Marina Čović: MILA

12313870_1004055772971129_218534014959043987_n

Šutjela je. Gledala u pod.
Na licu njegovih pet prstiju.
Rekao je (potaknut crvenim prstima koji nikako da odu- kao da su mu se drsko rugali u lice):
„Kapitalizam gazi. Stalno nešto traže od mene.
Brže, više, jače.
Samo radi, radi, radi.
Nikad dosta.
Nikad dovoljno.
Nikad dobar.“ (Ljutio se.)
Ona opet ništa nije rekla. Kosa joj je padala preko lica (glava je još uvijek bila pognuta ) i nije se usudila da je makne.
Rekao je (iznerviran strahom u njenim očima): „Šta ti znaš!“
Stajao je preblizu. Nije znala gdje bi gledala.

***

Reći će: „Bit će nam fantastično!“ I odvest će je na Plitvice.
Romantični izlet.
Teče potok tok, tok, tok.
Ja te volim cmok, cmok, cmok.
Prihvatila je igru. Pitanje je opstanka.
Naučila je vješto skretati pogled, micati se od njega. U sebe, u drugu sobu, na ulicu bilo gdje.
Ali čudna stvar taj mozak. U mislima se stalno odigravala ta „zalutala scena“od prije nekoliko dana koja nikako da potone u dublje slojeve svijesti, u zaborav nego uporno stoji tu, ne možeš je zaobići, zapravo ne možeš ništa od nje. Viče vidi me- ne zaboravi me!

***

Kad je došla u zbornicu gotovo svi su brujali o tome. Trebalo joj je vremena da uhvati nit.
S gnušanjem su konstatirali: „To je pitanje samopouzdanja.“
Netko je rekao da su to uglavnom slabići koji nađu dobre, ali pomalo nesigurne osobe koje im se nemaju snage suprotstaviti, zauzeti za sebe.
„Treba povući čvrstu granicu- bez straha u očima!“ rekao je profesor tjelesnog.
A onda je opet netko dodao da ih nanjuše jednostavno, takvi muškarci te žene. I da one misle da će se to promijeniti, nestati, a neke (nažalost) vjeruju da to i zaslužuju svojim ponašanjem (neutemeljeno!), a dosta puta i nemaju gdje da odu, i da hoće. Nisu se takve rodile sigurno- bez vjere u sebe- odnekud je sve to došlo… A još kad se djeca nađu u svemu tome.
Pozamašna kolegica iz povijesti se digla na noge i uzviknula: „Ne bojte se neće takvi siledžije na sebi ravne! To su kukavice! Što se na mene takav nije nalijepio?“ zamahnula je prijeteći otvorenim dlanom ispred sebe.
Zraka. Fali zraka. U zbornici fali zraka.
Mobitel. Kontakti. Sestra. Zovi.
„Ostavi ga.“ Rekla joj je.
Nešto se u Mili na to pobunilo. Rekla je: „Bio je umoran, nije namjerno.“
„Idi od njega!“
„Bila sam naporna.“ Izletilo je iz nje (iznenadila je i samu sebe).
Ljutila se (Mila).
Kući. Mora kući. Hodala je kao da je nešto tjera. U bunilu. Svaki korak bio je brži od prethodnog, a žurba kao da je podjarivala sverastuću uskomešanost.
U glavi opet onaj sto put ponovljeni događaj, one iste gorke misli, koje su generirale opet nove gorke misli, kao neki perpetum mobile. Trale su je poput mlinskog kamena.
Osjećala se poput muhe zarobljene pod staklenom čašom. Što bi muha više mahala prozirnim krilima i zujala to bi se više smanjivala njena slaba zaliha dragocjenog kisika. Nužnog za razmišljanje. A razmišljanje nužno za opstanak. Ali muha bi bjesomučno letila do smrti. Ali muha nije znala bolje.
Baka ju je jako voljela (Milu). Ona je najvećim dijelom „kriva“ za onaj zdravi dio Mile.
Koji pazi na sebe.
Koji se konačno izgurao u prvi plan.
Plastična kesa za smeće. Dva komada.
Potrpala je robu i još neke stvari. Ako ga zatekne na izlazu uvijek može reći da iznosi smeće.
Da, to će reći.
Brzo je ubacivala stvari.

***

Sestra je zajebana. Ima oštrog psa. Mila voli sestru. Mila mrzi sestru. Komplicirano je to za objasniti. (Sestra sve zna.)
Došao je tražiti. Sav crven u licu. Lupao je po vratima. Najprije rukama, a zatim i nogama.
„Njega nitko ne ostavlja! Što njoj pada na pamet! Neka izlazi!“
Orilo se stubište. Skamenila se. (Zvijer se opet pustila s lanca.) Ovo nije njen muž!
Srećom sestra je zajebana.
Srećom pas je oštar (vučjak).
Srećom policija je bila brza.
Sve je završilo brzo. Prebrzo.
Srećom!

 

Oglasi