Vladimir Gligorov: Ruske intervencije – Kontrarevolucionarna sila

1-a-rusija

Ikonostas crkve Svete Trojice u Pskovu, Rusija, foto: Konstantin Novaković

История России есть история страны, которая колонизуется. Область колонизации в нейрасширялась вместе с государственной её территорией.
V. O. Klyuchevsky1

Apstrakt

Ključni zaključak o Rusiji, staroj i novoj, jeste da je ona kontrarevolucionarna sila: ruska spoljna politika posle Napoleonovih ratova, a naročito posle 1848. bez prekida je kontrarevolucionarna i konzervativna, čak i kada njome vladaju reformisti, kao na primer sada, u postsovjetskoj i posthladnoratovskoj Rusiji. Iako su njeni trenutni spoljnopolitički ciljevi ruski, instrumenti njenih intervencija, na primer u Siriji, ostaju sovjetski. Glavna razlika između nove Rusije i obe stare, i carističke i sovjetske, je odsustvo univerzalnih ideoloških opravdanja, bez obzira na pokušaje oživljavanja ideologije ruske kulturne i civilizacijske izuzetnosti, kao načina gušenja liberalnih promena u zemlji i (samim tim) van nje.

Uvod

Kako razumeti rusku intervenciju u Siriji? Neposredni interes je očigledan: zadržati rusko prisustvo u tom delu sveta iz bezbednosnih i ekonomskih razloga. Ali šta su njeni strateški ciljevi? Da bi ih objasnili, neki komentatori posežu za istorijskim primerima specifično ruskog shvatanja svoje uloge u svetu. To je slično tvrdnji Ričarda Pajpsa da je Rusija je Rusija je Rusija,2politički i ideološki, čak i kada je bila Sovjetski savez, što nije sasvim tačno. U ovom tekstu ću se najviše baviti ruskom spoljnom politikom, iako je ona kao politika sile pre svega uslovljena unutarpolitičkim problemima, kao što su unutrašnja stabilnost i bezbednost.

Pogled spolja

Politički narativ u carskoj Rusiji oblikovan je uticajima iz Evrope, političkom i ekonomskom modernizacijom, posebno posle rata sa Napoleonom i posle revolucija 1830. i 1848 – kosmopolitizmom prosvetiteljstva i romantizmom, kao i nacionalizmom kontra-prosvetiteljstva, kako je to okarakterisao Isaija Berlin,3 utvrdivši da su oba trenda u Rusiji doživljavana kao pretnja, prvi njenoj civilizaciji, a drugi njenoj imperiji.

Ovo važi za rusku liberalnu misao koja je formirana pre svega u egzilu, za Tolstoja koji je donekle izdvojena pojava, za shvatanja populista i socijalista koje su kasnije porazili lenjinisti, i za konzervativne intelektualce koji su najviše uticali na zvaničnu politiku. Važno je primetiti da su sve ove različite intelektualne i ideološke struje, bilo revolucionarne bilo kontrarevolucionarne, uvek bile radikalne i kritički nastrojene prema ruskim institucijama i politici, prema feudalnom sistemu i policijskoj državi sa jedne, i postepenoj liberalizaciji i (po nekima od njih) pogubnom uticaju Evrope sa druge strane. Ovaj dualizam je osnovna karakteristika ruske inteligencije pre njenog uništenja u Staljinovim čistkama 30-ih godina prošlog veka.

Preovlađujući utisak ruske inteligencije je bio da je Rusija zaostala zemlja, uz dva suprotna predloga prevazilaženja tog problema: evropeizacija i isticanje ruske posebnosti. Naravno, drugi pristup je bio bliži zvaničnoj spoljnoj politici, dok je prvi oblikovao reforme, onda kada su sprovođene. Ova dva pristupa pružaju nam uvid u ideološku i političku dinamiku u Rusiji.

Ako pogledamo definisanje zvanične ruske politike jednog Danilevskog, Dostojevskog i naročito Berđajeva, primetićemo da se tu izdvajaju tri važne karakteristike:

– Rusija je evroazijska država, pre svega u geografskom, ali i u civilizacijskom smislu (Danilevski).4

– Rusija treba da porazi Otomansko carstvo i zauzme Istanbul (grad careva – Carigrad, za šta se otvoreno zalaže Dostojevski, a skriveno zvanična politika).5

– Rusija je ideološki i kulturno različita od Evrope (Zapada, na čemu je posebno insistirao Berđajev).6

Ovo razlikovanje od Evrope, pre svega zbog različite religije, pogoršano je postojanjem dva (ili tri) protivrečna univerzalistička tumačenja fundamentalnih hrišćanskih verovanja, koja se smatraju nepomirljivima (ako je jedan istinit, drugi su jeres). Dakle, javlja se nerešivo pitanje jedine prave vere: Evropa se neće preobratiti u pravoslavlje, koje se smatra ključnim delom ruskog identiteta.

Sve tri karakteristike ukazuju na političke razlike u načinu raspodele (kapitalizam nasuprot komunizmu) osnovnih javnih vrednosti (ili dobara: bezbednosti, pravde, blagostanja). Te razlike su uticale na shvatanje legitimnosti države i vlasti (pravda u ustavnoj demokratiji i apsolutističkoj autokratiji, to jest vladavina prava naspram vladavine blagog despota), ali je ipak prevladalo pitanje bezbednosti, to jest teritorijalne ambicije. Važnu ulogu su odigrala i razmimoilaženja sa Evropom u vezi sa brigom za opšte dobro i obezbeđivanje pravde, ali ona nisu imala ključni uticaj na rusku spoljnu politiku.

Ove bezbednosne brige su pojačane ratom sa Napoleonom i evropskim teritorijalnim širenjem, i ostaju konstanta koja se ogleda kroz geografsku, ma koliko promenjivu, poziciju Rusije. Tu do izražaja dolazi evroazijska priroda Rusije. Za razliku od većine evropskih sila tada, i SAD sve vreme, Rusija ima kopnenu granicu ili je u blizini svih globalnih i regionalnih sila, koje su tokom istorije bile uglavnom evropske kolonijalne sile, ali tu su i Otomansko carstvo, Iran (Persija), Japan i naravno Kina, a od sticanja nezavisnosti i Indija. Ipak, Rusija kao da je uvek ostala geografski periferna u odnosu na sve njih; kao da je uvek bila samo posmatrač.

Mnogima se činilo, bez obzira na strategije koje su zagovarali, da bi poraz Otomanskog carstva i indirektna kontrola nad Istanbulom bili strateški ključni za Rusiju, u smislu promene njene geopolitičke pozicije u postnapoleonovskoj Evropi, kojom je sto godina vladala Alijansa (tzv. Evropski koncert nacija koji vlada Evropom u periodu 1814-1914: Britanija, Austrija, Rusija i Prusija). Rusija je bila prilično posvećena ovom konceptu, ali nije imala velike koristi od njega. Gledano geografski, Rusija je i danas umešana u sve velike bezbednosne krize u skoro celom svetu. Naravno, imajući u vidu mnoštvo potencijalnih bezbednosnih problema u Evropi i Aziji, javlja se potreba za ravnotežom snaga i izbalansiranim koalicijama. Vođenje ratova na dva ili tri fronta istovremeno očigledno je previše rizično i gotovo neizvodivo.

Bezbednosni problemi su ključni za dve od tri karakteristike carističke ruske spoljne politike. Naglasak na kulturološkoj i civilizacijskoj posebnosti Rusije ukazuje na suštinsku važnost unutrašnje bezbednosti, ili pre svega političke stabilnosti ove ogromne autokratske zemlje (što je posebno naglasio Klučevski u svojoj uticajnoj knjizi Istorija Rusije).

