Dragan Aleksić: VASILE / VASKO

 

11235052_909048619190875_2844517483247078457_n

Haša je spremala laki letnji ručak, čorbicu od zelja, a Vasko je sedeo za kuhinjskim stolom, što je bio uz prozor s pogledom na dvorište i na sive susedne zgrade, tamnih prozora, koje nikada sunce nije obasjalo. Zbog tog mračnog dvorišta i sijalice koja je stalno gorela u njihovoj kuhinji, Vasko je pre više godina Haši napisao stihove: “Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba, u malom našem stanu.”  Iz kartonske kutije, u kojoj je čuvao raznu dokumentaciju, izvadio je pasoš.

– Za tri meseca mi ističe pasoš. Dodaj mi novčanik da vidim dokle mi važi lična karta.

Novčanik je bio na frižideru uz ključeve (nekoliko ključeva na običnoj, staroj alki; uz njih je bio zakačen žuti medaljon, sunce na kome je pisalo MEXICO) i naočare za sunce.

– Lična karta mi ističe za četiri meseca. Poklopilo se.

– Eto, to ti je sada prilaka da novu dokumentaciju, pasoš i ličnu kartu, izvadiš pod novim imenom. Da ti nadimak postane i zvanično ime. Zovemo te Vasko, knjige objavljuješ kao Vasko…

– Da. To bi trebalo sada da se uradi… U svim novim dokumentima biću Vasko.

Sledećeg dana, Vasko je matičnom uredu Opštine Vračar podneo zahtev za promenu imena. Popunio je dva obrasca. U jednom, u polju ispod kojeg je sitnim ćiriličnim i latiničnim slovima pisalo IME, upisao je: Vasile, u polju za prezime: Popa. U drugom redu, gde je pisalo NOVO IME, upisao je: Vasko, a NOVO PREZIME, ponovio je: Popa. Službenice matičnog ureda su bile sretne da im je poznati pesnik gost, pa su ga poslužile kafom i sitnim kolačima.

Nekoliko dana kasnije, Vasko je milicijskoj stanici podneo zahtev za izdavanje nove lične karte i novog pasoša. Popunio je potrebne obrasce, platio, predao nove fotografije: dve manje za ličnu kartu i dve veće za pasoš.

Dve nedelje kasnije, u dnevnom boravku, dok se na prvom programu Radio Beograda emitovala Hristićeva “Ohridska legenda”, Haša i Vasko su zagledali nova dokumenta, komentarisali izradu, fotografiju, potpis. Vasko je potom ličnu kartu stavio u novčanik a crveni pasoš, na kojem je ćirilicom i latinicom pisalo S. F. R. JUGOSLAVIJA, spustio u kutiju u kojoj je čuvao važne Hašine i svoje ‘papire’, kako su on i njegova žena zvali svoje krštenice (njenu iz vršačke, njegovu iz grebenačke crkve), diplome, pasoše, neka pisma, ugovor za stan, ugovore za štampanje njegovih knjiga u zemlji i inostranstvu.

Sledećeg jutra, Vasko je rekao Haši:

– Sanjao sam oca. Rekao mi je: “Promenio si ime?”

– Samo to?

– Da.

Naredne noći, Vasko je sanjao dedu Djordja iz Grebenca, majčinog oca. Starac mu je na rumunskom rekao: “Promenio si ime.”

O tom snu ništa nije rekao Haši. U kupatilu, dok se umivao malo duže je zagledao svoje lice. Ono je bilo isto kao i juče, kao i ranijih dana. Nasmešio se svom odrazu: “Vasile, Vasko, nimalo se nisi promenio otkad imaš novo ime. Kako ono kažu stari: ‘Ko ima više imena duže živi.’”

Ispijajući jutarnju kafu, Vasko se pitao šta li će da sanja sledeće noći. Koga? Voleo bi da u snu vidi majku. Zanimalo ga je kako bi mu se obratila, šta bi mu rekla? Ona mu je kao malom govorila Vasile, Vasilice, Vaso, Vasko, băiatule meu, moj dečače… Školski drugovi iz vršačke osnovne škole su ga zvali Vasile, a gimnazijalci Vasko… Jedva je čekao da prodje dan, da legne i zaspi, da usni novi san. Pesnik u njemu je pomislio da bi od tih snova mogla da se napiše pesma.

Oglasi