio samoubitvo, i posve su smešni oni „heroji” koji se – naravno, post festum, razmeću tvrdnjama da su ga baš oni srušili. Publika se najviše interesuje za ulogu pisca, što je i razumljivo. Teško je odgovoriti na ova pitanja, jer u poslednje vreme čujem i čitam banalne i razmažene odgovore na slična pitanja. Ne volim ni bombastične dnevno-političke, ni smešno taktizirajuće, konformističke odgovore. Posve je razumljivo da će se pisac uvek naći naspram date vlasti, čak i kad mu to nije u nameri. Od toga je, međutim, mnogo važniji odnos između umetničkog dela i sadašnjice. Prema mom mišljenju osrednji pisac piše za večnost, a najbolji pisci, skromno, pišu za sadašnjost, sve ostalo poveravaju budućim vremenima. Bunar današnjice je, međutim, veoma dubok, teško je pogledom dosegnuti njegovo dno. Ono što danas nazivamo politikom, to nam samo muti pogled, a često nas i oslepljuje, tako da nismo u stanju da prepoznamo vlastiti svet. I zbog toga se u svojim dnevnicima radije bavim pojavama današnjice, savremenim duhovnim kretanjima, okolnostima i determinantama koje određuju ljudske sudbine, odnosno, sa svim onim što se krije iza politike, nego sa dnevnopolitičkim borbama, duelima. I zbog toga (često prljavu) politiku više beležim kao pozadinu. Istina, vojnici partije i na ove dokumentarne rečenice odgovaraju otrovnim strelama, jer beže od sopstvenih senki. Beže od vlastitih rečenica. Peter Esterhazi je citirao u vezi sa mnom Kamijevu rečenicu, po kojoj se danas svaki pisac ukrcava u galiju svoga vremena. „Veliki putnik ove galije je Vegel” – pisao je Esterhazi, i ja to prihvatam, pa i onda ako je ta galije krajnje neudobna. I potom ponovo citiram Kamija. Danas pisac ne osmatra svet iz lože, već i on, i njegovo delo, moraju u arenu, među lavove.

Nacionalno i kvazi-nacionalno

Budimeštanski književni nedeljnik Elet eš irodalom objavljuje moje tematske dnevničke beleške pod zbirnim naslovom: O naciji – u manjinskom položaju. Iz dvadeset i šest godina vođenog dnevnika izdvojio sam beleške na temu nacije, dovoljne za pozamašnu knjigu, iz ovog korpusa tekstova sam načinio izbor za . Sad je objavljen drugi nastavak. Prelazim pogledom za mene već patinaste redove. Citiram Lajoša Filepa. Nacionalnom nije antonim internacionalno, već lažno, kvazi-nacionalno, pisao je duhovnik iz Zengevarkonja.

(mart 2017., preveo Arpad Vicko, izvor: autonomija.info)

Oglasi