Yanis Varoufakis: Nju dil za Evropu

12794496_10206184500237121_1301357876399153431_n

”Baš me briga koliko će da košta – opet imam svoju zemlju!” Tako su ljudi govorili u Engleskoj posle referenduma o brexitu prošlog juna. Ovaj zahtev se sve češće čuje širom Evrope. Donedavno su predlozi sa „spasavanje“ Evrope prihvatani sa simpatijama, uz skepsu u pogledu njihove ostvarivosti. Danas skepsu izaziva tvrdnja da je Evropa vredna spasavanja.

Evropska ideja je potisnuta na marginu udruženim silama poricanja, pobune i pogrešnog uverenja. Poricanje establišmenta EU da ekonomska arhitektura unije prosto nije bila spremna za krizu 2008. proizvelo je deflatorne trendove koji delegitimizuju evropski projekat. Predvidiva reakcija na deflaciju bila je pobuna antievropskih partija širom kontinenta. Najviše od svega zabrinjava pogrešno uverenje establišmenta da se nacionalistička plima može zaustaviti „mekom federacijom“.

To više nije moguće. Posle krize evra, Evropljani se ježe na pomisao da Evropskoj uniji treba dati još veću moć nad životima ljudi i njihovim zajednicama. Politička unija unutar evrozone, sa malim federalnim budžetom i delimičnom socijalizacijom dobiti, gubitaka i duga, mogla je biti korisna 1999, kada je zajednička valuta rođena. Ali sada, pod teretom velikih bankarskih gubitaka i zaostalih dugova proizvedenih nedostacima u arhitekturi evra, meka federacija (kakvu predlaže mogući francuski predsednički kandidat Emmanuel Macron) donosi premalo i čini to prekasno. To bi bila unija permanentnih mera štednje za kakvu se već godinama zalaže nemački ministar finansija Wolfgang Schäuble. Današnja „nacionalistička internacionala“ ne bi mogla poželeti lepši poklon.

Ukratko, zagovornici progresivnih politika moraju postaviti sebi prosto pitanje: Zašto evropska ideja umire? Odgovori se svode na nezaposlenost i prinudne migracije unutar EU.

Rast nezaposlenosti je cena neadekvatnog nivoa investiranja širom Evrope, usled mera štednje i oligopolističkih sila koje su radna mesta u Evropi koncentrisala u onim ekonomijama koje i u nastaloj eri deflacije proizvode višak. Migracije su proizvod ekonomskih nužnosti na evropskoj periferiji. Većina građana Grčke, Bugarske i Španije koji odlaze u Britaniju ili Nemačku ne idu tamo zbog klime već zato što nemaju drugog izbora.

Električne ograde i povlačenje u zagrljaj nacionalne države neće poboljšati život građana Britanije i Nemačke. To može učiniti jedino stvaranje prihvatljivih uslova za život u svim evropskim zemljama. Upravo to nam je potrebno da bismo oživeli ideju o demokratskoj, otvorenoj Evropi. Nijedna evropska zemlja ne može održati prosperitet ako su drugi Evropljani u kandžama depresije. Zato je pre razmišljanja o federaciji Evropi potreban „nju dil“.

Pokret DiEM25 će predstaviti takav program za Evropu u februaru i pokrenuti ga narednog meseca (u martu), na godišnjicu Rimskih ugovora. Evropski nju dil će se zasnivati na jednostavnom načelu: svaki Evropljanin treba da uživa pravo na posao od koga može da se živi, pristojne uslove stanovanja, kvalitetno zdravstvo i obrazovanje i čistu životnu sredinu u sopstvenoj zemlji.

Za razliku od Rooseveltovog izvornog Nju dila iz 30-ih godina 20. veka, evropski nju dil se mora sprovoditi bez korišćenja poluga funkcionalne federacije, uz oslanjanje na postojeće institucije EU. U protivnom, raspad Evrope će se ubrzati i uskoro nećemo imati šta da federalizujemo.

Evropski nju dil treba da uključi 5 precizno utvrđenih ciljeva i definisane mehanizme za njihovo ostvarivanje u okvirima postojećih EU sporazuma, bez dodatne centralizacije vlasti u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta:

  • Zelene investicije velikih razmera koje će se finansirati kroz partnerstvo evropskih javnih investicionih banaka (Evropska investiciona banka, KfW i druge) i centralnih banaka (usmeravanjem sredstava iz monetarne relaksacije na obveznice investicionih projekata) tako da se do 5 odsto dohotka u Evropi kanališe u investicije u zelenu energiju i održive tehnologije.
  • Sistem garantovanog zaposlenja koji treba da obezbedi poslove u javnom i neprofitnom sektoru sa platom od koje se može živeti za svakog Evropljanina koji to želi, u zemlji u kojoj se nalazi. Pod uslovom da se tim sistemom ne zamene poslovi u državnoj službi, da zaposlenje ne bude doživotno dodeljena privilegija i da se ne ukinu postojeće beneficije, jer bi to stvorilo alternativu između bede i migracije.
  • Fond za borbu protiv siromaštva koji će zadovoljiti osnovne potrebe širom Evrope i poslužiti kao osnova buduće unije beneficija.
  • Univerzalna osnovna dividenda kojom će se redistribuirati deo rastućih prinosa od kapitala.
  • Direktna zaštita od iseljenja, u obliku pravila o pravu na zakup koje će vlasnicima suočenim sa prinudnom naplatom prodajom imovine omogućiti da ostanu u svom domu uz plaćanje zakupnine po fer ceni koju će utvrđivati saveti lokalne zajednice. Na duži rok, Evropa mora finansirati i osigurati pristojne uslove stanovanja za sve Evropljane obnavljanjem modela društvenih stanova koji je na većem delu kontinenta demontiran.

Sistem za zapošljavanje i program borbe protiv siromaštva treba izgraditi na modernoj verziji jedne stare prakse: stavljanjem javnog bankarstva u službu javnog dobra, što će se finansirati pragmatičnom ali radikalnom valutnom reformom unutar evrozone i EU. Isto treba učiniti i u evropskim zemljama koje nisu članice EU. Konkretno, za tu svrhu treba upotrebiti dobit centralnih banaka od emisije novca.

Takođe, u svakoj zemlji treba uspostaviti elektronski javni sistem kliringa depozita i plaćanja (izvan bankarskog sistema). Poreski računi bi se koristili za prihvatanje depozita i prijem uplata, uz omogućavanje transfera korišćenjem usluga onlajn bankarstva, mobilnih aplikacija i javno regulisanih debitnih kartica. Raspoloživi bilansi bi se mogli pozajmljivati fondovima za podršku programima zapošljavanja i suzbijanja siromaštva, uz osiguranje kroz evropski sistem osiguranja depozita i pokrivanje deficita obveznicama centralnih banaka koje bi po niskim kamatnim stopama servisirale nacionalne vlade.

Jedino takav evropski nju dil može zaustaviti dalju dezintegraciju EU. Svaka evropska zemlja se mora stabilizovati i ostvariti prosperitet. Evropa ne može preživeti ni kao zemlja Dembelija ni kao unija stegnutih kaiševa u kojoj se neke zemlje, iza palminog lista federalizma, osuđuju na večnu depresiju, a dužnicima se uskraćuju demokratska prava. Da bismo „opet imali svoju zemlju“, treba se vratiti humanosti i zdravom razumu u celoj Evropi.

(Copyright: Project Syndicate 2017 A new deal to save EuropeSocial Europe, 25.01.2017.. Preveo Đorđe Tomić, izvor: Peščanik.net)

Oglasi