Oskar Davičo: Srpska književna laž

10458795_10205066402356527_2353733113675865288_n

Krleža je dijagnosticizirao situaciju hrvatske književnosti do svoje pojave. U XIX veku ona zaostaje za evropskom najmanje 50 godina. U Srbiji situacija u literaturi nije bila ni bolja, ali ni mnogo gora.

Bar 50 godina zaostajanja.

One su izgledale ovako: SKZ i Misao dominiraju književnim životom Srbije, regulišu ga, škrto ga hrane, obilno uspavljuju i krmaneći njime ne izlaze iz baruštine tzv. parnasizma, teorije reda po red i celih lepih pesama. Crnjanski je tad pevao o tome kako je teško biti muško i pred dvorom stražar kraj kojeg prolazi kraljica. On i Sibe Miličić, koji je kod debele kraljice, vele, imao više „uspeha“, trudili su se da ispevaju mit feudalnog divljenja i služenja kraljici, idolatriji njene lepote, sjaja, moći, bogatstva i ostalog šmoncesa koje nikad nije bilo naše nacionalno, kako su tvrdili.

Univerzitetom su vladala braća Popovići (Bogdan i Pavle) i ostali prepisivači: − Dr. Ksenija Atanasijević i Vinko Vitezica bili su čak izbačeni s fakulteta zbog plagiranja, a ovaj poslednji i zbog bruke koja je nastala kad je kao šef katedre uporedne književnosti napisao esej o Giljga-čoveku, kako je preveo Giljga-Meša, misleći da se radi o Giljga-čoveku.

Jovan Cvijić i njegova antropologija poslužila je kao baza jednom naučnom hohštapleru kakav je bio Dvorniković da piše šuplje panegirike o inteligenciji dinarskog čoveka.

Ibrovac, sem svoje doktorske disertacije što mu je napisala žena koja se razvela pošto je on doktorirao – donevši na raspravu lekarsko uverenje da je virgo intacta, i to posle 10 godina „bračnog života“ – nije napustio katedru.

Nije Ibrovac bio veći znalac od Vitezice i Atanasijevićeve niti bolji nastavnik, ali je bio naš čovek, od razume se, Srbin i po i polovina, mrzitelj Hrvata koji ni sami ne znaju šta hoće i komunista koji su se družili s prostacima, sirotinjom i kočijašima. Predstave profesora o tom svetu radnika bile su nalik na one La Bruyère-a ili Gospođe Sevinje ili gospodina Petrovića – Žolike, večitog udvarača i „večitog mladoženje“, da ne kažem koridina.

Tu je, jasno, zauzimao jedno od najuglednijih mesta g. Vladeta Popović, muž gđe Stensfild, ružne ali radne žene, dok je on bio lenj, neradan muškarac po kome je najveća mudrost sedeti pravo, a misliti kako hoćeš krivo, ili nikako.

U toj sredini koju je potresao Rastko svojim Otkrovenjima, ali kojoj se kasnije priklonio kao i Vinaver, koji je ipak igrao dvostruku igru i kao frondeur i kao apologet, bilo je dosta uzaludnih pokušaja da se iziđe iz začaranog kruga jedne osione i primitivne, tipično malograđanske potkolonijalne, neoriginalne prepisivačke civilizacije i kulture, bez ijednog šireg poteza, bez prave veličine, bez istinskog dometa.

Tu su sredinu uzdrmali prvi put ozbiljnije – nadrealisti. Za razliku od radničkih pesnika koji su osuđeni da deluju u okviru svog proleterskog geta, nadrealisti su poticali iz buržujskih porodica, studirali su gde i njihovi roditelji, znali isto tako dobro kao i oni, ako ne i bolje, sve ono sto je valjalo znati da bi se bilo Žolika koji šeni, tj. lepi koji lepuje, (joli = lep (fr); schön = lep (nem)). Njihov glas je rušio ono što su izgradili njihovi očevi, lep svet pristojnih odnosa među ljudima, uglađenih manira, dobro vaspitanog i uljuđenog ponašanja i govorenja. U porculansku radnju naše skroz naskroz neoriginalne, ali ipak nacionalne kulture upalo je krdo slonova i nilskih konja s elegancijom što ih karakteriše i sredili sve što se moglo srediti.

Otud su reagovali svi odreda na prve nadrealističke napise i manifestacije.

„Ugrožavaju institucije na kojima počiva naše društvo: porodicu, otadžbinu, religiju!“, pisao je peneći u svom napisu u „Vremenu“ advokat Petković, muž Vojke Demajo.

„Treba ih na sud kao anarhiste!“, klicao je Ibrovac.

A Mile Stanković je, sa svojim primitivnim čulom za podilaženje ukusu većine, na brzinu napisao komediju u kojoj je dao maha svom neznanju. Zvala se „Rista nadrealista, ili jogurt u oblacima!“. Dobro za Ristu, ali jogurt u oblacima bila je neduhovita parafraza Majakovskove poeme „Oblak u pantalonama“.

Sl. Jovanović je rekao tamo u knjižari Gece Kona: “Svima bih njima ja dao 19 i 6 po turu“.

Čaršija se, ukratko, uzbudila. SKZ i SKG su požurili da nađu mlade koji će nastaviti tradiciju i kontinuitet naše nacionalne kulturne brazde. I šta? Našli su Milivoja Ristića, kome objavljuju i stihove i „roman“ Oči. I našli su Jeju-Ilića da im odnosi sve nagrade na anonimnim konkursima.

