Usputno o tri stara ruska pesnika

Rekoh i spasih svoju dušu (Dixi et salvavi animam meam)

Piše: Vladimir Petrović 

Preturajući po policama jedne starinarnice naiđem na knjigu Raspikuće, od Valentina Petroviča  Katajeva,  izdanje iz 1930. godine.

Prvo što mi pada na pamet jeste da me Katajev ne zanima mnogo, mada, s druge strane, nisam ravnodušan prema starim knjigama  (naročito onima iz perioda 1900/1920). Ipak, urođena radoznalost me tera da knjigu uzmem u ruke i pogledam je malo bolje. Primećujem da je dobro očuvana, čista i suva; i da lepo miriše – baš onako staroknjiški! A onda, neočekivano, vidim da je predgovor napisao – Miloš Crnjanski! Oh là là!’ zapevuši neki razdragani glasić u meni, u stilu pesmice štrumpfetkaste Britni Pirs (Britney Pears). To je ohrabrujuće, kažem sebi: ako je veliki Crnjanski bio izvoleo napisati predgovor, knjiga u pitanju bi morala biti  interesantna!

Zato odmah pretrčavam preko Crnjanskijevog predgovora, da bih, negde na sredini, primetio ovaj pasus od jedne duže rečenice: „Ostaviv boljševike, ostaviv uopšte politiku, muž igračice Isidore Dankan, pesnik Jesenjin, propadajući, bančeći po Moskvi, pred samoubistvom, sin seljaka, i sâm seljak, plačući je vikao: Ne treba mi raj, dajte mi samo moju Rusiju!’Ponesen tim predgovorom, a naročito  ovim i ovakvim pominjanjem Jesenjina – kupim, naravno, tu knjigu (Валентин Петрович Катаев: Растратчики), s blaženim osmehom na licu, poput deteta koje je neočekivano dobilo lepu igračku.

Izlazeći, pitam se u sebi zašto se Crnjanski, u predgovoru jednom proznom delu jednog od mnogih ruskih pisaca, setio – Jesenjina? Valjda je time hteo ukazati na širu sliku ruštine (u smisluRussianness’), na opštu atmosferu u Rusiji iz vremena zapleta Raspikuća. A onda mi, ne bez veze, kroz glavu proleti pomisao o specifici odnosa Rusa prema otadžbini, koju vide kao Svjataja Rus’.

Bilo kako bilo, Crnjanski je, u jednoj jedinoj rečenici, doduše dugoj, sa više umetaka i mnogo zareza, na svoj način, markantno ocrtao lik Jesenjina.A taj lucidni opis velikog ruskog pesnika (distanciranje od boljševika, ženidba sa slavnom američkom igračicom, bančenje, propadanje, samoubistvo, zatim podsećanje na seljačko poreklo i ostajanje seljakom do kraja, te, kroz plakanje izgovoren sublimni rodoljubivi vapaj, svojevrstan cri de coeur Rusiji) Crnjanski je napisao pet godina nakon samoubistva Jesenjinovog – u tridesetoj godini!  (Uvek se štrecnem  kad čujem da se neko ubio u  tridesetoj godini).

1.  Jesenjin
O Jesenjinu (Сергей Александрович Есенин) se mnogo zna, i ja ga sada spominjem stvarno usputno, ali svim srcem. Njega naročito vole mladi (znate ono vreme: pijem mleko i čitam Lorku/Jesenjina!), kada se poezija prima na način kao da svaka pesnikova reč nalaže – dužnost. Ja mu se i danas povremeno vraćam, na ovaj ili onaj način, podsećajući se kako mi je rano čitanje njegovih stihova bilo čisto zadovoljstvo, privilegija druženja s velikim pesničkim umom, ushićeno uživanje u lepoti. S druge strane, kao što sam već nagovestio, za  njega sam se zanimao i zbog – tragike njegovog života. On svakako nije bio od onih koji su patili od manije za logikom, pošto je njegov život bio daleko od uobičajene logičnosti. Izgleda da su kod njega stvari  bile takve kakve su morale biti; ali su iz baš takve situacije  stvorene velike pesme. Uostalom, možda su u pravu oni koji kažu:  Pesma istinski valja samo ako život ne valja?

