Pohvala gluposti

Fotografija: Jovica Drovnjak

Fotografija: Jovica Drovnjak

POGLAVLJE IZ KNJIGE POD NASLOVOM NE NADAJTE SE DA ĆETE SE REŠITI KNJIGA, NEDAVNO IZIŠLE U IZDANJU “GRADCA”. REČ JE O DJELU  U KOJEM MOŽETE PROČITATI RAZGOVORE KOJI SU VODILI UMBERTO EKO, PISAC, PROFESOR I SEMIOLOG, I ŽAN-KLOD KARIJER, ESEJISTA, DRAMATURG I SCENARISTA, PORED OSTALOG AUTOR NEKOLIKO SCENARIJA ZA FILMOVE LUISA BUNJUELA. MEDIJATOR RAZGOVORA BIO JE ŽAN-FILIP DE TOMAK. KARIJER I EKO RAZGOVARAJU O SUDBINI KNJIGE U DANAŠNJEM VREMENU, ALI POKREĆU I MNOGA DRUGA PITANJA KOJA SE TIČU SAVREMENE KULTURE, TRADICIJE I INFORMATIČKOG DRUŠTVA.

“Prvo što otkrijete izučavajući glupost jeste da ste i sami imbecil. To je neizbežno. Ne možete nekažnjeno druge nazivati imbecilima, a da pritom ne uvidite kako je njihova glupost zapravo ogledalo u kome se ocrtava vaš sopstveni lik. Neuništivo, razgovetno i verno ogledalo.”

Žan-Filip de Tonak: I tako ste vas dvojica, ukoliko se ne varam, veliki zaljubljenici u glupost

Žan-Klod Karijer: Verni zaljubljenici. Ona će uvek moći da računa na nas. Kada sam, šezdesetih godina, sa Gijem Bektelom započeo rad na Rečniku gluposti, delu koje je doživelo brojna izdanja, zapitali smo se: zašto ne bismo obradili isključivo istoriju inteligentnih zamisli, remek-dela, velikih spomenika ljudskog duha? Ne samo da nam se glupost, tako draga Floberu, činila neuporedivo rasprostranjenijom – to se, uostalom, podrazumevalo – već i daleko izazovnijom, pregnantnijom, a u određenom smislu i opravdanijom temom. Napisali smo uvod koji smo naslovili “Pohvala gluposti”. Nameravali smo čak da držimo “tečajeve o gluposti”.

Sve idiotske stvari koje su napisane o crncima, Jevrejima, Kinezima, ženama i velikim umetnicima, činile su nam se daleko pertinentnijim od nekih inteligentnih analiza. Kada krajnje reakcionarno nastrojeni monsenjor De Kelen, u periodu restauracije, sa propovedaonice Notr Dama izjavljuje pred auditorijumom aristokrata, većinom emigranata koji su se vratili u Francusku: “Ne samo da je Isus Hristos bio sin Božji već je po majčinoj strani poticao iz ugledne porodice”, on nam kaže puno toga, ne samo o sebi, što je od sekundarnog značaja, već o društvu i mentalitetu svog doba.

Prisećam se takođe onog bisera koji možemo naći u tekstovima poznatog antisemite Hjustona Stjuarta Čemberlena: “Onaj ko tvrdi da je Isus Hristos bio Jevrejin, ili je neznalica ili nečasna osoba.”

Umberto Eko: Voleo bih da, ipak, ustanovimo neku definiciju. Za temu kojom se bavimo, to je bez sumnje od izuzetnog značaja! U jednoj od svojih knjiga napravio sam razliku između imbecila, kretena i glupih osoba. Kreten nas ne zanima. To je čovek koji prinosi kašiku čelu umesto da je usmeri ka ustima, čovek koji ne razume šta mu govorite. S njim smo raščistili. Imbecilnost je, međutim, društveno obeležje, pa je čak možete i drugačije nazvati, pošto su po nekima “imbecil” i “glupak” jedno te isto. Imbecil je osoba koja će reći ono što u datom trenutku ne bi trebalo reći; on gafove pravi nehotično. Sa glupakom, stvari stoje drugačije; njegov defekt nije društvene, već logičke prirode. Na prvi pogled nam se čini da ispravno rezonuje. Isprva je teško ustanoviti šta tu ne štima. Zato je i opasan.

