Marko Ristić kao kost u grlu srpske buržoazije

1-mr

MARKO RISTIĆ: “Quel est ce mort?”, 1934-1936.

Piše: Milorad Gačević (Novi plamen)

Pisati o Marku Ristiću, umetniku i intelektualcu, prvoborcu beogradskog nadrealizma i komunisti, danas gotovo da znači preuzeti na sebe ulogu advokata žrtvenog jarca. Zajedno sa ofanzivom protiv komunizma, unutar onoga što nazivamo srpskom kulturnom scenom, vodi se ofanziva protiv nadrealizma. Svako ko sebe želi da predstavi kao borca za slobodu i autonomiju umetničkog stvaranja mora da atakuje na Marka Ristića. Jer, u poslednje vreme, praktično već dvadesetak godina, na ovdašnjoj kulturno-umetničkoj, pa i šire, na intelektualnoj sceni uopšte, postoji svojevrsna moda obračunavanja sa Markom Ristićem. Promoteri srpskog stanovišta, istoričari i zastupnici avangarde, književne ili filmske, pa čak i neki romansijeri, Ristića denunciraju kao nosioca tvrdo-dogmatske socijalističke kulturne politike i netrpeljivog i osvetoljubivog čoveka koji je po svojoj meri krojio kulturno-umetnički život, i sam praktično, zbog pozicije moći koju je zauzimao, stvarao kanone, u najmanju ruku, istorije avangarde. Ostali ga prećutkuju, čast izuzecima (Biljana Andonovska, Pavle Milenković, Dejan Sretenović). Ni na levici, takođe čast izuzecima (Ivana Momčilović i ljudi okupljeni oko Edicije Jugoslavija), o njemu se ne govori mnogo. On gotovo da postaje persona non grata u srpskoj kulturi. Razume se, Marko Ristić nije bio bezgrešan čovek. Grešio je i u ljudskim postupcima i u svojim intelektualnim i umetničkim procenama. I zato ne treba pisati apoteoze u njegovu čast. Ali ga treba braniti i to žestoko braniti od napada i denuncijacija.

Ali, čak i ako Ristić unekoliko jeste učinio nepravdu spram srpskog dadaizma, ili Vinavera, u smislu da je pružio doprinos njihovom potiskivanju u drugi plan, kao što mu se spočitava, mada ni ovakve stavove ne treba uzimati kao nešto samorazumljivo, da li to znači da sve drugo što je on uradio jeste nešto naprosto bezvredno? Nadalje, da li to znači da sada njega treba potisnuti u drugi plan i prenebregnuti njegov ne mali doprinos srpskoj i jugoslovenskoj kulturi? Zar reafirmacija i revalorizacija Ljubomira Micića, Dragana Aleksića, Boška Tokina i Stanislava Vinavera mora da se odvija na uštrb prećutkivanja dela Marka Ristića? I prema kojim kriterijuma se sada njihova dela isturaju u prvi plan, dok se Ristićeva potiskuju ne u drugi plan, nego u neki poslednji plan? I da li je tako nešto uopšte potrebno? Nije li Radomir Konstantinović pokazao da se može biti vrstan tumač, pa i poštovalac dela Marka Ristića, uprkos ličnim sukobima sa samim Ristićem. I zašto se radi nešto što se spočitavalo i zameralo samim Ristiću? Zar se potiskivanjem Ristića ne radi isto ono za šta se smatralo da je radio sam Ristić i na čemu mu se zameralo? Zar se borba protiv tobožnjeg okorelog dogmate Ristića može voditi stvaranjem nove dogme, naime dogme o totalnoj nebitnosti dela Marka Ristića?

Pa ipak, ne valja li se, uprkos svemu, iza brda otpisivanja i zaboravljanja Marka Ristića, ideološki razlog? Ne prenebregava li se Ristićevo delo zbog njegovog komunističkog i jugoslovenskog opredeljenja? Ne zaboravlja li se Ristić esejista zbog Ristića komuniste? Možda naslednici stare srpske buržoazije i njihovi, svesni ili nesvesni, kulturni i intelektualni zastupnici i eksponenti ne mogu da mu oproste „klasnu i nacionalnu izdaju“. Jer buržujski i srpski sin Ristić svojim opredeljenjem prešao je na stranu proletarijata i jugoslovenstva, što se danas, u vreme žestokog nastupanja istorijskog revizionizma i otvorenog reakcionarstva, smatra neoprostivom, suštinskom izdajom stvari srpskog nacionalnog pitanja koja je uvek i stvar interesa srpske buržoazije. Naslednici i zastupnici srpske buržoazije koja je poražena 1944. godine Ristiću ne mogu da oproste što se usudio da napiše da će oni koji su zajedno pošli u izdaju, zajedno poći u smrt. I zato što je još tridesetih godina nagoveštavao da će buržoaska stvar po sebi postati proleterska stvar za nas, da će oni koji su ništa postati sve, da će buržuje stići turpituda revolucija. Možda je borba protiv sablasti Marka Ristića zapravo borba protiv sablasti komunizma i seni njegovih mislaca i palih boraca koje može biti i dalje, poput duha Hamletovog oca i Marksovih sablasti o kojima je pisao Derida, i dalje lutaju po Srbiji plašeći buržujsku gospodu. Nacionalna buržoazija, koja je poražena u borbi sa kompradorskom buržoazijom, svoju nemoć iskazuje naricanjem nad duhom samoporicanja. Ona tako neprestano lamentira nad „zaboravom srpskog bića“. Za sve nevolje ona optužuje sablasti titoizma, komunističku mržnju spram svega što je srpsko, i Marka Ristića.

