Raspad ruskog PEN centra

Umetnost-pripada-narodu-Lenjin-foto-Konstantin-Novakovic

Umjetnost pripada narodu – Lenjin. Fotografija: Konstantin-Novaković

Piše. 

Sećate li se opisa MOSSOLIT-a u romanu Bulgakova „Majstor i Margarita“? Ili pozorišnog komada „Domaći mačor, osrednje dlakavosti“ Vladimira Vojnoviča i Grigorija Gorina? Ponovno čitanje ovih književnih dela mogao bi biti odličan uvod u razumevanje onoga što se u ruskom PEN centru dogodilo sredinom decembra 2016, a završilo 10. januara 2017. Toga dana je pesnik i publicista Lev Rubinštejn objavio svoju odluku o napuštanju ruskog PEN centra. U svom obraćanju kolegama, on je obelodanio svoje „suštinsko neslaganje sa stilom“ kojim se ova organizacija obraća članstvu i javnosti. Ovo „stilsko razmimoilaženje mi je definitivno ukazalo na krajnu neumesnost i meni nepodnošljivu i objektivno problematičnu dvosmislenost članstva u organizaciji čije se rukovodstvo, bez trunke srama i zazora – između ostalog i u moje ime – ovakvim jezikom izražava“, napisao je pesnik Rubinštejn.

Pisac Aleksandar Iličevski je iz ruskog PEN centra izašao tiho, gotovo bez reči. Prosto je ustao i rekao da odlazi. Grigorij Čhartišvili (Boris Akunjin) je svoj rastanak sa ruskim PEN centrom obrazložio time da on (PEN centar, a ne Čhartišvili) nije to za šta se izdaje. Zadatak svetskog PEN pokreta je borba za slobodu izražavanja i zaštitu proganjanih pisaca. „I budući da se ruski PEN centar time ne bavi, ja sa tom organizacijom više ne želim da imam bilo šta zajedničko“, saopštio je u svom zahtevu za brisanje iz članstva Čhartišvili.

Još 47 članova je izjavilo da prekida sve odnose sa aktuelnim izvršnim savetom ove organizacije i radi izbora novog zahtevalo hitno sazivanje vanredne skupštine ruskog PEN centra. Među njima su i Aleksandar Arhangeljski, Mihail Berg, Aleksandar Geljman, Denis Dragunski, Timur Kibirov i Vladimir Sorokin.

Razlog raskola se najlakše može uočiti čitanjem Protokola br.12, dokumenta koji je izvršni savet ruskog PEN centra izglasao na svojoj sednici od 28.12.2016. U tačci pod nazivom „O članovima PEN centra koji su grubo prekršili Statut“ piše da je zbog pokušaja ometanja normalnog toka sastanka i vređanja kolega pisaca, Grigorij Petuhov kažnjen na godinu dana isključenja iz članstva, da je M. Višneveckaja kažnjena strogom opomenom zbog snimanja i distribucije tendencioznog video snimka i na kraju, da je Sergej Parhomenko, zbog neprekidnih provokacija kažnjen najvišom kaznom – trajnim isključenjem iz ruskog PEN centra.

Izvršni savet je posebnu pažnju posvetio Sergeju Parhomenku i njemu u čast sastavio specijalan prilog protokolu napisan visokim jezičkim stilom, baš onim koji se pesniku Levu Rubinštejnu iz sasvim nerazumljivih razloga tako ne sviđa. Bojim se da je u pitanju zavist, jer znam da je taj stil Levu Semjonoviču apsolutno nedostižan. Evo, prosudite sami: „Bloger Sergej Parhomenko, negdašnji pitomac Komsomola koji u krugovima pravosudnih organa ima reputaciju provokatora sa mitinga na Bolotnom trgu, stupio je u našu organizaciju samo zato da bi je podrivao iznutra i da bi je, protiv pravila našeg Statuta, pretvorio u opozicionu partiju… On sada živi u Americi, ali odande, preko radija i dalje nastavlja da seje pogrde i laži“. Kraj citata.