Daću vam jedan primer. Glupak će reći: “Svi žitelji Pireja su Atinjani. Svi Atinjani su Grci. Dakle, svi Grci su žitelji Pireja.” Naslućujete da tu nešto nije kako treba, jer dobro znate da ima i Grka koji su, na primer, Spartanci. Ali, niste u stanju da mu objasnite gde i kako je napravio grešku. Trebalo bi da budete upoznati sa svim pravilima formalne logike.

Ž.-K. K.: Po meni, glupak se ne zadovoljava time što greši. On svoju grešku obznanjuje na sav glas, želi da ga svi čuju. Prosto je začuđujuće u kojoj meri glupost odzvanja. “Upravo smo iz pouzdanih izvora saznali da…”, a zatim sledi neka neverovatna budalaština.

U. E.: Potpuno ste u pravu. Ako uporno izvikujete neku opšte poznatu, banalnu istinu, ona se automatski preobraća u glupost.

Ž.-K. K.: Flober kaže da je glupost želja da se izvuku zaključci. Glupak želi da sam dođe do nepobitnih i konačnih rešenja. On želi da neki problem reši jednom za svagda. Ali, ta glupost, koja u nekom društvu često biva prihvaćena kao istina, može se za nas, sa istorijske distance, pokazati veoma poučnom. Kao što smo već rekli, istorija lepih i pametnih stvari, na koju se svodi naše obrazovanje ili, pre, na koju su drugi sveli naše obrazovanje, samo je sićušan deo ljudskih aktivnosti. Možda bi čak, pored istorije ružnoće, valjalo napisati – a vi, uostalom, radite na tome – opštu istoriju zabluda i neznanja.

U. E.: Već smo pominjali Aetija i način na koji je prikazao dela presokratovaca. Nema nikakve sumnje: taj tip je bio tupav. Što se pak gluposti tiče, posle onoga što ste o njoj rekli, čini mi se da nju ne bismo mogli izjednačiti sa tupavošću. Ona bi pre bila način da se tupavost sprovede u delo.

Ž.-K. K.: Na patetičan, često visokoparan način.

U. E.: Neko može da bude tupav a da ne bude sasvim glup. Tupav sticajem okolnosti.

Ž.-K. K.: Da, ali u tom slučaju od toga neće napraviti karijeru.

U. E.: U pravu ste, od gluposti se zaista može živeti. Da se vratim na primer koji ste malopre naveli – reći da je Isus, po majčinoj strani, poticao iz “ugledne porodice”, po meni nije sasvim tupavo. Jednostavno zato što, sa stanovišta egzegeze, to odgovara istini. Pre bih rekao da tu imamo dobar primer imbecilnosti. Ja mogu za nekog da kažem da potiče iz ugledne porodice, ali ne mogu to reći i za Isusa Hrista, jer je to, ipak, daleko manje važno od činjenice da je bio Božji sin. De Kelen je, dakle, izrekao jednu istorijsku istinu, ali u nezgodan čas. Imbecilu se uvek nešto nehotice omakne.

Ž.-K. K.: Pao mi je na pamet još jedan citat: “Ja nisam poreklom iz dobre porodice, ali moja deca jesu.” Ako citat nije delo nekog humoriste, tu bar imamo jednog zadovoljnog imbecila. Ali, vratimo se monsenjeru De Kelenu. On je, ipak, bio pariski arhiepiskop, čovek koji je imao izuzetno konzervativna shvatanja, ali je u tom trenutku raspolagao velikim moralnim autoritetom.

U. E.: Korigujmo onda našu definiciju. Glupost je način da se tupavost sprovodi u delo sa nadmenošću i istrajnošću.

Ž.-K. K.: Da, to nije loše. Mogli bismo, takođe, da ove razgovore začinimo citatima svih onih, a ima ih podosta, koji su nastojali da obezvrede osobe koje danas smatramo velikim piscima ili umetnicima. Poruge nam uvek mnogo više govore od pohvala. To bi trebalo priznati i pomiriti se s tim. Istinski pesnik krči svoj put kroz pravi pljusak uvreda. Betovenova Peta simfonija bila je proglašena za “bestidnu buku”, za “smrt muzike”. Ne možemo ni da zamislimo koliko je poznatih ljudi uplelo svoje ime u vence uvreda kojima su počašćeni Šekspir, Balzak, Igo, i mnogi drugi velikani. Čak je i Flober rekao za Balzaka: “Kakva bi gromada bio Balzak, samo da je umeo da piše.”