Jasno, bilo je i od ranije poznatih srednjaka koji su se opredelili za liniju pridržavanja kaputa profesorima i odlazaka na slave njima: Boško Novaković, Đuza Radović, Đuro Gavela i niz sličnih đenija opredelili su se još iz studentskih vremena za građansku liniju i karijeru. Tipičan je u tom pogledu Splićanin Drago Ivanišević, koji je bio u dvostruko lažnoj situaciji: i klasno i nacionalno. Ali on je tvrdio da hoće prvo da se afirmiše kod veliko-Srba pišući ekavštinom dučićevske bljezgarije, pa kad ga oni prihvate kao svoga, onda će im on pokazati ko je: nadrealista, gospodine moj, nadrealista!

Suštinski prevrat koji je nosio nadrealizam u Srbiji nije bio prvenstveno društveno-politički, iako se takav činio i drugima i samim nadrealistima. On je to postao tek onda kad je jedan broj nadrealista prišao KPJ i stupio u pravu borbu za epohalne istorijske zahteve rad. klase.

Ono zbog čega je sva burž. inteligencija bila spremna da kanibalne svakog nadrealistu, to je drugo – to je pre svega radikalizam njihove negacije tzv. kulturnog kontinuiteta od sv. Save, uvek uvoženog svejedno da li iz Vizantije, Nemačke ili Vrancuske, pa sledstveno i negacije klasne vlasti buržoazije, legitimnog naslednika feudalnih ideoloških principa. Ali i još nešto. Odricanje od svevlasti racionalizma, uplašenog i škrtog, nesmelog i cepidlačkog, sputanog propisima koje sam sebi baca pod noge. Jeste, nadrealizam je značio direktan kontakt sa dionizijskim principima, s onim za koje nije dotle bilo mesta u srpskoj poeziji, mudroserski držplotaški ziheraškoj. Jer Laza i Koder, Đura i Branko ili Sima Milutinović – Sarajlija, bili su to u meri nedovoljnoj da se to u pravom smislu bude, pa su ipak bili proglašavani za corruptore iuventutis, za dekadente, neprijatelje vlasti i dinastije i, razume se, ludake, beslovesnjake i „zgranute“ ljude.

U nas je bilo pokušaja i ranije da se zasvira na žici fantastike ili iracionalističkih melodija, ali ako bi se i počelo, niko ne bi izdržao, uvek se vezivalo za nešto „konkretno naše“, za neki naš vid vlasti. Ni bunt Crnjanskog, ni onaj Laze, ni revolt Kodera, ni onaj Rastka nije išao do „kraja“.

Možda smo isuviše siromašni da bi se skupilo rizikujuće hrabrosti za tako nešto. Tek generacija Vučo – Ristić – Koča Popović – Vane Živadinović–Bor (u početku bogatih naslednika, proletarizovanih naknadno), Dedinac, koji je novinario, Matić – profesorovao, ili Đ. Jovanović, A. Kostić i Davičo studenti, ili Pera Popović, Branko Milovanović takođe profesori, mogli su da se ponašaju kao oni koji u slučaju da izgube – gube samo okove. Oni su prvi uneli u našu poeziju necenzurisanu emociju u čistom stanju, pesmu koja ne peva glasom, nego oblicima slika i ritmovima metafora, poeziju bez brnjica na ustima i bez feredže preko preterano čednih – razume se, lažno čednih – obraza. Zvučalo je to ne samo kao skandal, nego i kao izazov javnom redu, građanskom moralu, priznatim odnosima, zakonitim i prirodnim spojevima i vezama. Bilo je to i izazivanje skromnih i više no skromnih, nikakvih u stvari, sloboda, jednim silnim njenim protokom, sa divnim lahorima što su izazivali njeni spustovi i „padovi“ blistavi od duginih boja. Bilo je to ujedno začikavanje poznatog radi nepoznatog i šamaranje one Dučić-Bogdan Popovićevske poezije koja je u to vreme bila školska i opšta lektira i po predilekciji – izraz svih mogućih lepota i bogatstava. Upravo, nadrealistički pesnici su bili ti koji su dokazali da je ono što se smatralo bogatstvom, u stvari siromaštvo i beda. Građansko društvo – ogoljeno prvi put – počelo je da zaziva tzv. socijalnu poeziju i literaturu, legalizovanu usled toga, jer ono što su pesnici socijale dovodili u pitanje bilo je malo a zahtevalo mnogo od svojih pesnika, dok je ono što su nadrealisti stavljali u pitanje bilo i više od onoga što su znali, hteli i mogli da priznaju.

***

Značaj nadrealističke poezije ne samo da se ne iscrpljuje tu i time nego, prevazilazeći sve to, utiskuje sebe u poeziju ovog veka svud u svetu, pa i kod nas. Čime se, istovremeno sa pariskim manifestima, javljaju njegovi šampioni i kod nas, pa se slobodno može reći da nadrealizam predstavlja trenutak kad je srpska poezija ne samo sustigla zbivanja u svetskoj nego ih i prevazišla nudeći im sebe za ugled, primere i primerke, varijante i varijetete čija je originalnost bila nesumnjiva ali i čiji podstičući značaj još i dan danas poziva i vodi.

Ne samo definicija automatskog teksta, već pre definicija slobode, pre kviprokvoovske slobode, nego je i više – očovečena divljakuša inspiracije, posvakodnevljene, pripitomljene, radno ovovremenjene: pesnik nije više cvrčak, on može pevati zimi i leti, svaki dan, bez radnog vremena, odnosno on može prekovremeno pevati i pevajući ploviti okeanima jezičkih značenja. On može izazivati po volji lančane reakcije reči i smisla, eksplozije, neočekivane susrete, zapanjujuće konflikte, on može – prvi put – prevazići realnost ako govor ljudi izdvojimo naivno iz realnosti. Što, dabome, nećemo učiniti.