Na kraju, čak ni ideološki razlozi ne mogu da sasvim i do kraja objasne netrpeljivost jednog dela srpske buržoazije i njene kulturno-intelektualne javnosti spram Marka Ristića. Jer, oni nekako progutaju komunističke grehe Oskara Daviča, odavno su progutali i svarili komunističke grehe Dušana Matića, pa organizuju i poneki naučni skup o njima, ili grehe još jednog „izdajnika srpske buržoazije i nacije“, Koče Popovića, čijim imenom se, možda zbog dobrih odnosa sa Putinovom Rusijom kojoj se može pripisati mnogo toga, ali ne i to da je revizionistička spram Crvene Armije, može nazvati i jedna mala beogradska ulica, kao što se i jednom bivšem četničkom vojvodi može dogoditi to da komadanta slavne Prve proleterske udarne brigade u svom govoru pomene. Ali Ristića ni u kom obliku ne mogu da progutaju. On se očito javlja kao nešto zazorno, ili kao kost koja zastaje u grlu. Nema sumnje da je Marko Ristić velika kost u grlu srpske buržoazije, posebno njene intelektualno-umetničke elite, i „najveći tabu srpske kulture XX veka.“(P. Brebanović). Srpska buržoazija ne boluje samo od revizionističke ideologije, ona boluje i od malograđanštine.

Na stranu sada lik, odnosno ličnost Marka Ristića. Treba izbeći ulogu advokata žrtvenog jarca. Jer, uplitanjem Ristića u rasprave o kulturnoj politici i ličnim netrpeljivostima ovog autora, u zasenak i zaborav je bačeno i njegovo stvaranje, njegovo stvaralačko delo. A nama je  upravo stalo do toga da, kao prvo, pokažemo da je to delo vredno zbog toga šta je veoma mnogo doprinelo i značilo kulturi u kojoj je nastajalo u određenom vremenskom razdoblju i povesno-socijalnoj i idejno-ideološkoj konstelaciji u čijim okvirima je svojim nastajanjem delovalo i proizvodilo izvesne, revolucionarne učinke, i da, kao drugo, pokažemo da mnogi uvidi iz tog dela i danas, u nekom drugom vremenskom razdoblju i u nekoj drugoj povesno-socijalnoj i idejno-ideološkoj konjukturi mogu da predstavljaju nešto značajno, relevantno i podsticajno. Zaborav njegovog dela zato nije samo zaborav vrednosti, nego je i zaborav svojevrsnog utopijskog viška u njemu sadržanog i pohranjenog. Pri tome nećemo pokušati da izigravamo nekog neutralnog posmatrača i objektivnog prosuditelja koji kao nerelevante otpisuje „ideološke pozicije“ stvaraoca nekog dela. Naša pozicija je jasna: Mi delimo osnovno Ristićevo idejno-ideološko opredeljenje. Određujemo ga, a to ćemo pokušati da dokažemo, kao, šire posmatrano, deo revolucionarnog romantizma, ili, uže posmatrano, kao deo romantičarskog marksizma, ili pak kao komunističko-romantičarski antikapitalizam! Ostalo su nijanse, koje nekad ipak nisu tako zanemarljive. Afirmacija dela Marka Ristića za nas znači i afirmaciju idejnog i ideološkog opredeljenja autora tog dela.

Negacija buržoaskog poretka i afirmacija komunizma i novog čoveka. Povezivanje lične pobune sa socijalnom revolucijom. Povezivanje Remboa i Marksa. Promeniti život i promeniti svet. Afirmacija čitave jedne polovine ljudskog bića koju je dogmatski marksizam zaboravio, zanemario i potisnuo u drugi plan. Povezivanje iracionalnih dubina ljudskog bića i revolucije. Proširenje područja borbe levo-revolucionarnih stanovišta i povezivanje romantičarskog iracionalizma sa levo-revolucionarnom pozicijom. Napad na staru, umornu i institucionalizovanu buržoasku umetnost, ali i na dogmatizam angažovane umetnosti. Istovremena borba protiv građanskog komoditeta i dogmatskog socijalizma. Borba za očuvanje autonomije umetničkog stvaranja, sa svim problemima, protivrečnosti i paradoksima koji te pokušaje prate. Pružanje jednog od prvih priloga za razvoj nedogmatskog marksizma. (Ristić je to uradio mnogo pre praxis filozofije, čiji je makar u tom smislu preteča). Sve su to bili učinci delovanja nadrealizma, pre svih Marka Ristića. Ne čini li se da su i danas, uz sve razlike, mnoge od pomenutih borbi i dalje neophodne. Zato danas treba ponovno čitati dela Marka Ristića. Ovaj predgovor za još uvek nenapisanu knjigu o Marku Ristiću, nije ništa drugo nego poziv na čitanje Marka Ristića.

Oglasi