Ovo je pisano rukom pravog majstora, a Vi dragi moj Leve Semjonoviču takvo majstorstvo nikada nećete dostići. Ovo je pravo remek delo potkazivačke umetnosti. U samo par redova je stalo celih 5 dostava istovremeno upućenih na 5 različitih adresa. Ono „bloger Parhomenko“ je upućeno ruskoj književnoj zajednici. On i nije pisac. To je nekakav bezvezni samozvanac. „Pitomac Komsomola“ je namenjeno liberalnoj publici – tek da znaju koga zapravo čitaju i slušaju. „Provokator sa mitinga na Bolotnom“ je za nauk namenjeno građanskim i političkim aktivistima (ujedno i pravosudnim organima) među kojima je svojim aktivnim radom na Disernetu – projektu raskrinkavanja lažnih doktorata – Parhomenko stekao zavidan renome. Što se tiče njegove namere da PEN centar „pretvori u opozicionu partiju“, to je direktno upozorenje vlastima, a ujedno i podsećanje glavnog urednika radija Eho Moskve Venediktova na više puta dato obećanje da njegova radio stanica neće biti uporište opozicije. I na kraju prava poslastica, šlag na torti, vrhunac potkazivačkog kulinarstva: „on živi u Americi, a preko radija i dalje nastavlja da seje pogrde i laži“. Nakon svega što je rečeno, jasno je po znate već čijem zadatku se taj takozvani bloger uvukao u našu književnu organizaciju da je razruši iznutra. Nema sumnje da će adresat na Lubjanki (bivši KGB – danas FSB) ovu šifrovanu poruku umeti pravilno da pročita.

A Sergej Parhomenko zapravo i nema na šta da se žali. Jer zalaganjem izvršnog saveta ruskog PEN centra, on se iznenada našao u veoma dobrom društvu. Posle čuvenog referata Ždanova i saglasno njemu donete rezolucije „O časopisima Zvezda i Lenjingrad“, iz Udruženja sovjetskih pisaca su 1946. bili isključeni Mihail Zošćenko i Ana Ahmatova. Godine 1957, u znak odmazde za objavljivanje romana „Doktor Živago“ u Italiji, iz članstva Udruženja je bio isključen i Boris Pasternak. Za njima su redom bili isterani Sinjajevski i Danijeli, zatim Koržavin i Solženjicin, a ubrzo zatim Galič i Jerofejev, tako da Sergeju Parhomenku treba čestitati na tome što je i on uvršćen u niz ovih velikih imena ruske književnosti, poželeti mu da nastavi njihovim stopama i da se ne uobrazi.

Udruženje sovjetskih pisaca (Союз Писателей СССР) je pred sam raspad sovjetske imperije imalo 9.920 članova, što znači da je SSSR imao otprilike jednog pisca na 28 hiljada stanovnika. Po toj računici je u svakom reonu živeo najmanje jedan pisac, a ponegde i dva. Danas ruski PEN centar ima 429 članova. U zemlji postoji bar još desetak raznih književnih udruženja, tako da na dušu stanovnika današnje Rusije pada verovatno približno isti broj onih koji imaju nekakav zvaničan papir kojim mogu da potvrde da su pisci. U sovjetskim vremenima je članstvo bilo nagrađivano raznim materijalnim i nematerijalnim dobrima, recimo pravom na putovanja, povremenim novčanim naknadama, društvenim prestižom, kao i onim već legendarnim krznenim kapama. Ali to je prošlost. Ostao je samo prestiž.

Tradicionalna postsovjetska udruženja pisaca su se vremenom do te mere diskreditovala da biti njihov član i nije nešto čime se bilo ko može pohvaliti. Ali PEN centar je nešto sasvim drugo. To je međunarodna organizacija na čijem čelu su bile i takve veličine kao što su Džon Goldsvorti, Herbert Vels, Moris Meterlink, Albert Moravija, Artur Miler i Hajnrih Bel. Ali nema te stvari na svetu koju mi nismo u stanju da pokvarimo.

Ovo govorim stoga što mislim da su šanse da se prevaziđe raskol u ruskom PEN centru jednake nuli. Ljudi koji su sročili i objavili protokol br. 12 ne mogu boraviti pod istim krovom ne samo sa Rubinštejnom, Akunjinim i Parhomenkom, već ni sa Arhangeljskim, Dragunskim i Sorokinom. To znači da je za sve one koji se sa ovakvim „protokolarnim“ stilom i potkazivačkom etikom ne slažu, postoji samo jedan izlaz – vrata na kojima piše „izlaz“.

A što se pak ruskog PEN centra tiče, e to je već pitanje brige o svojoj reputaciji međunarodnog PEN kluba. Dve su varijante moguće: ili će se on glasno ograditi od rutinirane potkazivačke klike koja svetu sebe predstavlja za velikog zaštitnika ljudskih prava i sloboda, ili neće. Nije isključeno da će se i PEN International svrstati u one organizacije koje povremeno sramnim stranicama ispisuju svoju inače časnu istoriju.

(Ежедневный журнал, 11.01.2017., prevod s ruskog Haim Moreno, Peščanik.net)

Oglasi