Sprečavanje širenja

Osim politike sprečavanja širenja teritorije, i geografija je faktor ograničenja ili, drugačije rečeno, takva politika se oslanja na geografiju. Džordž Kenan je u svom čuvenom Dugačkom telegramu iz 1947. ukazao na jasnu vezu između geografije, unutrašnje stabilnosti, spoljne bezbednosti i politike sprečavanja širenja:

„Kremaljski neurotični pogled na svetska zbivanja počiva na tradicionalnom i instinktivnom ruskom osećaju ugroženosti. Isprva je to bila ugroženost miroljubivog ruralnog naroda koji živi na nepreglednim ravnicama okružen ratobornim nomadskim plemenima. Ovome je kasnije, kako je Rusija dolazila u kontakt sa ekonomski razvijenim Zapadom, pridružen i strah od tamošnjih sposobnijih, moćnijih i organizovanijih zemalja. Međutim, taj kasniji tip ugroženosti je više mučio ruske vladare nego ruski narod, jer su ruski vladari shvatali da njihov način vladavine pripada prošlosti, da je slab i arhaičan u svojoj psihološkoj osnovi, nesposoban da preživi poređenje ili kontakt sa političkim sistemima zapadnih zemalja. Zbog toga su uvek strahovali od stranog prodora, direktnog kontakta između zapadnog i njihovog sveta i od toga šta će se dogoditi ako ruski narod sazna istinu. Tako su se obučili da sigurnost traže u strpljivoj ali smrtonosnoj borbi za totalno uništenje rivala, bez kompromisa.“

Kenan onda daje ideološko opravdanje tako zamišljenih bezbednosti i stabilnosti. On tu razmatra ulogu marksizma, koju nije najbolje razumeo, u vezi sa istorijatom različitih racionalizacija kojima su povezivane unutrašnja stabilnost i spoljna bezbednost Rusije u kontekstu promena svetske političke ravnoteže:

„Samo u ovoj zemlji koja nikada nije upoznala prijateljskog suseda ili tolerantnu ravnotežu različitih sila, unutrašnjih ili međunarodnih, može da procveta doktrina koja ekonomske sukobe unutar društva smatra nerešivim mirnim sredstvima… marksistička dogma… postaje savršeno sredstvo osećaja ugroženosti od koga su boljševici patili više od prethodnih ruskih vladara… Bez nje bi oni stajali pred sudom istorije kao, u najboljem slučaju, poslednji u dugom nizu surovih i nebitnih ruskih vladara koji su zemlju gurali ka sve većoj vojnoj sili, sa ciljem da obezbede spoljnu sigurnost svojih iznutra slabih režima… iako su sovjetski lideri… spoljni svet smatrali zlim, nepijateljskim i pretećim, ali i bolesnim i osuđenim na raspad zbog unutrašnjih trzavica, sve do konačne pobede socijalizma koji će ga povesti u bolje sutra. Ova teza pruža opravdanje za povećanje vojne i policijske sile ruske države, izolaciju ruskog stanovništva od ostatka sveta i za stalno jačanje ruske policijske sile, što je u skladu sa prirodnim i instinktivnim nagonima ruskih vladara. U osnovi, to je slika neprekidnog uspona ruskog nacionalizma, pokreta starog vekovima u kome su predstave o odbrani i napadu neodvojivo isprepletene.“7

Većina onoga o čemu govorim u ovoj eseju je razrađivanje ovih Kenanovih zaključaka. Naravno, on nije mogao da napravi razliku između ruskih i sovjetskih ciljeva i sredstava, koji su tek sada postali jasni, ali sveobuhvatno i prilično precizno je ukazao na osnovne strukturne karakteristike unutrašnje i spoljne ruske politike.

Otkriće istorije

Spoljna politika Rusije, kao i u svakoj velikoj zemlji, u prvom redu je instrument unutrašnje stabilnosti, kako je isticao i Lenjin. Tako se javljaju različita kulturološka i civilizacijska opravdanja (verska i politička), to jest treći ključni element opšte državne politike: Rusija kao evro-azijska civilizacija, ili panslovenska zajednica u opasnosti od evropske jeresi. To su bili načini da se univerzalni ideološki zahtevi – „ruski poziv da se spase svet (duhovno i politički)“, da Rusija bude „novi Rim“ – usaglase sa bezbednosnim problemima, unutrašnjim antimodernističkim poretkom i međunarodnim pravom. Oni su omogućili kontrarevolucionarni odgovor na izazove modernizacije koji su dolazili iz Evrope, naročito posle Francuske revolucije. Politički ciljevi su usaglašavani sa političkim sredstvima, koja su pravdala te ciljeve. Na neki način, caristička Rusija je imala potrebu da razmotri svoje ciljeve i prilagodi svoja sredstva u sudaru sa izazovima modernizacije uz pomoć ideološkog, univerzalnog, ali konkurentnog opravdanja (ne neke sveobuhvatne svetske ideologije) sa kojim bi mogla da razume svoje mesto u sve globalizovanijem svetu.

Berđajev opisuje ovo otkriće istorije i potrebu za mestom Rusije u njoj isključivo kroz njen odnos prema Evropi. On se ne bavi azijskim uticajima, tako da ideja Rusije kao evroazijske civilizacije zaista jeste svodiva na ono što Klučevski opisuje kao kolonizaciju: ruski svet formulisan nasuprot evropskom kroz istočne i zapadne ekspanzije. Analiza Berđajeva je fascinantna kao intelektualna istorija,8 ali je odgovor zvanične politika na evropske izazove bio prilično rezervisan: bezbednosni problemi nisu nestajali, naprotiv. Ipak, ova potraga za ruskim mestom u istoriji dovela je do uspona kontrarevolucionarne ideologije ruske posebne civilizacijske i kulturološke misije, koja ju je odvojila od Evrope i sveta.

Digresija: dve neistorijske nacije

Maks Veber 1905-1906. i Aleksis de Tokvil 1835. smatrali su da Rusija ima sličnu prednost kao Amerika – da je to zemlja bez istorije. Veber kaže:

„Šta je zaista istorijsko u današnjoj Rusiji? Sa izuzetkom crkve i raspodele poljoprivrednog zemljišta seljacima… apsolutno ništa, uzuzev apsolutne moći cara, što je zaostavština iz doba Tatara koja provejava kao prilično neistorijska „sloboda“ u trenutku kada su se urušile sve „organske“ institucije koje su Rusiji davale karakteristični pečat u 17. i 18. veku.“9

Veber je smatrao da car i komunisti i njihov odnos prema vlasništvu stoje na putu društvenog i političkog napretka Rusije, dok bi kapitalistički razvoj bio sličan oligarhijskom u Americi. Strahovao je od uticaja uspešne Rusije na ravnotežu moći u Evropi i u tome video dodatnu motivaciju za ubrzani ekonomski razvoj Evrope.

De Tokvil je smatrao da će Rusija i Amerika na kraju dominirati svetom, ponovo zbog činjenice da nisu opterećene istorijom koja je sputavala ekspanziju evropskih nacija. Čuvena je njegova izjava:

„Danas imamo dva velika naroda na planeti, koji polaze sa različitih startnih pozicija idući ka istom cilju: to su Rusi i Angloamerikanci. Oba su odrasla u zapećku i dok su se drugi bavili važnijim događajima, oni su zauzeli mesto vodećih nacija i stavili čitav svet pred svršen čin.

Svi drugi su gotovo dosegli svoje prirodne granice i sada samo preživljavaju, a ovo dvoje i dalje rastu. Svi drugi su prestali da napreduju ili to čine uz veliki napor, a ovo dvoje se kreću sa lakoćom putem čiji se kraj još ne nazire.

Amerikanci se bore sa preprekama koje je priroda postavila pred njih, Rusi sa bore sa ljudima. Jedni se bore sa divljinom i varvarstvom, drugi sa civilizacijom zaogrnutom u oružje. Amerika osvaja farmerskim plugom, Rusija vojničkim mačem.

Kako bi postigli svoje ciljeve, jedni se oslanjaju na lični interes i snagu i razum pojedinca.

Drugi na neki način koncentrišu svu snagu društva u jednom čoveku.

Jednima su osnovni principi sloboda, drugima servilnost.

Polazna tačka je različita, put je drugačiji, a ipak kao da se oba vode tajnim proviđenjem da jednoga dana upravljaju sudbinom sveta.“10

Veber i de Tokvil nisu uvideli napor koji ruska javnost ulaže u otkriće svoje posebne istorijske misije (Tokvil je pisao prerano, a Veber prekasno). Američka javnost nije bila previše sklona promišljanju svoje misije u svetu. Veber je bio svestan nedostatka individualizma u Rusiji, koji je bio strukturna osobina američkog načina života, ali to nije video kao fatalnu rusku manu, jer je bio uveren, kao i Tokvil, da je individualizam posledica specifičnih američkih okolnosti koje su neponovljive u ruskim. On takođe oligarhijski sistem nije smatrao velikom preprekom razvoju, jer je prenaglašavao nelegitimnost apsolutističkog sistema vladavine. Posle posete Americi, Veber je konačno shvatio legitimnu moć demokratije, što je uticalo na njegove kasnije radove o nemačkom ustavu i na oštre kritike socijalizma kao nesposobnog da obezbedi ekonomsku efikasnost i političku legitimnost.

Tokvil je opet smatrao da su evropske, to jest francuske prepreke usvajanju demokratije i brzom razvoju nasleđe ancien regime, tereta istorije koji ne opterećeju Ameriku i Rusiju. U tom smislu, Rusija je još od Francuske revolucije u neprestanoj potrazi za identitetom, što se ponovo javilo kao problem posle kraja hladnog rata.

