Kupujte zemlju, više je ne prave

sunset-on-mars-taken-in-2005-by-the-spirit-rover

Piše: Srđan Šuljić (Politika)

Rečenica iz naslova pripisuje se američkom književniku Samjuelu Lenghornu Klemensu, poznatijem kao Mark Tven.

Jasno je da je on njome hteo da naglasi da zemljište ima osobine ograničenog dobra, tj. da mu je vrednost veća od drugih dobara koja mogu imati sličnu ili čak veću cenu. Akcije, obveznice, pa čak i zgrade, mogu „ispariti“, biti srušene i sl., a zemljište će ostati.

U poslednjih desetak godina, nakon izbijanja ekonomske krize (2008), velike korporacije (ali i neke vlade) kao da su odlučile da slede uputstvo Marka Tvena. Naime, u ovom su periodu desetine miliona hektara poljoprivrednog zemljišta u svetu promenile vlasnike.

Očigledno, moćne zapadne (i neke druge) kompanije su uvidele da je ulaganje isključivo „u papire“ nedovoljno sigurno i okrenule su se kupovini poljoprivrednog zemljišta, pre svega u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i istočnoj Evropi. Za ovaj proces smišljen je i odgovarajući naziv: „grabež zemlje“, ili „otimačina zemlje“ (eng. land grabbing).

Ovo se, još kako, tiče i Srbije, kao dela sveta i dela (jugo)istočne Evrope.

Naime, bliži se 1. septembar 2017, datum do kojeg je Srbija preuzela obavezu da izjednači svoje građane sa građanima zemalja – članica Evropske unije u pogledu prava na vlasništvo nad nepokretnostima, uključujući tu i poljoprivredno zemljište. Od tog momenta, strana fizička i pravna lica imaće pravo da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji, što danas nije moguće.

Zašto je strano vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem (u većem obimu) nepoželjno?

Zato što može da proizvede ozbiljne teškoće lokalnim poljoprivrednicima; zato što može da ugrozi prehrambenu sigurnost zemlje; zato što može da stvori geopolitičke i bezbednosne probleme, ako je koncentrisano u pojedinim područjima; zato što zemlja može da ima i kulturni, a ne samo ekonomski značaj; zato što kada jednom zemlju prodate, teško ju je povratiti.

Naravno, ne treba očekivati da će svi srpski zemljoradnici pohitati da prodaju svoja imanja stranim investitorima. Oni koji su zemlju nasledili od svojih dedova i očeva, koji od njenog obrađivanja žive, o prodaji (najverovatnije) neće razmišljati. Međutim, s druge strane, oni za koje je zemlja puki kapital, kao i svaki drugi, stečen uglavnom u procesu privatizacije, svakako će biti na velikom iskušenju da svoja imanja, ili pak njihove delove, prodaju po dalekoj višoj ceni nego što su za njih platili.

Ovde se radi o desetinama hiljada hektara, pretežno u severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, koji su u vlasništvu novih, domaćih latifundista.

Ako ovome dodamo i činjenicu da je više hiljada hektara na rečenom području već u vlasništvu stranaca, koji su ih kupili tako što su osnovali domaća pravna lica (što zakon dozvoljava), onda se vrlo lako i brzo možemo naći u situaciji da nam ogromne površine na severu zemlje budu zapravo u stranim rukama i, na određeni način, van kontrole.

Šta nam je povodom ovoga činiti? Nekadašnje zemlje – kandidati za EU tražile su i izborile se za odlaganje odluke o izjednačavanju prava vlasništva domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica nad nepokretnostima od sedam, pa zatim još od tri (neke i šest) godina od dana punopravnog članstva, da bi zatim nastojale da proceduru kupovine poljoprivrednog zemljišta maksimalno zakomplikuju.

Naši pregovarači „izborili“ su se samo za četiri godine odlaganja, i to od dana verifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP).

Istovremeno, najmoćnije zemlje EU (Francuska, Nemačka, Holandija), trgovinu poljoprivrednim zemljištem dovode u vezu sa ciljevima svoje agrarne politike, čime zapravo čine isto što i ove prethodne. Jednostavno rečeno, sa ovim se pitanjem niko „ne igra“.

S obzirom na orijentaciju većine srpskih parlamentarnih političkih stranaka, teško bi bilo očekivati neko radikalno rešenje poput raskidanja SSP, ali je svakako moguće određenim zakonskim procedurama, po uzoru na druge (Mađarska, Češka itd) zaštiti srpsko poljoprivredno zemljište.

Ili ćemo možda da ostanemo, na sopstvenu štetu, „poslednja oaza“ neoliberalizma kojeg svi napuštaju?

Ne zaboravimo, zemlju više ne prave.

Oglasi