Sem nezapamćene i preobilne svežine slika, nadrealistička poezija je donela ne manje njoj tako osporavanog značenja. Ovakvi ili onakvi parnasovci, otvoreni ili kamuflirani, prebacivali su mu, i ne prestaju da to čine, da predstavlja nekontrolisanu hrpu nestrukturisanih slika bez značenja i smisla. Netačno.

Nadrealizam je u poeziji – uzet kao celina – vratio izgubljeni smisao inspirisanosti koja je izgubljena po radionicama s teškim radnicima na polju „rime i ritma“ a onda doneo – bar kod boljih svojih pesnika – jedno iskonsko osećanje otpora i nemirenja ne samo sa buržoaskim datostima, koje prevazilazi revolucionarnim opredeljenjem, nego i opšteegzistencijalnim, protiv čije je tragike u stalnom buntu i otporu.

To osećanje nemirenja sa sudbinom u stvari strukturiše sve pesme i sve pesnike, tako da se reči stihova javljaju kao svetlaci, kao svetlucanje nad tragikom životnosmrtne uslovljenosti ljudskog roda. I ne samo njega. Ona je opšta.

MARKO RISTIĆ

Očito nosilac i propagandist najortodoksnijeg nadrealističkog učenja, bretonovac pre rata, a posle rata – kao ambasador SFRJ u Parizu – sklon Aragonu do 1948. Tad… Ali Aragon je bio član K P F, a mi smo prekinuli s Rusima i s Aragonima.

Nebitno. „Dijalektika“ političkih uverenja i revolucionarne doslednosti ne mora da je uvek do kraja prihvatljiva za sve, prihvaćena od svih.

Međutim, ne može se poreći da je M. R. sa svojom poezijom (izuzev Turpitude) ostao izvan direktnog političkog angažmana. Od sreće i od sna ne pretenduje na tako nešto, već hoće da je lirika i to jeste. Kakva? Više zanimljiva no velika, više pobunjena protiv nebitnih naizgled stvari (interpunkcija itd.) no suštinski pobunjena protiv reda stvari izjednačenih sa logičkim redosledom rečenice. Iako nadrealist, i to dogmatski skoro – M. R. nije praktikovao automatski tekst. Njegova poetska frazeologija uvek je u granicama sintakse i logike, a ako ih transcendira, to nije pod impulsom osećanja i njihovog doživljavanja, nego zato što je, iz ovih ili onih osećanja, smatrao da to tako u datom trenutku treba. Je li to „treba“ primenjeno na pisanje pesama – preuzeto Hindemitovo harmoniziranje sa znalačkom dozom kakofonije i željenog, namernog „nesklada“?

No sve to ne smanjuje značaj, bistru lepotu i jezičku čistotu poezije i proze Marka Ristića. Pregnantan i jasan, čak i kad govori o „situacijama“ noći, M. R. ne prestaje da navlači humorne košulje i hlače Polišinela na konvencije i njihova značenja. On to ne čini iznutra, nagrizajući ih kiselinama, nego spolja – čineći ih komičnim a smisao im – besmislenim. On je prvi shvatio poetski značaj iracionalnog i vrednost sloboda koje ono nudi poeziji, ali možda je zato što je to prvi shvatio i bio prvi, bio i kadar da se manje od drugih prepusti vlasti principa iracionalnog. Čak i onda kad se čini da su njegove pesme plod asocijativnih polja i dejstva automatizama, njegove asocijacije ne prelaze granicu po sličnosti ili onu po suprotnosti, a kad je prelaze, on ne tone dublje od epiderme odnosa i davno uspostavljenih racionalnih veza. Otud u njegovoj poeziji ima sintagmi koje pravo automatsko ne bi podnelo i prilika koje su nemoguće u jednoj poeziji kojom duvaju olujni vetrovi iracionaliteta i „iracionalnog“ „nereda“ i „haosa“.

Ali ako je ona u maloj meri “nadrealistička“, ona nije malo poezija; ako je u stvari mehanički kalemila „divlje“ elemente iracionalnog na zdravu još podlogu pitomog drveta racionalne fraze, ne znači da ta poezija nije bila delotvorna, i to od svoje pojave – značeći više mladim piscima negoli starijim, i više piscima negoli čitaocima. Otud i pomisao da možda i ne bi to bila, bar ne u tolikoj meri, da se javila totalno izvan uobičajenih prozodijskih normi. U tom bi slučaju ona bila sasvim neprihvatljiva i ne bi – odmah izopćena, bila predmet konfrontacije sa zdravorazumskom bulumentom vrabaca koje su učili pevanju na partituri za školovane slavuje. Francuske slavuje, dakako. U Francuskoj, dabome.

Kasnija Nox microcosmica, već od svojeg naslova otkriva stav što, bez obzira na društvenu orijentaciju i subjektivne motive i motivacije, svedoči o metafizičko-egzistencijalnoj situiranosti čoveka i njegovih želja, snova. Samo čudo, u smislu koji M. Ristić daje toj reči što je i pojam i teoretska teza, to potvrđuje. U čudu do guše, do sluha, do oka, mi ljudi, mi tražimo ne toliko odgonetku za zapljuskivanja čudesnog koliko izražavamo želju za njim, dovoljno apsolutnim da bi predstavljalo naše interuterinske metafizičke čežnje. Onirizam Marka Ristića manifestuje se već s prvom njegovom zbirkom Od sreće i od sna. Pesme dolaze odande, iz tih prostora; one su komađe njihovo, otkinuto od mase što ih tvori.