Sovjetski globalizam: kraj istorije

Ideološki pokušaji da se obezbedi doslednost ciljeva i sredstava ukazuju na važnu razliku imeđu Rusije i Sovjetskog saveza. Ruska strategija pre Sovjetskog saveza nije bila globalna na način strategija drugih evropskih imperijalnih sila, delimično zbog ograničenog pristupa okeanima, morima i zbog problema sa unutrašnjom stabilnošću, kao i zbog toga što je insistiranje na ruskoj posebnosti razvijano kroz sukobe sa Evropom.

Globalizacija vrednosti i ambicije za povećanjem uticaja došli su sa Sovjetskim savezom, koji je svoje ciljeve pravdao usvajanjem sekularne univerzalne ideologije pozajmljene sa zapada. Pobeda boljševika je radikalizovala revolucionarnu pretpostavku mnogih intelektualaca da se u Rusiji ništa ne može promeniti bez revolucije i da se postrevolucionarni poredak u Rusiji može održati samo ako je revolucija globalna. Reforme su osuđene na propast, jer će ili održavati nepravedni politički sistem ili će ih taj sistem odbaciti. Međutim, revolucionarni poredak ograničen samo na Rusiju će biti ugušen od strane neprijateljskog globalnog sistema, tako da bi tek globalna revolucija dovela do kraja istorije globalnih klasnih sukoba i ostvarila potrebu za svetskim komunizmom.

Berđajev je smatrao da je komunizam (i ruski socijalizam) u skladu sa ranohrišćanskom mišlju, a time i pravoslavljem, zaključivši da barem jednim delom njemu duguje svoju popularnost u Rusiji.11 Ali, iako je to možda tačno u nekom etičkom smislu, ovde se meša komunistička, nedržavna, etička i politička vizija sa sovjetskom ideološkom obavezom prema totalitarnoj državi i svetskoj revoluciji. Solženjicin, možda ključna osoba u pokretu oživljavanja posebnosti ruske antizapadne civilizacije, smatrao je da je ova univerzalna ideologija u svakom slučaju lenjinistička, uvezena iz Nemačke, odakle je i finansirana.12

Sovjetska strategija je prevladala posle Prvog svetskog rata i donela tri novine:

– Shvatala je Rusiju, to jest Sovjetski savez, kao globalnu, a ne samo evroazijsku silu.

– Osim Istanbula, cilj osvajanja je proširen na Mediteran, Evropu, pa i čitav svet.

– Oslonac za sve to je tražen u superiornoj, a ne samo različitoj, jedinstvenoj i univerzalnoj ideologiji – marksizmu ili marksizmu-lenjinizmu-staljinizmu.

Tako su primarni bezbednosni problemi, pre svega posle Drugog svetskog rata, rezultirali agresivnom strategijom pravdanom ne samo različitom religijom, to jest ruskim pravoslavljem, već pre svega superiornom univerzalnom ideologijom fokusiranom na pitanja pravde, pravednog sveta i blagostanja, jednakih šansi i pristupa dobrima i uslugama, koja je podržavala intervencionističku bezbednosnu politiku i opravdavala totalitarni sistem, kolektivizaciju i gulage kao načine postizanja unutrašnje stabilnosti.

Slični ali različiti instrumenti

Sovjetski ciljevi, naročito posle Drugog svetskog rata, bili su zadobijanje uloge globalne sile i promena sveta. Oba cilja su bila odsutna u originalnoj ruskoj strategiji koja je bila suštinski konzervativna i kontrarevolucionarna. Dva sredstva su bila ključna u sprovođenju sovjetske strategije.

Jedno je bilo subverzivno, oslanjanjem na ono što se danas naziva obojenom revolucijom (tada crvenom), i to pre organizovanjem državnog udara nego kroz demokratski izazov legitimnosti (ovo se pokazalo kao ozbiljan problem za zapadne komuniste koji nisu bili pristalice revolucije, niti su mogli da u potpunosti usvoje demokratiju, barem u samom početku).

Od početne stabilizacije sovjetske Rusije, preko neuspelog širenja revolucije u Evropi (centralna Evropa posle Prvog svetskog rata) i uspešnog u Aziji i Mongoliji, sve do zauzimanja istočne Evrope posle Drugog svetskog rata, male grupe revolucionara, ili u svakom slučaju manjine u raznim zemljama, lenjinistička avangarda ili manjinske partije pokušavali su da preuzmu vlast i pozivali sovjetsku Rusiju, a kasnije i Sovjetski savez, da im pruže podršku (da ih vojno ili na druge načine ustoliče na vlasti). Naknadno bi dolazilo do dobijanja narodne demokratske legitimnosti, nekada i putem očigledno nameštenih izbora. To se ponavljalo u Čehoslovačkoj 1968. i Avganistanu 1979, ali je Sovjetski savez ustuknuo pred izazovom u Poljskoj 1981.

Nešto slično smo nedavno imali na Krimu i u istočnoj Ukrajini. Osnova legitimnosti danas je nešto drugačija, u smislu da je povezana sa ruskom antiotomanskom strategijom.

Caristička Rusija je računala na antiotomanske pokrete među pravoslavnim stanovništvom carstva, pre svega ali ne isključivo među stanovnicima Balkana. Njihov nacionalizam je bio instrument antiotomanske politike. Lenjinisti i staljinisti su koristili istu strategiju pružajući podršku nacionalističkim pokretima tokom procesa formiranja Sovjetskog saveza i podržavali ono što će kasnije biti obojeni (crveni) oružani ustanci, to jest nacionalni oslobodilački pokreti. Protivrečnosti između nacionalističkih revolucija i internacionalizma koji je trebalo da bude njihov konačni ishod, premošćivane su naglaskom na poboljšanju života i obećanjem pravednog socijalnog i političkog poretka koji će doneti multinacionalni socijalistički i komunistički sistem.

Ove dve subverzine strategije su slične, s tim što je ona u ruskom primeru, za razliku od sovjetskog, ograničena zbog ideološkog opravdanja i sveobuhvatnosti predviđenog cilja. U ruskom primeru nije bilo reči o globalnoj revoluciji, već pre svega o antiotomanskom ustanku. Internacionalizam u smislu globalnog ideološkog opravdanja došao je sa sovjetima.

Drugi instrument bila je direktna vojna intervencija. Rusija je vodila ratove i pokušavala da osvoji teritorije sa kojima se neposredno graničila, dok su sovjeti intervenisali globalno, direktno ili preko posrednika. Razlika možda deluje zanemarivo, ali iza nje stoji važna ideološka razlika. Osvajanje Ukrajine (ili samo aneksija Krima), a ranije i delova Gruzije, ili zauzimanje teritorija sa kojima se Rusija neposredno graniči a na kojima živi ruska manjina, ili koje se smatraju delom ruskog sveta, zaista je ponašanje u ruskom stilu. Intervencija u Siriji je sovjetski potez (sličan intervenciji u Somaliji 1978), delo globalne ruske strategije uz koju ide poseban set opravdanja.

Trenutna intervencija u Ukrajini se opravdava ruskom univerzalnom pravoslavnom ideologijom, dopunjenom evroazijskom idejom ruskog sveta. Ona se može proširiti bezbednosnim interesima kako bi se opravdalo mešanje u unutrašnju politiku okolnih zemalja, baš kao u slučaju carističke Rusije. Isto tako, rastuća podrška obojenim revolucijama na pravoslavnom Balkanu spada u okvir iste strategije. Ipak, intervencija u Siriji ili Iraku i na Bliskom istoku ne može se pravdati na isti način. U carističkoj Rusiji, oslobađanje Istanbula je moglo da se pravda helenističko-vizantijskim preporodom Katarine Velike, iako su tu bili ključni pre svega bezbednosni problemi. Ali to nije primenjivo opravdanje za mešanje u sukob u Siriji danas. Za vreme sovjeta, intervencija u Siriji bi bila, kao što je tadašnje političko mešanje i bilo, pravdana komunističkim ili socijalističkim internacionalizmom, što sada nije slučaj.

Španija i Poljska

Danas rastu šanse za umiranje,
svesno prihvatanje krivice za neophodno ubistvo.
W. H. Auden, Španija

Španski građanski rat i pakt Ribentrop-Molotov i podela Poljske (i osvajanje Baltika) predstavljaju ključne primere mešovitog rusko-sovjetskog intervencionizma. U Španiji se vodila staljinističko-lenjinistička subverzivna strategija koja je razočarala mnoge istinski internacionalistički orijentisane ljude (na primer Džordža Orvela).13 Međutim, šira legitimnost revolucije nikada nije bila deo sovjetske strategije; ali zato jeste crveni državni udar posle kojeg je sledila diktatura. Diktatura je bila neophodna kako bi se uklonili ne samo klasni neprijatelji, već i politički rivali, u ovom slučaju trockisti. Ideološko sektašanje je bilo važna karakteristika staljinizma i sovjetskog tipa internacionalizma, što se vidi i na jugoslovenskom slučaju iz 1948.

