Bakalar

1-a-zubi

Piše: Blažo Davidović

Pršut i paški sir pamtim, bržolu često gledam na slikama, a i ne smijem se često, jer je situacija za plakanje. Kad je ljubim, onda je cmokim u pupak, u srednje uho, u kapak ili u nastupu emocijama poljubim aknu na njenim leđima i tvrdim da je manja nego jučer. Nisam Pero Zubac, ne osvajam stihovima, nisam nikad grizao kiselu jabuku jer je to bila propaganda lopovskih vlada, a moja adresa nije Zubin Potok pa da nadrogiran bauljam nonšalantno jer me nitko od poznatih neće viditi. Zubato neko sunce danas, sanjao sam Zubić Vilu, kao i kad sam u splitskom Varošu čuvao, kao dječak, ispadnuti mliječni zub. Ujutro bi ga pokazao babi Kati, a ona bi mi iz cne keselje, onako po opipu, jer je bila slijepa, dala jednu crvenu i rekla: ovo ti je miš donija!

Ne grizem. Ništa i nikad nisam zagrizao do kraja. Pošteno. A mene su grizli ko je god stigao, mater im zubatu. Sve zubne paste svijeta promijenio, ali bez rezultata. Koliko sam anestezije primio, sva moja naknadna droga je pičkin dim. Dobro i hodam. Mrzim stomatologe, zubare, sve te tehničare i protektičare. To je klan neviđeni.
Imam nula zubi u ustima. Namrštim se i svi me razumiju. Imam i napisan papir u džepu: “Ne seri, nemam nijedan zub, šuti majmune i dresirani delfin bi to shvatio, progovori još jednu i zube ću ti vaditi kliještima za murinju”. Skužio sam da je to predugo, pa napisah i kraću opciju “Javi se Dari Bubamari, ona je dala 18.000 eura za zube”. Vidite, hoće zubi ispasti i od rađanja, a ja sam rađao često. Rodio sam ideja samo tako, rodio sam sranja svakojaka, poneki tekst i revoluciju koja krezuba do bola tek što nije krenula da otrovne, krnjave, preostale zube zabije u debele vratove bijelozubih lopova.
Nju sam gađao pepeljarom. Jer je pokušala smiriti tvrdeći da će, ona i nitko više, meni bezubom spremati puding, pire, lagane ćorbice, supice, mekani, bjanko rižot, ovo, ono. Dobro mi nije ponudila mlijeko iz sise.

Meni zubi ne trebaju. Što je čovjek sa zubim? Golo govno. Poza i šminka. Ali, ako nemate zube, svatko će vam ponuditi euro, dva, neku zimsku jaknu, dobri joint, solidni konjak, ili će vas patnički zagrliti, solidarnost da puca.
Na televiziju ne idem, a kad se nacerim i tko ostane u mojoj neposrednoj blizini, to je moj pravi drug.
Ima tu i drugarica. Velim da me policija pretukla. Ubili Boga u meni.
Onda ih, tako zabrinute, poljubim u pupak.
Zubi su nepotrebni, stvaraju zabludu, prevaru, ogromni su trošak i stalno bole i stomatolozi vam se naslađuju.
Bez zubi, to su pravi ljudi. Realni. Ljuti. Sirotinja.

Kad dođemo na vlast, tako ćemo se zabijeliti da će dojučerašnjim zubalima omrknuti trenutno. Vadit ćemo im kutnjake motornim pilama.
Jedino mi, božemioprosti, pada na pamet da bi mi zubi trebali za gristi onu stvar.
Bakalar.

Ali, sve što zagrizete i gricnete, možete i liznuti.
Isti je efekat.

 

Oglasi