A zatim, tu je patriotska, militaristička, nacionalistička i rasistička glupost. U Rečniku gluposti možete da potražite odrednicu posvećenu Jevrejima. Navedeni citati ne govore toliko o mržnji, koliko o običnoj gluposti. Opakoj gluposti. Primer: Jevreji imaju prirodno usađenu želju za novcem. Dokaz: kada jevrejska majka ima težak porođaj, dovoljno je iznad njenog stomaka zazveckati novčićima i jevrejska beba će se smesta pojaviti ispruženih ručica. To je 1888. napisao izvesni Fernan Gregoar. Napisao i objavio. Furije je izjavio da su Jevreji “kuga i kolera društvenog organizma”. A Prudon je u svojim beležnicama zapisao: “Tu rasu bi trebalo vratiti u Aziju, ili je sasvim istrebiti.” Sve su to bile “istine” izrečene od ljudi koji se često nazivaju naučnicima. “Istine” od kojih nas podilazi jeza.

U. E.: Kakvu bi dijagnozu tu trebalo postaviti: tupavost ili kretenizam? O jednom slučaju epifanije imbecilnosti (u značenju koje joj ja pridajem) obaveštava nas Džojs, kada prenosi razgovor sa gospodinom Skefingtonom: “Čuo sam da vam je umro brat”, kaže Skefington. “Da, imao je samo deset godina.” A Skefington će na to: “Ipak je to veoma žalosno.”

Ž.-K. K.: Glupost je često slična zabludi. Svoju strast prema sakupljanju gluposti uvek sam po nečemu smatrao bliskom vašem istraživanju zabluda. Ta dva istraživačka puta su dosledno zanemarivana u obrazovanju. Svako doba može da se pohvali svojim istinama i svojim notornim, preispoljnim glupostima, ali se obrazovni sistem trudi da poučava i prenosi isključivo istine. U neku ruku, vrši se eliminacija gluposti. Da, postoji “politički korektno” i “intelektualno korektno”, drugim rečima, postoji ispravan način mišljenja – dopadalo se to nama ili ne.

U. E.: To je slično lakmus testu koji nam dopušta da ustanovimo imamo li pred sobom bazu ili kiselinu. Lakmus test bi nam, u svakom od tih slučajeva, omogućio da utvrdimo imamo li posla sa tupavom ili imbecilnom osobom. Ali, vratimo se vašem poređenju gluposti i zablude: zabluda nije nužno znak tupavosti ili imbecilnosti. Ona je naprosto greška. Ptolomej je iskreno verovao da je Zemlja nepomična. U nedostatku naučnih podataka, načinio je grešku. Ali, možda ćemo koliko sutra otkriti da se Zemlja ne okreće oko Sunca, i onda ćemo odati hvalu Ptolomejevoj mudrosti.

Postupati nepošteno, znači govoriti suprotno onom u šta verujemo. Ali, mi smo uvek spremni da se ogrešimo o poštenje. Stoga je čitava istorija čovečanstva prožeta neistinama; uostalom, možda je tako i bolje, jer bismo u protivnom bili bogovi a ne ljudi. Pojam “krivotvorenja”, kojim sam se bavio, u stvari je veoma suptilan. Postoji krivotvorina nastala podražavanjem nečega što se smatra originalom, i od nje se očekuje da ostvari potpunu istovetnost sa svojim uzorom. Između originala i krivotvorine bi tako postojala nerazlučivost, u lajbnicovskom smislu reči. Greška tu počiva u činjenici da se autentičnost pripisuje nečemu za šta znamo da nije izvorno. Imamo, zatim, slučaj pogrešnog rasuđivanja kod Ptolomeja, koji se vara, premda govori iskreno. Tu se, međutim ne radi o pokušaju da se neko uveri kako je Zemlja nepomična iako dobro znamo da se ona okreće oko Sunca. Ne. Ptolomej iskreno veruje da je Zemlja nepomična. Falsifikovanje nema nikakve veze sa onim što, u slučaju Ptolomeja, i sa ove istorijske distance, možemo naprosto smatrati pogrešnim zaključivanjem.

Ž.-K. K.: Ako već želimo da zalazimo u sitna crevca, što nam neće olakšati posao oko nalaženja definicije – Pikaso je priznao da je i sam mogao da naslika krivotvorenog Pikasa. Štaviše, hvalio se time da je napravio najuspelije krivotvorine Pikasa na svetu.