Podela Poljske između Staljina i Hitlera, neugodna i za Putina u kontekstu trenutne intervencije u Ukrajini, pokazuje nerazumevanje politike podele moći u Evropi i ideološke probleme usaglašavanja nacionalizma i internacionalističkog intervencionizma. Podela Poljske u suštini je bila ruski strateški instrument, dok je ostanak u njoj morao da se pravda komunističkim internacionalizmom. Od ove nedoslednosti patilo je sovjetsko i uopšte socijalističko razumevanje sveta.

U oba slučaja su bili važni ideološki i bezbednosni razlozi, a ne demokratski. Oni se mogu naći imenovani u čuvenovom Staljinovom objašnjenju o „dve desne alternative“ pravoj levici, to jest staljinizmu. To su liberali i socijaldemokrati (ili socijalisti) sa jedne strane i trockisti, ili lažni revolucionari, sa druge. Staljin je sa nacional-socijalistima delio određenu sklonost ka krajnjoj desnici, jer su i njihovi protivnici bili liberali i socijaldemokrati. Kampanja protiv „dve desne alternative“ isprva je vođena protiv Buharina i Trockog, to jest protiv unutrašnje opozicije, ali se kasnije proširila na međunarodni nivo, obuhvatajući socijalistički svet, ali i aktere van njega, anglosaksonski liberalizam i evropske socijaliste ili socijademokrate.

Trenutno nije aktuelna paralela sa sovjetsko-nemačkim približavanjem, mada se na njega često aludira u obe zemlje, pri čemu njihovi susedi žive u strahu od te mogućnosti. Rusija sada pokušava da postigne sporazum sa Amerikom o globalnoj podeli moći (i to bilateralni kada je reč o Evropi i Mediteranu), gde je u pitanju sudbina cele Evrope, a ne samo njeno širenje na „neposredno okruženje“ to jest ruski svet ili samo na istočnu Evropu. Sa ideološke strane, reč je o suprotstavljanju svakoj liberalnoj alternativi.

Zašto

Pjer Bezuhov: Napoleon je veliki, jer se uzvisio nad revolucijom, ugušio njene zloupotrebe, zadržavši sve što je dobro – i građansku jednakost, i slobodu govora i štampe, i samo je zato dobio vlast.14
L. Tolstoj, Rat i mir15

Izostajanje ideološkog opravdanja za rusku ulogu globalne sile je glavna razlika u odnosu na Sovjetski savez, a ujedno i problem. Da bi se to razumelo, mora se sagledati u svetlu evropske strategije. U carskoj Rusiji je prevladavalo konzervativno evroazijsko razmišljanje da je Evropa pretnja i strano telo, revolucionarna subverzivna sila. Ona razjeda i kvari; ona je bezbednosni problem jer uznemirava „demone“ u ruskoj duši, kako to kaže Dostojevski. Tako da se ona mora oslabiti izazivanjem unutrašnjih podela, igrajući na nacionalističku kartu (slovenofilska antiaustrougarska i nacionalistička antiotomanska strategija na Balkanu).

U vreme sovjeta, komunistička levica je korišćena u iste svrhe, iako na osnovu različite ideologije, ali ovo trenutno nije slučaj. Van Balkana, sovjetska strategija pružanja podrške obojenim revolucijama i kasnijeg intervecionizma je teško primenjiva u današnjoj Evropi gde su revolucionarni komunizam i slovenski identitet izgubili značaj. Ali za slučaj da se Evropa vrati nacionalizmu, a Evropska unija raspadne i evropske sile oslabe, treba nastaviti sa podržavanjem nacionalista bez pokušaja da se izveze ruska univerzalistička ideologija, jer se ona suštinski razlikuje od zapadne.

Konkretnije: Evropska unija je revolucionarna pretnja, tako da je podrška nacionalnim kontrarevolucijama ispravna protivstrategija; ideološka potpora pretežno bezbednosnim problemima, naročito onim domaćim.

U Siriji, i uopšte na Bliskom istoku, ali potencijalno i u ostatku sveta, vojne intervencije se teško mogu pravdati ideološki. Ključni problem je u tome što Rusija koristi sovjetski instrument neposredne ili indirektne vojne intervencije (trenutno ograničene) sa ciljem globalizovanja svoje moći, ali bez univerzalističke ideologije koja bi opravdala takvo ponašanje.

Tako da se Rusija ponaša kao Sovjetski savez bez transformativne ideologije. Sa kojim ciljem? To može da se predstavi ovako:

– Rusija je globalna, a ne samo evropska ili evroazijska sila.

– Njeno prisustvo na Mediteranu je neophodno iz istih razloga kao za vreme Otomanskog carstva.

– Njoj više nije potrebno opravdanje univerzalističke ideologije, jer su sada dovoljni geopolitički razlozi, mada su korisni i povratak nacionalističke ideje o ruskom svetskom poretku i jačanje nacionalizma u Evropi.

Cilj je novi svetski poredak, što je Putin jasno rekao. Ali kakav poredak? Multipolarni i zasnovan na ravnoteži snaga. Poredak oblikovan po evropskom koncertu, koji je propao u Prvom svetskom ratu (kao da je Kisindžer glavni savetnik i unutrašnji Putinov glas; kombinacija Hantingtonovog sukoba civilizacija i Kisindžerove politike sile zaista je osnova mnogih zvaničnih ruskih izjava o spoljnoj politici).16 Tada je, kao što bi to rekao Martin Vajt,17 Evropa bila svet. Danas je politika sile zaista globalna, ali neuravnotežena, jer ne odgovara trenutnoj raspodeli moći; potencijalno destabilizujuća i zastrašujuća ukoliko se ne ispravi nekom vrstom globalnog koncerta koji bi poštovao civilizacijske razlike. To bi bila politika sile koja je ustrojena na uvažavanju ravnoteže snaga.

Glavni faktor destabilzacije danas je moderni Napoleon, SAD, a u Evropi je njen instrument Evropska unija. Glavni neprijatelj Rusije je atlantska zajednička bezbednosna organizacija, NATO, koja se smatra instrumentom poraza Sovjetskog saveza u hladnom ratu. Pobeda nad Sovjetskim savezom u hladnom ratu mora se uravnotežiti porastom globalne moći Rusije.

Izuzetnost

U svojoj trenutnoj antiameričkoj propagandi, Putin i njegovi predstavnici za medije kritikuju američku izuzetnost. To zvuči pomalo čudno, jer se istovremeno insistira na ruskoj izuzetnosti, ali postaje lako razumljivo u postrevolucionarnom kontekstu, bilo kojem posle Francuske revolucije. Problem je u tome što se ruska izuzetnost, iako univerzalistička, to jest oslonjena na ultimativne vrednosti, smatra superiornom u odnosu na sve ostale, barem kada je reč o Rusiji, što ne važi za ostatak sveta (i što nije bio slučaj sa komunističkom ideologijom). Američka izuzetnost je samo jedan primer ustavnog, to jest legalnog, ekonomskog i političkog sistema koji je nasledio revolucionarne univerzalne vrednosti koje su primenjive na svet u celini.

Evropska unija je jedna takva amerikanizovana celina i zaista se predstavlja kao unapređeni američki model, jer kombinuje univerzalne vrednosti prosvetiteljstva sa pacifizmom zasnovanim na prevazilaženju nacionalnih sukoba i nestabilne politike raspodele moći u Evropi. Izuzetnost SAD i Evropske unije je zasnovana ne samo na univerzalnosti, širenju osnovnih vrednosti, već i na superironosti na šta je nekada pravo polagala komunistička ideologija u odnosu na liberalnu.

Ova dva različita tipa izuzetnosti su univerzalistička po svom polaganju prava na suštinske vrednosti, ali je ruska ograničena samo na svoj svet, za razliku od liberalno-demokratiske koja je kosmopolitska. Tako da je izuzetnost SAD i Evropske unije pretnja ne toliko za Rusiju, već za njenu unutrašnju stabilnost koja zavisi od njene posebne, mada univerzalističke, sveobuhvatne ideologije.