Ali biti kriška sreće koju predstavlja san, predstavlja evidentno protivljenje estetizantnosti B. Popovićeve „teorije“ reda po red. Na jedan vehementan način poezija M. Ristića, više no ijedna druga njegovih savremenika, više no ona Rastkova ili Crnjanskova, više no Vučova, Matićeva ili Dedinčeva, razbija sva okna staklenika i demolira zimsku baštu u kojoj je trebalo da rastu cele lepe pesme, kao i norme na osnovu kojih je njihova cela lepota bila izmerena.

Ali antiestetizam Marka Ristića je racionalan, on ne dolazi iz nutrine i bića stihova; on je izmozgan i promozgan. No to mu ne smeta da to bude do kraja. Zahvaljujući svojoj lucidnosti, on prebrzo shvata svoje podsvesne intencije, odnosno namere iracionalnog, njegovu tendenciju. Shvativši je, on može da se prepušta impulsima iracionalnog koje je kaptirano svešću i promišljeno još pre no što se i pojavilo.
Otud kod M.Ristića poetsko jeste trenutak obasjanja iracionalnog farovima svesti. Ali ta diskurzivnost ostaje autentična, iracionalna, ostaje što je bila i u tami sebe pre no što su je dugi pipci farova obuhvatili snopovima svetlosti. Ne treba se zavaravati: podsvest nije samo ona permanentna buna, kako su mislili francuski nadrealisti u prvi mah. Podsvest reakcionara je reakcionarna po pravilu, i retki su Balzaci koji pišući obasjani duplijerom crkve i monarhije mogu da ih poreknu kao romansijeri onim što su osvetljeni svetlošću tih duplijera napisali.

Naša podsvest liči na našu svest i kad je u kontrapunktu s njom i kad joj oponira. Brzina povezivanja, slikovitost, način artikulacije viđenog, slućenog i shvaćenog ostaje jedna. Samo podsvest, nekontrolisana, ne kontroliše ni nas ni svoje postupke koji su dubinske želje i otpori. Ali ja verujem da je Hitlerova podsvest bila u istoj meri malograđanski koercitivna i kanibalska koliko je to bila i njegova svest.

M.Ristić je svestan toga i on ne čini ništa da bi se spustio koji stepenik niže u tamu bez đema i dizgina, u fluks osvetljenih reči što teku iz mraka, prolaze kao reke kroza nj i rone u dubine bez povratka. On ih propušta, nemajući vokaciju medijuma. Radoznao i ljubitelj tajni, koje kolekcionira da bi ih „provalio“ i otkrio ih svima, svuda, on ostaje na nivou gde se „između psa i vuka“, kako kažu Francuzi, dešava ukrštanje oba snopa svetlosti – one svesti i one podsvesti. Da li se to iz straha od nemogućnosti da se posle vrati, on ne usuđuje da prodre u zonu čiste podsvesti, ili on ne silazi u limbe podsvesti, nesvestan da postoje stepenici i sunovrati s dubinama što se steru i ispod platforme na kojoj stoji.

To ne znači ni kritiku te platforme, ni te poezije koja je, nažnije od one dotle priznate i poznate, poricala sav doprinos Pauline Lebl-Ibrovac-Albale, družine ispale iz nogavice Emil Fagueta i Pavla Popovića, družine koja je nas zadržavala u neznanju i nepoeziji parnasističke estetike i onda kad je svetom već vitlao duh slobode reči, misli, značenja, jedan neropski odnos čoveka prema rečima koje su neke vrste robota njegove mislene osećajnosti.

DUŠAN MATIĆ

Ma šta rekle razne tetkice s kojima se on tetkinski dopisuje, nije nikad ni pokušao da se spusti u bunar iracionalnog. On je možda tamo boravio u nekom predživotu, zapamtio ponešto od onog tamošnjeg, ali je u svom kukavičluku i strahu od isparenja vulkana u čiji je životni krater sišao ko zna kad, kako i ko zna čijom uslužnom pomoći, požurio da odande iziđe pre no što se išta od ranije viđenog iskristalisalo. Kao pesnik on nije mnogo rekao u trenutku kad su pesnički govorili Vučo, Dedinac, Ristić. Nekoliko pesama, i to je sve. Njegov opus nastaje tek posle revolucije, i traje, relativno obilato, ali uprkos onom što je rečeno, u okviru jedne određene prednadrealističke estetike. Ona je sigurno slobodnija od Bogdan Popovićeve, ali to ne znači da on ne čezne da pravi, i da ne pravi cele lepe pesme. One su na drugi, nedučićevski, nemodernistički, nerastkovski „štim“. Tačno. Ali to ne znači da ne žele da budu poezija a ne revolt koji peva, urla, ključa, govori i govoreći razbija sve oko sebe. D. Matić ništa ne razbija. On deluje kao eklektik: malo Bogdana i Dučića, malo Marka Ristića i Vuča; sve to dobro promešati, izmućkati, dodati vegete, tj. D. Matića, – i Oliver Mlakar i D. Ređep mogu da sastave palac i kažiprst, prinesu ih ustima i izgovore ono ubitačno: „Izvrsno. Čestitam“. On, za razliku od M. Ristića, koji svesno bar izjavljuje da mu nije stalo do lepe pesme, on hoće da napiše celu lepu pesmu. Otud ona ponavljanja, oni refreni, ona opšta mesta, one didaktičnosti o koje se čitalac njegovih zbirki sapliće. Jasno, njegove posle rata objavljene pesme nisu nastale pre rata, mada je on neke antedatirao, ali pojavivši se posle rata, u ime jednog prevaziđenog programa, one nisu mogle da deluju revolucionarno. One su samo očarale – opravdano – izvesne čitaoce-pisce koji su kod njega našli sve što su i sami pročitali drugde da treba da bude poezija (Velek & Voren itd.). Oni se nisu bez trećeg mogli da prepoznaju u Matiću a taj treći je isto kao i on bio transfug, tj. begunac iz zavičajne mentalne geografije i istorije, zavičajnog vremena.