Dabome, Jesenjin je proživeo kratak, razuzdan život; pio je preko mere, pravio skandale,  lako padao u vatru i zapodevao svađe, družio se sa društvenim ološem (ali i sa boljševičkim šefovima). Međutim, bez obzira na sve te ‘neprivlačne biografske okolnosti’, ostavio je bogato književno nasleđe – on se i danas smatra jednim od velikih i piktoresknih ruskih pesnika. A njegovo rano samoubistvo povuklo je za sobom čitav talas samoubistava, među mladima. Razne epohe imaju i razne zanose!

Sećam se da sam prilikom prošlogodišnje posete Parizu pisao, s pijetetom, o Isidori Dankan (Isadora Duncan), nakon obilaska njenog groba (pored grobova Oskara Vajlda i Džima Morisona). Tom prilikom govorio sam i o Isidorinoj sudbinskoj povezanosti s Jesenjinom. U njegovom kratkom životu, među više žena s kojima je bio blizak, Isidora  nesporno zauzima najviše mesto – da nije bilo nje njegova životna povest bila bi svakako skučenija. Budući starija od njega (neki su cinično govorili o „veze jesenje Isidore i prolećnog Serjože”), i uviđajući njegovu velikost, Isidora je svojski pokušavala ‘da ga spase od njega samog’. Međutim, za Jesenjina spasa nije bilo. Kao da se rukovodio onim principom: mogu da umrem, znači postojim! Sledio je put sudbine, ali nije živeo uzalud.

Da se vratim opasci Crnjanskog. Stih ‘Ne treba mi raj, dajte mi samo moju Rusiju!’ je, donekle parafraziran, iz jedne pesme u kojoj se, prema tumačenju nekih jesenjinista, pesnikova ljubav prema ovozemaljskom životu uobličava u ljubav prema otadžbini, pa zato on otadžbinu pretpostavlja – raju:

Ako viknu sveci s neba
Neka zemlje, u raj amo!
Ja ću: meni raj ne treba,
Otadžbinu hoću samo!
(preveo Miodrag Sibinović).

Za one koji bi voleli videti ove stihove u originalu, evo:

Если крикнет рать святая:
«Кинь ты Русь, живи в раю!»
Я скажу: «Не надо рая,
Дайте родину мою».

2. Puškin

Crnjanski se, u pomenutom predgovoru, kratko setio i velikog Puškina (Алексaндр Сергеeвич Пушкин). Navodi da je Katajev, kao motto jednog poglavlja svoje knjige, stavio Puškinove reči: : „Volim te, tvorevino Petrova!”

(Petar Veliki je nastojao, kao što se zna, da ‘evropeizira’ Rusiju, a Puškin ga je zbog toga oduševljeno voleo, tog “tiranina Petra, koji je lomio kosti Rusiji, zapovedajući da ima da liči na Evropu, i da radi kao Holandija”, kako je zapisala Isidora Sekulić).

Podsećam, ne slučajno, da je i veliki Puškin imao tragičnu životnu povest (stradao je u 37. godini).

Životne tragike Puškina i Jesenjina samo su deo mnogih primera tragičnosti iz ruske kulturno-umetničke istorije. U Selu Ivana A. Bunjina (Ива́н Алексе́евич Бу́нин: Деревня), prvog ruskog nobelovca za književnost, jedan od junaka, s užasom, ukazuje na to: „Gospode Bože! Puškina su ubili, Ljermontova ubili, , Pisareva utopili… Riljejeva ugušili, Poležajeva oterali u vojsku, Ševčenka nabili na deset godina u zatvor… Dostojevskoga su vukli na streljanje, Gogolj je poludeo… A Koljcov, Nikitin, Rještenikov, Pomjalovski, Levitov? Dostojevskog vodili na gubilište; Uspenski je za poslednje pare, umesto hleba, kupio nož da bi se ubio… Ima li igde na svetu takve zemlje, ima li igde takvog naroda, proklet bio po sto puta!”.