Nacije i evropski poredak

Ako… želimo da živimo u miru, treba da prestanemo da uživamo u snazi naše zemlje; treba da se radujemo njenom slabljenju i da joj u tome pomognemo. Rusi treba da su srećni ako se Poljska, baltičke provincije, Finska, Jermenija odvoje, oslobode od Rusije… Što veća država, to je gori i suroviji patriotizam i veća patnja onih nad kojima se ta moć sprovodi. Stoga… treba ne samo da ugasimo našu želju za daljim širenjem države, već treba da želimo njeno smanjivanje, slabljenje i da na tome vredno radimo. Treba da razumemo da dok god hvalimo patriotizam i podstičemo ga među mladima, postojaće oružje za uništenje fizičkog i duhovnog života nacija…
L. Tolstoj, Patriotizam ili mir? (1896)

Rusija se politički i teritorijalno širi u Evropi kada dođe do sloma evropskog poretka, a smanjuje se sa unutrašnjom nestabilnošću u Evropi, što zavisi od uspeha u ratovima, pravim ili hladnim. U tom smislu postoje paralele između Rusije posle Napoleonovih ratova i Sovjetskog saveza posle Drugog svetskog rata i između sovjetske Rusije i Sovjetskog saveza posle Prvog svetskog rata i Rusije posle hladnog rata.

Tu centralno mesto zauzima odnos prema nacionalizmu. Posle uspostavljanja post-napoleonovskog poretka, ruska zvanična politika se suprotstavljala evropskom nacionalizmu, dok se ruski nacionalizam razvijao kao odgovor na evropski univerzalizam. Ovo se nije odnosilo na nacionalne oslobodilačke pokrete na Balkanu, koji su bili podrška ruskoj antiotomanskoj politici. Međutim, nacionalizam u Evropi se pokazao problematičnim, jer je ugrožavao stabilnost ruskog carstva, tako da je Rusija igrala kontrarevolucionarnu ulogu i intervenisala u svoje ili u ime Austrougarskog carstva kako bi ugušila nacionalno oslobođenje u Evropi.

To se promenilo u vreme sovjeta. Ruski komunisti su nacionalizam shvatali kao pogodnost u svojim revolucionarnim planovima, ali i kao način da se stabilizuje Rusija, a nešto kasnije i Sovjetski savez, pružajući autonomiju državama i regionima koji su priključeni Savezu. Stvorena je neobična konstrukcija Sovjetskog saveza, koja je priznavala pravo na secesiju svojim državama članicama, što je smatrano načinom stabilizacije Rusije i Sovjetskog saveza, ali se pokazalo kao legalna, i zaista ideološka, osnova za dezintegraciju posle hladnog rata.

Na sličan način ruski ustav iz 1993. priznaje multietnički karakter Ruske federacije i predstavlja izraz etničkih i drugih zahteva za autonomijom.18 U dezintegrisanom Sovjetskom savezu priznavanje nacionalističkih zahteva se smatralo stabilizujućim faktorom, ali se to promenilo sa uvidom da to potencijalno destabilizuje samu Rusiju. I zaista, sa čečenskim ratom je ukinut multietnički duh ruskog ustava.

Nacionalizam se pokazao kao dobar instrument za dezintegraciju Evropske unije. Tokom posthladnoratovske stabilizacije Evropska unija, pa čak i NATO, smatrani su podrškom ruskoj stabilnosti. Ali kada je ona postignuta, ispostavilo se da će se ruski interesi u neposrednom okruženju, kao što je Ukrajina, najbolje zaštititi ako se EU i NATO učine manje delotovornima; dobar način da se to postigne je jačanje nacionalizma na zapadu.

Ispostavilo se da je slom evropskog poretka zbog porasta nacionalizma u ruskom interesu. U samoj Rusiji, u Ukrajini i neposrednom okruženju, komunistička podrška nacionalizmu je zamenjena idejom o ruskom svetskom poretku i civilizaciji, koja se vraća evroazijskim i panslovenskim, pa i grčko-vizantijskim pravoslavnim idejama carističke Rusije.

Digresija: Načertanije

Zanimljiv pogled na politiku carističke Rusije možemo naći u uticajnom memorandumu iz 1844. Načertanije (Nacrt), koga je napisao Ilija Garašanin povodom spoljnopolitičke strategije Srbije. To je donekle izmenjena verzija poljskog originala, koja do danas utiče na politiku Srbije. U tom dokumentu autor koji je bio ministar unutrašnjih poslova i premijer primećuje da je ruska politika kontrarevolucionarna, izuzev kada je reč o balkanskim nacionalnim oslobodilačkim pokretima, koji bi se mogli pokazati korisnim u slamanju Otomanskog carstva i jačanju ruskog položaja među evropskim silama.

Shvatajući razliku u moći u ovom dokumentu se uvažavajući poljsko iskustvo, ali bez ukazivanja na njega, donekle prećutno zaključuje da Rusija nikada neće štititi interese Srbije, ali da će se uvek o njoj brinuti podržavajući svoje interese. Autor apeluje na srpske lidere da nikada ne zauzimaju oavakav stav prema svojim slabijim balkanskim susedima, što oni nisu uvažili.

Dokument je zanimljiv u kontekstu politike Sovjetskog saveza prema državi južnih slovena Jugoslaviji i uopšte prema pokušajima integracija na Balkanu, koje su bile sprečavane podržavanjem nacionalističkih dezintegracija. U vreme sovjetske Rusije, osnovni razlog za to više nije bila borba sa Turskom koja je napustila ovaj region, već sprečavanje širenja uticaja zapadnih sila. Pre Drugog svetskog rata, najviše zbog antikomunističkog opredeljenja kraljevine Jugoslavije, Sovjetski savez je čak prekinuo diplomatske veze sa njom, sve do 1940. godine. U tom periodu Sovjetski savez je podržavao antisrpske secesionističke pokrete. Ni posle 1948. nije došlo do suštinske promene politike, s tim što se sada podržavao srpski nacionalizam.

Trenutno se Rusija vraća sovjetskoj politici posle 1948, promovisanju daljih dezintregracija na Balkanu podržavanjem srpskih nacionalista u Srbiji i na teritorijama bivše Jugoslavije, ali isto tako nacionalističkih pokreta u Grčkoj, Bugarskoj, čak i u Turskoj, iako ovi poslednji imaju male šanse za uspeh.

Tržišta i teritorije

Trenutni evropski poredak nije zasnovan na politici sile i ravnoteži snaga, za razliku od onog u post-napoleonovskom periodu. Njegova stabilnost počiva na integraciji tržišta a ne na nacionalnim interesima, barem ne direktno. Zaista, u skladu sa ugovorom o osnivanju, Rimskim ugovorom, evropske integracije dosežu dokle i Evropa, što u načelu uključuje i Tursku i Rusiju. Ove dve zemlje su i dalje teško opterećene veličinom teritorije koju kontrolišu, jer su bezbednost i unutrašnja kontrola njihove najveće brige. U ideološkom smislu, liberalna Evropa je u sukobu sa državama poput Rusije i Turske koje su multietničke, ali nacionalističke i neliberalne. Međutim, dok su turski teritorijalni problemi pretežno unutrašnje prirode, izuzev velikog izuzetka Kipra, ruski su spoljašnji, jer ona i dalje polaže pravo na teritorije drugih i održava u svom neposrednom okruženju zamrznute konflikte u državama u kojima žive ruske manjine.

Ukrajina je za EU pre svega tržište, dok je za Rusiju teritorija. Ponavljam, ako se vratimo unazad, jačanje tržišne liberalizacije u Evropi u 19. veku predstavljalo je pretnju ruskim konzervativnim, ali i revolucionarnim interesima. Zaista, posle Oktobarske revolucije, sovjetska Rusija i Sovjetski savez su izabrali protekcionističku strategiju razvoja. Obezbediti teritorije i takmičenje u politici raspodele moći bilo je važnije od tržišne konkurencije i integracija.

Razlog tome je bilo to što je unutrašnja stabilnost Rusije bila ugrožena evropskim uticajima, dok bi slom trenutnog evropskog liberalnog poretka značio jačanje uloge Rusije kao velike evropske sile.

Važno je da u ovom kontekstu razumemo kako su u Rusiji međusobno povezani unutrašnja stabilnost i spoljna bezbednost. Potreba za modernizacijom i oslanjanjem na iskustva i tehnologije razvijenih evropskih zemalja pojavila se rano u ruskoj istoriji. U periodima unutrašnjih previranja pokretane su političke reforme sa ciljem sustizanja evropskih političkih i ekonomskih konkurenata. Međutim, ograničenja tome su bili apsolutistički politički sistem i rizik od unutrašnje dezintegracije. Periodi reformi smenjivali su se sa konzervativnim ideologijama i politikama.

Geršenkron19 tvrdi da je zaostalost razlog zašto je ruska država u industrijalizaciji morala da se oslanja na strane kompanije i banke, jer njih nije bilo u carističkoj Rusiji. Održivost te strategije, međutim, zavisila je od institucionalne i političke trensfomacije kakvu su zahtevali liberalni i socijalistički proevropljani, što je bilo nespojivo sa apsolutističkim političkim sistemom u carističkoj Rusiji, ali i u Sovjetskom savezu. Propast nove ekonomske politike tokom 1920-ih je možda najupečatljiviji primer. Liberalizacija i privatizacija iziskivali su demokratsku legitimnost, koju diktatorski i apsolutistički sistem nije mogao da prihvati, tako da su se vlasti priklanjale totalitarizmu.