To ne znači da je njegova poezija bezvredna, iako je predatirana ne samo vremenski nego i estetski i asocijativno. Isto tako to ne znači da je njeno zadocnjenje na nadrealističko Kosovo pobede kadro da izmeni vrednost, ako može da umanji istorijski značaj i ulogu te poezije. Da su se zbirke Buđenje materije ili Ruža vetrova pojavile u vreme Od sreće i od sna, ili Korena vida, bile bi to kapitalna, prevratnička dela miljokazi od kojih bi počelo brojanje nove poezije. Ovako su to zbirke što, iako lepe, poeziji nisu zastave koje jesu Jovanima Hristićima, koje su mogle biti svima. One jesu dopadljive i značajne čak, ali izvan pravih bitaka, one ne predstavljaju kamen temeljac jednoj novoj epohi poezije.

To ne osporavam njih kao pesme, ako govorim protiv kukavičluka manifestovanog najčešće kao liberalizam i liberalizma ispoljavanog uglavnom kao „može i ovako, može i onako.“

Verovatno će vekovi i vremena koji dolaze da birajući dobro sude srpskoj poeziji i svima nama koji smo petljali s njom i oko nje biti blaži prema Matiću no što je to moja malenkost. Ali bio bih nečastan kad bih drukčije govorio. Ima istorijskih trenutaka koji ne traže od pesnika lepe stihove samo, nego lepe stihove pobodene u bedeme kao zastave. To nisu postali nikad Matićevi stihovi. Za njih su pokazivali ljubavi i razumevanja ili omatoreli invertiti ili konzervativci, nikad pravi nosioci mladosti i revolucionari. A ovih će uvek biti. No bojim se da ni ubuduće prava mladost, ona koja sjedinjuje mali broj godina i veliko čovekovo iskustvo kao revolucionara, neće imati mnogo poštovanja za celomudrene i mudre Matićeve stihove, za neodređena njihova osećanja i nesmelost da iskažu sebe same do kraja, onu opreznost koja škodi i njima i autoru koji se nije usudio da spali sve mostove između sebe i crne jame dela svesti, između prošlog koje je presvislo i onog što se nije još pojavilo na svetlosti dana da bi krenulo tamo kamo ga je vukla želja, ali ne i srce, ne i kriteriji aksiologije koja je njegova.

A. VUČO

Na jednoj izložbi impresionista imao sam prilike da vidim kako nisu začetnici tog novog načina slikanja bili ti koji su najviše doprineli odvajanju od „klasicističkog“ „lizanja platna“, nego oni između slikara koji su doživeli najdublje i najsuštinskije ono što su bili teoretski postulati impresionizma kod Pissaroa i Sisleya, kod Puvis de Chavannea ali ne i kod Moneta, Maneta i Renoira.

Govoreći o Vuču, znam da je on bio pristalica nadrealizma koji su formulisali Breton i Ristić kod nas, da je bio nadrealist u neku neteoretsku ruku. Ali iako nije diskurzivnošću svojom doprineo razradi i izgovaranju pretenzija nadrealizma, on je više nego iko, više negoli i Dedinac, najautentičnije doneo našoj literaturi i prvi pravi humor, a dečijoj – posle Lewisa Carrolla – prvu pravu, maštovitu dečiju poeziju, razigranu i slobodnu, vedru i gorku, humorno tragičnu. Njegova dečija poezija, kao i ona humorna za odrasle (Humor Zaspalo) znače ogromno za oslobođenje od zmajevske i njoj epifanišuće Ćopić-Desanka itd. pesmarice za decu raznog uzrasta. Sem toga: sve što danas piše dečiju poeziju, i Duš. Radović i M. Danojlić i Mira Stefanović izišli su iz osmehnutog Vučovog rukava. Da ne spomenem koliko mu duguju estradni naši pesnici (Brana Petrović) koji su primenili i ukrstili teme i to je sve što su učinili da bi se razlikovli od maštovitih i slikovitih obilja Vučove dečije poezije.

Bio je to trenutak od istorijskog značaja za našu poeziju: susret Vučovih Pet petlića iz mašte sa ovim jezikom. Osmerac kod Vuča, u svojoj jednostrukoj ili dvostrukoj varijanti kao šesnaesterac, izgleda da spada ne u nezaobilazne tragove Zmaja, nego u strukturne zakone našeg govora koji van osmerca ne može da zaprpoši i zađilkoši i ne ume da bude poziv na igranja i igre.