Naravno, ova Bunjinova lista može se, manje ili više, proširivati: post-revolucionar Radiščev (А. Н. Радищев) otrovao se (sa oproštajnom porukom: „Ostavljam vas, zveri”); pesnik Poležajev (А. И. Полежаев) nađen je mrtav, u 34. godini života, u jednoj vojnoj kapeli, već napola izjeden od pacova; Jesenjin se ubio; Majakovski (В. В. Маякoвский), najpoznatiji i najobjavljivaniji ruski pesnik XX veka, ubio se („Srce hrli hicu, a grlo za britvom žudi”); Mandeljštam (О. Э. Мандельштам) i Babelj (И. Э. Бабель) su nestali; Cvetajeva (М. И. Цветаева), usamljena i bez sredstava za život, obesila se u jednom parku („Godinu dana merkam smrt: sve je nakazno i strašno: progutati – gadost, skočiti – užas, iskonska odvratnost vode”); Dmitrijev (В. А. Дмитриев) je izvršio dvostruko samoubistvo sa mladom spisateljicom  Olgom Ljaško – prema dogovoru, ubio je hicem iz pištolja  prvo nju pa sebe; Fadejev (А. А. Фаде́ев),  je ispalio kuršum sebi u čelo, itd.

3. Tjutčev

Najzad, ne mogu a da ovom prilikom ne pomenem i Tjutčeva (Фёдор Иванович Тютчев), pošto sam poklonik ‘Tjutčevijane’ (Тютчевиана). Za razliku od Puškina i Jesenjina, on je bolje (u smislu: manje tragično) prošao kroz život. Naime, doživeo je duboku starost, pritom umrevši – prirodnom smrću. (Uzgredno, meni lično je blizak i zbog profesije kojom se bavio – diplomatije).

Iako nema poštanske marke s njegovim likom, on nesporno pripada plejadi velikih ruskih pesnika starijih vremena. Biografi ističu da je Tjutčeva veoma cenio Turgenjev; Dostojevski ga je smatrao prvim „pesnikom-filozofom, kome, ako se izuzme Puškin, nema ravnog“. Lav Tolstoj je otišao dalje, pa je Tjutčeva pretpostavio i Puškinu; izjavljujući: “Bez Tjutčeva se ne može živeti” (Без него жить нельзя).

Njegov stih «Rusija je umom neshvatljiva» često se i danas  koristi kao – aforizam.

Evo tih mnogo citiranih stihova, u prevodu Miodraga Sibinovića,  kojima Tjutčev pokazuju svoju ‘mističnu ljubav prema otadžbini’:

Umom se Rusija ne da shvatiti,
Aršinom opštim ne da izmeriti:
Ona je nešto osobito –
U Rusiju se može samo verovati.

(Умом Россию не понять,
Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать –
В Россию можно только верить)

——————————-

Eto usputnog pominjanja trojice ruskih pesničkih velikana, od kojih jedan Rusiju pretpostavlja raju, drugi Rusiju ocenjuje velikom tvorevinom Petra Velikog, a treći smatra da Rusiju nije moguće umom shvatiti.

Na kraju, da se još jednom kratko vratim Crnjanskijevom predgovoru i pomenem ono što on na, jednom mestu, kaže o temi/satiri s kojom se Katajev bavi u Raspikućama kako bi se, koliko-toliko, uvidelo o čemu se u toj knjizi radi: “Pijanke ruske, haos ruski, podmitljivost i beda, i po selima, bile bi strašne u ovoj karikaturi Katajeva, da, kraj toga, nema u delu i one mučeničke, hrišćanske strpljivosti i neke nadzemaljske veselosti ruske, zbog koje su slavofili, na kraju svojih diskusija, ipak ostajali optimisti”.

Neka ne umru optimizam i nada slavofila!

P. S.

Ovu belešku o ruskim pesnicima, ponukan Crnjanskim, pišem i zato što se pridružujem onima koji veruju da je kod Rusa prilično izražen smisao za poeziju, odnosno da pesništvo snažno deluje na Ruse, možda i više nego na neke druge velike narode.  Kažu i da na svakih deset Rusa, devet je makar jednom u životu napisalo stih. Zato je nekima od njih neshvatljivo da postoje ljudi koji po prirodi nemaju sluha – za poeziju.

Da dodam i da je genijalni kritičar V. Bjelinski (Виссарион Григорьевич Белинский) govorio o ruskim stihovima koji su mu se sviđali – da opijaju jače nego vino. Tako jednostavno, mada ne previše originalno, ali – tačno.

(Priredio: Boris Rašeta)

Oglasi