Ključnu ulogu u davanju prednosti kontroli nad teritorijama u odnosu na liberalizaciju tržišta, odigrala je kontrola nad stanovništvom. Kmetstvo su osuđivali ne samo ruski proevropljani i revolucionari, već i Dostojevski. Legitimnost institucije kmetstva nikada nije istinski uspostavljena, ali ni reforme kojima bi ona bila ukinuta bilo je vrlo teško dosledno primeniti, da bi kasnije i sovjetska Rusija uvela sličan način kontrole stanovništva kroz politiku kolektivizacije. Savremena Rusija ne može da posegne za istim načinom kontrole stanovništva, što je prema Klučevskom bilo vrlo korisno za vojsku i održanje unutrašnje stabilnosti. Protekcionizam jeste alternativa, ali slaba zamena, naročito uz potrebu za izvozom kako bi se finansirala država, dok nacionalistička propaganda ne prolazi, izuzev kada se spoljna, u stvari teritorijalna pretnja predstavi veoma ozbiljnom.

Ponavljam, ovo je donekle slično Sovjetskom savezu, koji je ipak strahovao za održivost svog ideološkog opravdanja, dok je Rusija prisiljena da izmisli teritorijalnu pretnju – prvo tvrdeći da je Ukrajina deo Ruskog sveta, a onda ukazujući da je potreba Ukrajine za ekonomskom nazavisnošću u stvari gubitak teritorije za Rusiju.

Nova Rusija

Kada se stigne do golog samoodržanja, prestaje svaki „prosvećeni despotizam“.
Max Weber20

Suprotstavljanje politici Evropske unije, naročito Sporazumu o proširenoj i svobuhvatnoj slobodnoj trgovini (DCFTA) sa Ukrajinom, primer je ove nesuglasice između tržišta i teritorije. Kao opozicija ovom suštinski trgovinskom sporazumu, uskrsnuo je teritorijalni zahtev za Novom Rusijom, kojim bi trebalo da se opravdaju teritorijalne pretenzije Rusije prema Ukrajini. Kako je sporazum o slobodnoj trgovini izazvao geopolitički odgovor, koji podrazumeva podelu Ukrajine?

DCFTA sporazum ima tri elementa: jedan je ugovor o slobodnoj trgovini (koji bi trebalo da se primeni asimetrično – Evropska unija bi odmah ukinula carine, a Ukrajina bi ih postepeno ukidala i ispunjavala necarinske standarde); drugi je prilagođavanje pravnog sistema i propisa u skladu sa pravnim sistemom Evropske unije; i konačno, tu je uvođenje održive demokratizacije. Kada se DCFTA u potpunosti primeni, Ukrajina će postati zemlja koja bi mogla da pristupi Evropskoj uniji, ako su obe strane spremne za integraciju.

Poslednji deo je teritorijalan. Kada se Ukrajina demokratizuje, gubi se njena kompatibilnost sa Rusijom, izuzev ako se i sama Rusija ne demokratizuje. To iziskuje liberalizaciju i pravnu i institucionalnu transformaciju koja bi od Rusije stvorila pravu evropsku državu. Otuda i vaskrsenje ideologije ruskog sveta i širenja Nove Rusije. Trgovina i drugi tržišni rizici, troškovi i pretnje tu su krajnje nevažni i često izraz puke uobrazilje.

Industrijalizacija i država

Trenutna borba između liberala i evroazijaca je samo jedna verzija podele između zapadnjaka i slovenofila. Reforme koje zagovaraju prvi sprovođene su tek posle spoljnopolitičkih ili vojnih neuspeha, na primer posle krimskog rata ili kasnije posle pada Berlinskog zida. Isto se može reći i za industrijski polet i stav prema kapitalizmu, koji je zainteresovao ne samo političke moderniste, od populista do komunista, već i reformiste u ruskim i sovjetskim vladama od Vitea preko Stolpina do Mevedeva. Redovno se ulazilo u reforme pa se od njih odustajalo zbog unutrašnjih razloga, iako je opravdanje stizalo u formi ideoloških i spoljnopolitičkih pojmova.

Izazov je bio, i još uvek je, kako sprovesti industrijalizaciju bez liberalizacije? Ili kako upravljati državnim kapitalističkim sistemom?

Najvažniji doprinos razumevanju ruskog kapitalizma i rane istorije industrijalizacije dao je Tugan-Baranovski u studiji o ruskim fabrikama.21 On smatra da Rusija nikada nije imala drugo iskustvo sa razvojem izuzev kapitalističkog. Ne postoji istorija malih i srednjih preduzeća, koja bi odgovorila na tehnološki razvoj i zahteve tržišta i izrasla u veliku industriju na globalnim tržištima. Umesto toga, ruska fabrika je od početka velika i raeguje na zahteve države. Mala preduzeća se razvijaju kako bi snabdevala velike fabrike ali i kako bi odgovorila na zahteve tržišta. Dok je početna industrijalizacija, zasnovna na velikim preduzećima, trebalo da postane oligarhijska, širenje malih preduzeća je to trebalo da ublaži.

Tugan-Baranovski tu indentifikuje dva nedostatka: jedan je nepostojanje preduzetništva, a drugi nedovoljne finansijske i upravljačke veštine, zbog čega je zagovarao oslanjanje na strane investicije. On, međutim, ne smatra da je izvozno orijentisani razvoj potreban, jer je verovao da ruska ekonomija može da se diverzifikuje oslanjajući se na domaće tržište. Iako nije odbacivao protekcionističke mere kao podršku ranoj industrijalizaciji, nije zagovarao ni strategiju razvoja sa neuravnoteženim cenama.

Što je upravo ono što karakteriše strategiju koju je zagovarao Preobraženski, koji je bio veliki protivnik liberalnih zagovornika nove ekonomske politike posle sloma „herojskog perioda komunizma“ 1921.22 Staljinistički sistem koji je došao sa industrijalizacijom 1930-ih je drastična verzija političkih predloga Preobraženskog (ubijen je 1937. kao i većina liberala uključujući i nekadašnjeg koatura i vodećeg liberala Buharina). Preobraženski je predlagao da se neuravnotežene cene iskoriste za prebacivanje resursa, kapitala i ljudi sa poljoprivrede na industriju. Takođe je smatrao da će niske izvozne cene hrane doneti dovoljno zarade za uvoz neophodnih kapitalnih dobara. Njegov glavni argument bio je da bi manipulacija sistemom cena bila odgovarajući politički instrument za prenos resursa sa poljoprivrede na industriju, ali i da se održi neophodna efikasnost alokacije, dok je čisti planski sistem preraspodele oskudnih dobara na investicije, zapošljavanje i potrošnju neodrživ.

Tugan-Baranovski i Preobraženski su smatrali da državi pripada važna uloga u procesu industrijalizacije. Tugan-Baranovski je verovao da bi javne investicije podstakle privatne, naročito strane investicije, dok je Preobraženski verovao da državni monopol nad investicijama ne mora da dovede do neefikasne alokacije u sistemu cena ukoliko se pravilno koristi. Naravno, to pretpostavlja modernu, a ne vojnu državu.

Najnovije razumevanje potrebe da država upravlja modernizacijom može se naći u strategiji razvijenoj tokom mandata predsednika Medvedeva. Ideja je slična onoj Tugan-Baranovskog, iako bez naglaska na domaće preduzetništvo koje je on smatrao suštinski važnim.

Politika sile

Vikont Morio: Potrebno je da moćna država kao što je Rusija, čuvena po svom varvarstvu, nesebično stane na čelo saveza kome bi cilj bio ravnoteža Evrope – i time spase svet!
L. Tolstoj, Rat i mir23

Ako pretpostavimo da je trenutni cilj Rusije povratak politici sile na svetskom nivou, šta onda znači politka sile i ravnoteža snaga? Postoje dve osnovne pretpostavke na kojima se još od Tomasa Hobsa zasniva teorija o ravnoteži snaga:

– Politika sile: nacije se upravljaju prema isključivo njihovim, pre svega bezbednosnim, interesima – u međunarodnim odnosima vlada anarhija i cilj opravdava sredstva.

– Ravnoteža snaga: raspodela nacionalne moći (broj i veličina nacija, distribucija političke moći) se prilagođava kako bi se uravnotežila raspodela moći u svetu – rat je mehanizam prilagođavanja kada je ravnoteža poremećena, pod uslovom da nema mirnih ustupaka, koji su pre svega teritorijalni.