Ne smatram da je taj osmerac Vučov greh protiv smisla i razigranosti njegove dečije poezije. A ni onda kad Vučo u Nemenikućama ili u Ćirilu i Metodiju ponudi nama, odraslima, stihove u osmercu koji se najčešće javlja udvostručen. Pre je to indikacija o humornoj prirodi tih poema. Pesnika mogu ljudi da prevare; on može sam sebe da vara; ali nikad ga neće stih da prevari. I to bez obzira na pesnikove svesne namere . Ako je, dakle, A. Vučo pribegao u pomenutim poemama osmercu, tj. šesnaestercu, znači da je humorno, kao u Četi Koče Kapetana, prišao i temama za odrasle te da je ne podetinjujući ni njih ni motive hteo samo da humorom poškropi sve, i svet i sve na svetu. I uspeo je. Ne samo da sve poškropi humorom nego i da ga učini dominantnim poetskim stavom i angažmanom. Što opet potvrđuje polaznu ocenu da je A. Vučo ne ideologišući oko nadrealizma, od prve, nepogrešno naslutio gde su njegovi problemi. Ne u njemu, nego van njega, u društvenim odnosima. Otud je i Vučov nadrealizam, prvi potpuno realizovan u poeziji na nepredvidljiv i nepredviđen način, prvi kod nas bio izraz jednog humora neodvojivog od njegovog bića kao čoveka građanina, pesnika. Njegov „Humor Zaspalo“ bio je svojevrsno otkrovenje (značajnije od Rastkovog) za moju generaciju, ali više je nego očito da će on to tek biti. Vučo dobija s vremenom kao jedini pesnik u nas koji se između horizontalne crte i one vertikalne opredelio za dijagonalu i time otvorio našem pesništvu nepoznati put. Istina, narodno pesništvo znalo je za tu posebnu vrstu humora što se graniči sa apsurdom. Ali umetnička ga poezija nije poznavala. Bez obzira na to što se danas njim već serbez, sasvim uhodano kreće takozvana dečija poezija, ubeđen sam da ga čekaju još mnogi i mnogi poslenici.

M. DEDINAC

Ironična, metalna bolećivost M. Dedinca polazi od jednog primitivnog, tekućeg koncepta kafanske narodne melodije i još upotrebom izlizanog poimanja slovenski elegičnog osećanja bratstva. Ima nečeg srodnog, mada poškropljenog kitom tamnjana umočenog u svetu vodicu, i kod M. Nastasijevića, ali dok M. Dedinac ostaje superioran upotrebnim vrednostima pučke kantilene, Nastasijević podleže opštim mestima „po pitanju“ slovenskog pravoslavlja i sličnim burgijama. Otud i metalni zvuk bolećivosti kod M. Dedinca. To odevanje u ruho narodskih sintagmi, frazeoloških obrta, ritmičkih pritisaka i fiksnih epitetona ornansa, ostaje na površini, ne prodire u dubinu Dedinčeve pesme. Ona ne kaže mnogo, ali to kaže s najmanje mogućih reči i sredstava, tako da se čitalac pita da to nije zato što autor Javne ptice, sem te čudesne poeme, nije imao snage do zarobljeništva ni za šta drugo doli za manje uspele varijacije na osnovnu melodiju zalastrenja, tog zvučno-tajnovitog, smisaono-tajanstvenog poziva u vegetativnu neznan. Rekoh li? Bilo je potrebno da oseti nebo Šlezije pa da M. Dedinac iziđe iz propisa koje je sam sebi propisao i pravila pojanja koja je sebi odredio, bilo je potrebno 40 miliona mrtvih i unesrećenih pa da Dedinac počne da peva drukče. Međutim, ta drugojačijost, ma koliko bila neobična za Dedinca, bila je već poznata i bila otpevana. Ne samo u Hani, nego na jedan način pa i na drugi – posle nje. Dokazuje li to da on nije imao „svog“ glasa? Ili da je njegov glas voleo da se oblači u tuđe, u drugo, u nesvoje, da bi bio svoj i mogao odjeknuti. Jer uprkos uočljivim intonacionim i drugim „pozajmicama“ vidljivim u pesmama iz zarobljeništva, one su ipak po nečem svoje kao što su i one Dedinčeve pesme pošle od Slovenskih tonaliteta Rastka i autora mnogo manje značajnih od njega, da ne bi spadali u opšta mesta i spadali zaista u banalno blebetanje kafanskih „stratega i vizionara“. Ipak, Javna ptica je jednom svojom linijom, onom svetovnom necrkvenom, pa čak i netranscedentnom nemetafizičnošću, donela našoj poeziji „nove trepete“ i ponudila nove prostore. Što su naši pesnici tipa Vasko Popa ili M. Pavlović pretpostavili toj laičkoj, pravoj tajanstvenosti onu lažnu, popovsku, to nije krivica do M. Dedinca, nego do njihovog nepoznavanja naše poezije i njenih poruka. Svi su oni površno koristili izvesna otkrića koja je nudio nadrealizam, ali nikom nije palo na um da, uprkos pozivanju na isti poetski postupak, M. Ristić nudi jednu vrstu usijane lucidnosti, Matić samo – jedskog intelektualnog prividnog laissez-faireizma, Vučo – humor, Dedinac – tajanstvo do kraja neodgonetnutog smisla u običnim rečima naše „ženske“ narodne pesme i da su to svojstva koja im iskivaju kao Mujo pod mesecom blistave profile u bronzi trajanja. Bez propuštanja istovetnog postupka kroz ono što jeste suština poetske ličnosti i njene posebnosti nema ni poezije, kao što nema ni pesničkog en face-a ili profila. To neponovljivo u glasu koje jedan pesnik uspeva da otkine od svoje ličnosti i ponudi ga svetu koji treba da se na taj zvučni lik, na ta ramena melodije tek navikne, da bi moglo da ih usvoji i inkorporira u pamćenje narodnog govora, to je ono suštinsko, a ne sam postupak, ne ono što se „filozofski“ ili „politički“ diskurzivno reklo na datu temu (tradicije, metafizike, egzistencijalne zebnje, itd.). Dedinac je svoju ličnost, tanušnu intelektualno, svoju sitnu, nejaku i bolesnu telesnost izrekao sa svom slovenskom bolećivošću na jedan poetski zaista preintezivan način. S malo „svojih“ slika, s malo metafora, u jednom škrtom i trpnom pasivnom jeziku, ali i to koncentrisano kako to niko nije pre njega učinio (sem Branko Radičević). Pesnik slabosti, a ne snagatorstva, pesnik anksioznosti, a ne sigurnosti, Dedinac je svoje motive izrekao na tako ubedljivo silan način da je našao onu tačku mističara gde se gore pretvara u dole, levo u desno, ništa u nešto, bezvrednost u suvo zlato, običan šljunak u adiđare. To je i razlog zašto će lik tog pesnika moći da služi kao lik nečeg što je uspelo da nedostatke, neznanje i slabost pretvori u vrline, u znanje, u snagu.