U slučaju carističke Rusije, promena raspodele moći unutar evropskog koncerta trebalo je da vodi nizu ustupaka Otomanskog carstva – a onda i drugih velikih sila kako bi se opšta ravnoteža menjala. Za vreme sovjeta, tokom hladnog rata, ravnoteža je bila bipolarna, barem u ideološkom smislu. Onda se promenila zbog ideoloških nesuglasica između Rusije i Kine, da bi ravnoteža konačno nestala sa opadanjem transformativne moći te ideologije. Sada se vraćaju ruska nacionalistička ideja i intervencionizam sovjetskog tipa, poput onoga u Siriji, sa ciljem nove preraspodele moći i uspostavljanja nove ravnoteže uz teritorijalne ustupke na Bliskom istoku i u Evropi.

Kontrarevolucionarna sila

(Lenjinove) ideje su dovele do sloma Sovjetskog saveza. On je imao veliki broj različitih ideja, kao što je ona o autonomijama (federalizaciji – prim. autora). Te ideje su bile atomska bomba postavljena u temelje zgrade zvane Rusija, koje se onda srušila. Nije nam bila potrebna svetska revolucija. Srušile su nas njegove ideje.
Vladimir Putin, 21. januara 2016.

Kakvi su izgledi za uspeh? Zavisi od toga koliko je unutrašnje održiv ovaj pokušaj da Rusija preuzme odgovornost svetske sile. Hobs ovako kaže o politici sile: „Za kraljeve i druge osobe s vrhovnom vlašću važi u svako vrijeme da se zbog svoje nezavisnosti nalaze u stanju neprestane ljubomore i u položaju gladijatora, držeći oružje i oči uperene jedni na druge, to jest držeći utvrde, tabore i topove na granicama svojih kraljevstava, a uhode među svojim susjedima. To je položaj za rat. No, budući da oni time održavaju radinost svojih podanika, to nije ono iz čega slijedi bijeda koja prati slobodu pojedinaca.“24

Za razliku od rata sviju protiv svih među pojedincima u prirodnoj anarhiji, gde „nema mesta za industriju“ i gde je život „usamljenički, bedan, gadan, surov i kratak“, nacionalne države investiraju u bezbednost, podstiču industrijsko zapošljavanje i duži život muškaraca (i žena). Drugim rečima, međunarodna anarhija je pogodna za unutrašnju stabilnost.

Ovo se pokazalo pogrešnim u slučaju carističke Rusije i Sovjetskog saveza. Prvi svetski rat je doveo gotovo do potpunog raspada zemlje, da bi usledio bolan oporavak, koji bi možda imao sasvim drugačiji ishod da nije bilo Drugog svetskog rata. Da ponovim, teritorijalna ekspanzija posle Drugog svetskog rata i produženi hladni rat završili su se raspadom socijalističkog sveta i Sovjetskog saveza. U prvom slučaju je napuštena ruska ideja, u drugom je žrtva bila komunistička ideologija.

Ključno pitanje je ovo: da li Rusija može da održi status svetske sile? Zašto je ovo pitanje važno? Zbog toga što je ona evroazijska zemlja; graniči se, direktno ili indirektno sa svim svetskim bezbednosnim rizicima. Čim preuzme veću globalnu odgovornost, počeće da gubi moć. Tako da je globalna moć veoma nesiguran instrument za održavanje unutrašnje stabilnosti. Rusija povećanje svoje globalne moći stiče formiranjem različitih koalicija. S tim što sada, za razliku od sovjetskih vremena, ne postoji univerzalistička ideologija na koju ona može da se osloni na unutrašnjem ili međunarodnom planu.

Kant, pratvorac evropskog projekta večnog mira zasnovanog na konfederalnom ustavu, smatrao je sistem ravnoteže snaga neodrživim, jer ako se on globalizuje povećava se rizik od svetskog rata u slučaju stvarnog ili očekivanog poremećaja u raspodeli snaga.25 Ovo zbog toga što se očekuje da se poremećaj u ravnoteži otkloni teritorijalnim ustupcima, ali u multipolarnom svetskom sistemu politike sile, zahtevi za teritorijalnim ustupcima mogu biti takvi da im je nemoguće udovoljiti serijom lokalnih i perifernih ratova, tako da opšti sukob postaje realna mogućnost – što se zasta dogodilo dva puta u prošlom veku.

U tom kontekstu se zemlja poput Rusije, koja ne može da se izuzme iz važnih promena u raspodeli snaga, suočava sa brojnim izazovima, koji ne samo da testiraju njenu moć u međunarodnim odnosima, već i unutrašnju stabilnost. Ovo vodi ka većoj centralizaciji, prevelikom uticaju vojske, vladinoj kontroli resursa i policijskoj državi.

Jedan primer je Putinova politika koja uključuje jačanje centralne vlasti ratom u Čečeniji, koji je ojačao ulogu vojske, državnim preuzimanjem važnih prirodnih resursa i davanjem sve većih ovlašćenja bezbednosnim službama, to jest „dubokoj državi“. Sve to prati nacionalistička propaganda, koja izdvaja domaće neprijatelje i izdajnike kako bi opravdala novi politički sistem, a koja opet, sa druge strane, dovodi u pitanje legitimnost vlasti i sistema.

Besmisleno laviranje istok-zapad

Godina 1789. je godina previranja u Parizu; ono raste, širi se i izražava pokretom naroda sa zapada na istok. Taj pokret nekoliko puta kreće na istok, dolazi u sukob sa protivnim pokretom sa istoka na zapad; 1812. dolazi do svoje krajnje granice – Moskve i u čudnovatoj simetriji odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji isto onako kao i onaj prvi pokret povlači za sobom narode iz srednje Evrope. Suprotni pokret dolazi do polazne tačke zapadnog pokreta – Pariza i stišava se. U tom 20 godina dugom periodu zemlja nije orana, kuće su spaljene, trgovina menja pravac, milioni ljudi siromaše, bogate se, preseljavaju i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi prema svom bližnjem, ubijaju se među sobom. Šta sve to znači?
L. Tolstoj, Rat i mir26

Tolstoj je shvatio šta je od presudnog značaja za spoljnu politiku velikih zemalja, ne samo Rusije. Stvar je u tome da u velikim zemljama, evropskim i globalnim silama, dolazi do neuspeha politike jer građani počinju da preispituju spoljnu politiku samo kada njeni troškovi značajano porastu. Spoljna bezbednost i druga teritorijalna pitanja utiču na unutrašnju politiku onda kada ljudski i ekonomski troškovi zaista zabole. Zbog toga car može da ignoriše Kutuzova do trenutka kada se Napoleon pojavi pred Moskvom i da nastavi tek kada Pariz postane realan vojni cilj. Ovaj nedostatak delotvornih domaćih ograničenja spoljne i vojne politike može da ima neprijatne posledice zato što car ili predsednik koji intervenišu u inostranstvu kako bi dobili unutrašnju podršku možda to ne postignu, jer su koristi za građane premale, dok su troškovi širenja možda previsoki i mogu da dovedu do revolucije ili promene režima.

To je zaista bio slučaj krajem Prvog svetskog rata i u trenutku kada je hladni rat postao preskup. Međutim, to nije glavni razlog za propast carističkog i komunističkog režima, jer su se oni borili sa nedostatkom leigitimnosti davno pre izbijanja revolucija; već zato što su se pokušaji da se nedostatak legitimnosti zameni spoljnopolitičkim uspesima, naročito u ratovima, pravim ili hladnim, pokazali neuspešnim. Ideološka, a sada i masovna propaganda, prolazi samo ako su troškovi niski. Ali, u carističkoj Rusiji kao i u ovoj sada, da ne spominjemo Sovjetski savez, nedostatak legitimnosti iziskivao je sve represivniju policijsku državu, koji se samo delimično može otkloniti uz spoljne pretnje i teritorijalnu ekspanziju.

Sibirska perspektiva

Sve dobre stvari u Rusiji od Petra Velikog su došle odozgo, sa trona, jer do sada odozdo nije došlo ništa sem tvrdoglavosti i neznanja.
F. M. Dostojevski, Izjava na suđenju27

Veber je pitanje legitimnosti u Rusiji posmatrao u kontekstu ustavnog pitanja, zaključivši da je to trajni problem.28 To je jedan od razloga zašto je bilo toliko unutrašnjih previranja, od ustanka decembrista preko pokušaja atentata na cara sve do revolucija 1905. i 1917. i nestabilnosti u sovjetskoj Rusiji i Sovjetskom savezu tokom međuratnog perioda, da bi onda došlo do sloma Sovjetskog saveza ranih 1990-ih kada je stabilizacija Rusije iziskivala vojno gušenje Parlamentarnog ustanka i rat u Čečeniji.