Sarajevske sveske, 37-38, juni 2012.

  ——————————————————–

Šta nam je donela Srpska književna laž

Milica Nikolić

O novootkrivenim rukopisima Oskara Daviča pod naslovom Srpska književna laž i Pismo Krleži (“Dragi Fric“) pisala sam u Sarajevskim sveskama koje su nedavno objavile samo Pismo Krleži, pošto je taj tekst neuporedivo kraći i, što je najvažnije, sačuvan je prekucan. Naglasila sam tad da glavni posao tek predstoji, jer je „Srpsku književnu laž“ Davičo pisao u nekoj vrsti svezaka, tj. blokova, u kojima je tekst bio jedva čitljiv i sasvim nerazgovetan. Kratko rečeno, bilo je jasno da će posao dugo trajati.

Uloženo je mnogo napora kako bi se to obavilo, dobar deo godine, šest ili sedam čitanja, upoređivanja, traganja za smislom i značenjima koja su se otvarala i zatvarala. Uspela sam da to uradim uz pomoć uvaženog Miloša Babića, kome dugujem ogromnu zahvalnost što je shvatio značaj posla koji je preda mnom i bio spreman da mi pomogne. Potrošio je mnogo vremena, radeći to veoma kvalifikovano.

Dugujem zahvalnost Sarajevskim sveskama poznatim po svojoj odanosti saradnicima i po sposobnosti da ih animiraju i podstiču.

Uostalom, i sama sam bila svesna da ako sam se već upustila u dokazivanje da zbilja „rukopisi ne gore“ – moram sve izvesti do kraja. Mada nisam sigurna ni šta je „kraj“ ni ima li ga uopšte.

Verujem da će ovi Davičovi tekstovi u budućnosti imati komentatore i tumače. Sigurna sam isto tako da se danas, iz različitih razloga, niko ne bi latio tog posla. U ovom trenutku „prirodno“ je da ja to učinim. Ne samo zato što sam otkrila rukopise u svojoj ladici već i zato što sam se Davičovim delom bavila više decenija. Mnogo toga znam, mnogo ne znam. Ali u ovom trenutku teško je pretpostaviti da bi mi se neko pridružio. Pokušaću da sačinim komentar prema svojim mogućnostima.

Srpsku književnu laž Davičo započinje konstatacijom: „Krleža je dijagnosticirao situaciju hrvatske književnosti… koja je, po njegovom sudu, u devetnaestom veku zaostajala za evropskom najmanje po pedeset godina.“ I dodao: „U Srbiji situacija u literaturi nije bila ni bolja, ni mnogo gora…“ i ispisao svoj uvid u istoriju srpske književnosti od vremena kada su Srpska književna zadruga i časopis Misao dominirali književnim životom Srbije – tj. SKZ, osnovana 1892. s ciljem da izdavanjem i rasturanjem u narodu „odabranih dela i opštekorisnih pouka podstiče i pomaže razvoj književnosti“ i Misao, časopis koji je izlazio u Beogradu 1919 – 1937. i koji je uveo u književnost Velimira Živojinovića Masuku, Simu Pandurovića, Branka Milanovića i Živka Milićevića, upravo one pisce koji su za Daviča bili sinonim zaostajanja srpske književnosti za evropskom. Pošto je rekao ono što misli o njihovoj literaturi, razradio je tezu da su u Evropu stigli tek nadrealisti. Zadržavši se zakratko na reagovanju „čaršijskih“ pisaca na nadrealiste, Davičo je počeo da obrazlaže „suštinski prevrat koji su nadrealisti uneli u našu literaturu“… da bi dodao: „Suštinski prevrat koji je nosio nadrealizam u Srbiji nije bio prvenstveno društveno-politički, iako se takvim činio i drugima i samim nadrealistima. On je to postao tek onda kad je jedan broj nadrealista prišao KPJ i stupio u pravu borbu za epohalne istorijske zahteve radničke klase“… zatim: „Odricanje od svevlasti racionalizma… sputanog propisima koje sam sebi baca pod noge. Jeste, nadrealizam je značio direktan kontakt sa dionizijskim principima, s onim za koje nije dotle bilo mesta u srpskoj poeziji… Jer Laza i Koder, Đura i Branko ili Sima Milutinović – Sarajlija bili su to u meri nedovoljnoj da se to u pravom smislu bude, pa su ipak bili proglašavani za corruptore inventutis, za dekadente, neprijatelje vlasti i dinastije i, razume se, ludake, beslovesnjake i ‚zgranute‘ ljude.

U nas je bilo pokušaja i ranije da se zasvira na žici fantastike ili iracionalističkih melodija, ali ako bi se i počelo, niko ne bi izdržao, uvek se vezivalo za nešto‚ konkretno ‘naše’, za neki naš vid vlasti. Ni bunt Crnjanskog, ni onaj Laze, ni revolt Kadera, ni onaj Rastka nije išao do ‚kraja‘.

Možda smo isuviše siromašni da bi se skupilo rizikujuće hrabrosti za tako nešto. Tek generacija Vučo – Ristić – Koča Popović – Vane Živadinović Bor (u početku bogatih naslednika, proletarizovanih naknadno)… mogli su da se ponašaju kao oni koji u slučaju da izgube – gube samo okove. Oni su prvi uneli u našu poeziju necenzurisanu emociju u čistom stanju, pesmu koja ne peva glavom nego oblicima slika i ritmovima metafora, poeziju bez brnjica na ustima i bez feredža preko preterano čednih – razume se, lažno čednih – obraza. Zvučalo je to ne samo kao skandal, nego i kao izazov javnom redu, građanskom moralu, priznatim odnosima, zakonitim i prirodnim spojevima i vezama.

Bilo je to i izazivanje skromnih i više no skromnih, nikakvih u stvari, sloboda, jednim silnim njenim protokom, sa divnim lahorima što su izazivali njeni spustovi i ‚padovi‘ blistavi od duginih boja. Bilo je to ujedno začikavanje poznatog radi nepoznatog i šamaranje one Dučić-Bogdan Popovićevske poezije koja je u to vreme bila školska i opšta lektira i po predilekciji – izraz svih mogućih lepota i bogatstava. Upravo, nadrealistički pesnici su bili ti koji su dokazali da je ono što se smatralo bogatstvom, u stvari siromaštvo i beda. Građansko društvo – ogoljeno prvi put – počelo je da zaziva tzv. socijalnu poeziju i literaturu, legalizovanu usled toga, jer ono što su pesnici socijale dovodili u pitanje bilo je malo a zahtevalo mnogo od svojih pesnika, dok je ono što su nadrealisti stavljali u pitanje bilo i više od onoga što su znali, hteli i mogli da priznaju.“

U drugom delu svoga teksta Davičo dalje eksplicira značaj nadrealističke poezije i kaže da se on ne iscrpljuje „tu i time nego, prevazilazeći sve to, utiskuje sebe u poeziju ovog veka svud u svetu, pa i kod nas. Čime se, istovremeno sa pariskim manifestima, javljaju njegovi šampioni i kod nas, pa se slobodno može reći da nadrealizam predstavlja trenutak kad je srpska poezija ne samo sustigla zbivanja u svetskoj nego ih i prevazišla nudeći im sebe za ugled, primere i primerke, varijante i varijetete čija je originalnost bila nesumnjiva ali i čiji podstičući značaj još i danas poziva i vodi.

Ne samo definicija automatskog teksta, već pre definicija slobode, pre kviprokvoovske slobode, nego je i više – očovečena divljakuša inspiracije, posvakodnevljene, pripitomljene, radno ovovremenjene: pesnik nije više cvrčak, on može pevati i zimi i leti, svaki dan, bez radnog vremena, odnosno on može prekovremeno pevati i pevajući ploviti okeanima jezičkih značenja. On može izazivati po volji lančane reakcije reči i smisla, eksplozije, neočekivane susrete, zapanjujuće konflikte, on može – prvi put – prevazići realnost ako govor ljudi izdvojimo naivno iz realnosti. Što, dabome, nećemo učiniti.

Sem nezapamćene i preobilne svežine slika, nadrealistička poezija je donela ne manje njoj tako osporavanog značenja. Ovakvi ili onakvi parnasovci, otvoreni ili kamuflirani, prebacivali su mu, i ne prestaju da to čine, da predstavlja nekontrolisanu hrpu restrukturisanih slika bez značenja i smisla. Netačno.

Nadrealizam je u poeziji – uzet kao celina – vratio izgubljeni smisao inspirisanosti koja je izgubljena po radionicama s teškim radnicima na polju ‚rime i ritma‘ a onda doneo – bar kod boljih svojih pesnika – jedno iskonsko osećanje otpora i nemirenja ne samo sa buržoaskim datostima, koje prevazilazi revolucionarnim opredeljenjem, nego i opšteegzistencijalnim, protiv čije je tragike u stalnom buntu i otporu.

To osećanje nemirenja sa sudbinom u stvari strukturiše sve pesme i sve pesnike, tako da se reči stihova javljaju kao svetlaci, kao svetlucanje nad tragikom životno smrtne uslovljenosti ljudskog roda. I ne samo njega. Ona je opšta.“

U drugom delu „Srpske književne laži“ Davičo daje ocenu vodećih pesnika nadrealizma – M. Ristića, Aleksandra Vuča, Dušana Matića, Dedinca, i nudi svoja shvatanja pesničkih vrednosti i razumevanja poezije. Na dnevnom redu su nadrealisti, koje on smatra stožernim pesnicima epohe i to dokazuje istančanim analizama, svedočeći o jednom mogućem pogledu na prirodu poetskog stvaralaštva, i to iznutra, kako samo pesnik može. Upravo ovo poslednje daje „Srpskoj književnoj laži“ izuzetnu vrednost, zbog čega se ovaj tekst može smatrati značajnim za našu istoriju književnosti te se s pravom može ponuditi širim čitalačkim krugovima. Pesnik o pesnicima, pesnik o istorijskim obeležjima epohe, pesnik o poetskom duhu vremena, pesnik o njegovim najvišim vrednostima. I oni koji se ne slažu sa Davičovim gledanjima ili sa njegovim ukusom, moraće da osete to bílo jednog od velikih pesnika naše epohe koji o toj epohi sudi. Stoga možemo biti uvereni da će čitaoci „Srpske književne laži“ prihvatiti ocenu vrednosti tekstova koji su im ponuđeni.

Sarajevske sveske, 37-38, juni 2012.

Oglasi