Dostojevski, osuđen na smrt zbog navodne zavere da se svrgne vlast u stilu francuske revolucije, naučio je u Sibiru, pošto je njegova smrtna presuda preinačena u zatvorsku kaznu, da je šira legitimnost teško ostvariva. Mnogi pre i posle njega su posle boravka u Sibiru shvatili problem legitimnosti upravljanja Rusijom. Može se reći da se iz Sibira bolje sagledava evroazijski karakter Rusije. Dostojevski u svojim Zapisima iz podzemlja jasno stavlja do znanja da nedostatak legitimnosti raspiruje nezadovoljstvo među ljudima i izaziva unutrašnje nasilje i dezintegraciju.

Sovjetska Rusija, što je jasno uvideo Veber, potpuno je zanemarila legitimnost.29 Opravdanje vlasti je bilo ideološko i totalitarno, a ne demokratsko ili poteklo od zajedništva koje su mnogi smatrali alternativom, od slavenofila i Dostojevskog preko Tolstoja i populista do praktično svih drugih. Demokratski legitimitet često je izgledao nespojivo sa evroazijskim karakterom ove zemlje. U stvari, demokratija se nije smatrala elementom kojim bi se rešili bezbednosni i problemi stabilnosti u Rusiji, naročito u unutrašnjoj, ali i u spoljnoj politici. Demokratija je više pretnja, kao i tržište ili vladavina prava, za vlast, a time i za stabilnost Rusije. Tako da problemi legitimnosti postaju nerešivi.

Trenutni pokušaji da se ojača uloga Rusije u globalnoj politici su deo odgovora na krizu legitimnosti unutar zemlje. Ova mobilizacija za suprotstavljanje stranim neprijateljima i liberalima kod kuće je instrument za rešavanje unutrašnje političke nestabilnosti, koja opet postavlja pitanje legitimnosti ruske spoljne politike.

Zaključak

Ruske vojne akcije u Ukrajini i Siriji su novi pokušaj politike sile koja kombinuje ruske unutrašnje razloge sa sovjetskom politikom sile. Njeni ciljevi su:

Koncert novog sveta, koji predstavlja novu politiku sile sa promenjivim sferama uticaja u skladu sa promenom ravnoteže snaga.

U okviru toga slom trenutnog evropskog poretka u nacionalistički koji bi omogućio odgovarajuće teritorijalno prilagođavanje ruskog sveta.

Što bi trebalo da donese unutrašnju stabilnost, zasnovanu na univerzalističkoj, ali isključivoj ideologiji ruske civilizacije.

Test njenog uspeha je u vreme sovjeta bio globalan, a ne evropski kao u vreme carističke Rusije, ali se u multilateralnom okruženju nije pokazao održivim u oba prethodna slučaja. Ovo je novi početak za Rusiju i svet. Ciljevi su jasni, a sredstva dobro poznata. Verovatno je počeo još jedan neupešan pokušaj da se istorija vrati unazad.

——————————

Ovaj tekst je pisan na engleskom za WIIW (The Vienna institute for international economic studies), gde je objavljen u januaru 2016. pod naslovom: Russia’s interventions: Counterrevolutionary power. Preuzmite PDF teksta na engleskom. Preveo Miroslav Marković. Izvor: Peščanik.net, 21.02.2017.

________________

  1. Istorija Rusije je istovremena istorija kolonije i kolonijalne imperije, koja je rasla širenjem njene državne teritorije. V. O. Klyuchevsky
  2. Vidi R. Pipes, Russian Revolution / Ruska revolucija, Vintage Books, 1990.
  3. I. Berlin, ‘The Counter-Enlightenment’ / Kontra-prosvetiteljstvo u: The Proper Study of Mankind: An Anthology of Essays / Istinska studija o čovečanstvu: antologija eseja, Random House, 1998.
  4. Н. Я. Данилевский, Россия и Европа / Rusija i Evropa, 1895..
  5. U njegovom Writer’s Diary / Piščev dnevnik. Vidi detaljnije u A. Yarrmolinsky, Dostoievsky. A Study in his Ideology / Dostojevski, studija o njegovoj ideologiji, New York, 1921.
  6. N. Berđajev, The Russian Idea / Ruska ideja, Macmillan, 1984 (1946).
  7. The Long Telegram / Dugački telegram Uporedi i The Sources of Soviet Conduct / Izvori ruskog ponašanja.
  8. Savremene analize pre svega ruskih liberalnih intelektualaca, mogu se naći u brojnim delima Isaije Berlina, od kojih je svakako najzanimljivije Russian Thinkers / Ruski mislioci, Viking Press, 1978.
  9. M. Weber, ‘On the Situation of Constitutional Democracy in Russia’ / ‘O stanju ustavne demokratije u Rusiji’ u Weber: Political Writings / Politički eseji, ur. P. Lassman i R. Speirs, Cambridge University Press, 1994, str. 36.
  10. A. de Tocqueville, Democracy in America / Demokratija u Americi (bilo koja izdanje); od uvoda do kraja 1. poglavlja.
  11. N. Berđajev The Origin of Russian Communism / Poreklo ruskog komunizma, The University of Michigan Press, 1937.
  12. A. Solženjicin, Lenin in Zürich / Lenjin u Cirihu, Follet, 1976.
  13. G. Orwell, Homage to Catalonia / Kataloniji u čast, Secker & Warburg, 1938.
  14. Ruska reč власть se ne odnosi na međunarodne odnose. Razlika između власть i engleskog power je slična razlici između Herrschaft i Macht u nemačkom jeziku.
  15. Rat i mir, L. Tolstoj, prevod Milovan i Stanka Glišić, Prosveta, Beograd, 1986.
  16. S. Huntington, The Clash of Civilisations and the Remaking of World Order / Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, Simon & Shyster, 1996. H. Kissinger, A World Restored: Metternich and Castlereagh and the Problems of Peace 1812-22 / Obnovljeni svet: Meternih i Kasterlah i problemi mira, Hougton Mifflin, 1957 (EPBM 2013). H. Kissinger, Diplomacy / Diplomatija, Simon & Schuster, 1994.
  17. M. Wight, Power Politics / Politika sile, Leicester University Press, 1978.
  18. V. Gligorov (1997), ‘Benjamin Constant and Carl Schmitt Go to Russia’ / ‘Bendžamin Konstant i Karl Šmit idu u Rusiju’, Constitutional Political Economy / Ustavna politička ekonomija 8: 271-282. Vidi prevod na Peščaniku.
  19. Alexander Gershenkron, Europe in the Russian mirror / Evropa u ruskom ogledalu, Cambridge University Press, 1978.
  20. M. Weber, ‘On the situation of constitutional democracy in Russia’ / ‘O stanju ustavne demokratije u Rusiji’ u Weber: Political writings / Politički eseji, ur. P. Lassman i R. Speirs, Cambridge University Press, 1994, str. 36.
  21. M. I. Tugan-Baranovski, The Russian factory in the 19th century / Ruska fabrika u 19. veku, Irwin, 1970.
  22. E. Preobraženski, The new economics / Nova ekonomija, Clarendon Press, 1965. Za jedno od objašnjenja vidi R. K. Sah i J. E. Stiglitz (1984), ‘The economics of price scissors’ / ‘Ekonomija makaza cena’, American economic review / Američka ekonomska revija 74: 125-138.
  23. Rat i mir, L. Tolstoj, prevod Milovan i Stanka Glišić, Prosveta, Beograd, 1986.
  24. Levijatan, Thomas Hobbes, prijevod Borislav Mikulić, Naklada Jesenjski i Turk, Zagreb, 2004. Vidi raspravu u T. Nagel, ‘The problem of global justice’ / ‘Problem globalne pravde’, Philosophy & Public Affairs / Filozofija & i javni poslovi 33: 133-147.
  25. V. Gligorov, ‘A Kantian idea of sovereignty’ / ‘Kantova ideja suvereniteta’ u H. Swoboda i C. Solioz (eds), Conflict and renewal; Europe transformed; essays in honour of Wolfgang Petritsch / Sukob i obnova; transformisana Evropa, eseji u čast Volfganga Petriča, Nomos, 1997.
  26. Rat i mir, L. Tolstoj, prevod Milovan i Stanka Glišić, Prosveta, Beograd, 1986.
  27. Citirano u A. Jarmolinski, Dostoievsky. A study in his ideology / Dostojevski. Studija o njegovoj ideologiji, New York, 1921.
  28. Weber: Political writings / Politički eseji, Cambridge University Press, 1994.
  29. M. Weber, ‘Socialism’ / ‘Socijalizam’ u Weber: Political writings / Politički eseji, Cambridge University Press, 1994.
Oglasi