U. E.: Kiriko je takođe priznao da je pravio krivotvorine Kirika. A ja moram da priznam kako sam i sam krivotvorio jednog Eka. Jedan italijanski satirični časopis, neka vrsta Čarli Ebdoa, pripremio je specijalno izdanje Korijere dela Sera, povodom dolaska Marsovaca na Zemlju. Očito se radilo o krivotvorini. Zatražili su od mene na napišem krivotvoreni članak pod svojim imenom, neku vrstu parodije na Eka.

Ž.-K. K.: To je dobar način da se pobegne od samog sebe, da se iskorači iz svog tela, a možda i da se oslobodi vlastitog načina razmišljanja.

U. E.: Ali, to je, pre svega, dobar način da sebe podvrgnemo kritici, da istaknemo neke šablone kojima smo inače skloni, jer su upravo ti šabloni ono što moram da ponavljam da bih “pisao kao Eko”. Vežba koja se sastoji u krivotvorenju samog sebe je stoga veoma preporučljiva.

Ž.-K. K.: Isto važi i za ovo istraživanje gluposti na koje smo utrošili više godina. Bio je to veoma dug vremenski period tokom koga smo Bektel i ja pomamno čitali isključivo loše knjige. Pretraživali smo kataloge raznih biblioteka, i pri pogledu na pojedine naslove knjiga već smo mogli da zamislimo kakva nas riznica gluposti u njima očekuje. Kada na spisku pronađete naslov O uticaju bicikla na društveni moral, možete biti sigurni da ste naleteli na glavni zgoditak.

U. E.: Problem nastaje kada se neki ludak uplete u vaš vlastiti život. Kao što sam već rekao, napisao sam jedan esej o onim ludacima čija dela objavljuje vanity press, i po meni je bilo očigledno da sam njihove stavove izložio na ironičan način. Međutim, neki od njih nisu uopšte uočili tu ironiju, i pisali su mi u želji da mi zahvale što sam ih shvatio ozbiljno. Isto važi i za Fukoovo klatno, koje je bilo upereno protiv takozvanih “donosilaca” istine, ali je među njima ponekad nailazilo na neočekivano dobar prijem. Još uvek primam (bolje reći, primaju ih moja žena ili sekretarica, zaduženi za trijažu) telefonske pozive od izvesnog velikog majstora Templarskog reda.

Ž.-K. K.: Navešću vam, zabave radi, jedno pismo objavljeno u našem Rečniku gluposti, a odmah ćete shvatiti i zašto. Otkrili smo ga u Časopisu apostolskih misija (da, čak smo i to čitali). Jedan sveštenik se zahvaljuje svom sagovorniku što mu je poslao čudotvornu vodu, koja je na “bolesnika” imala veoma pozitivan učinak, ali “bez njegovog znanja”. “Ništa mu ne rekavši, davao sam mu da je pije tokom devet dana, i on, koji je četiri godine lebdeo između života i smrti, koji mi se četiri godine opirao sa tvrdoglavošću očajnika, izvikujući pritom svetogrđa od kojih su me podilazili žmarci, izdahnuo je spokojno posle devetog dana, prožet osećanjem velike milosti, osećanjem koje je bilo tim utešnije što je bilo krajnje neočekivano.”

U. E.: Teškoća koju imamo pri proceni da li je dotični lik bio kreten, budala ili imbecil potiče otuda što su te kategorije idealni tipovi, Idealtypen, kako bi rekli Nemci. Ali, kod iste osobe ćemo najčešće naći mešavinu sve tri vrste ponašanja. Stvarnost je mnogo složenija od tipologija.

Ž.-K. K.: Već godinama se nisam bavio tim problemima, ali se uvek iznova iznenadim kada shvatim u kojoj meri izučavanje gluposti može da bude podsticajno. Ne samo zato što dovodi u pitanje sakralizaciju knjige, već i zato što svakom od nas pruža priliku da uvidi kako smo i sami bili u stanju da izreknemo slične budalaštine. Uvek smo na ivici da izvalimo neku glupost. Najbolji dokaz je sledeća Šatobrijanova rečenica. Govoreći o Napoleonu, koga nimalo nije cenio, on piše: “On je, doduše, bio veliki pobednik u bitkama, ali je, kada je o drugim stvarima reč, i najgori general bio sposobniji od njega.”

Ž.-P. de T.: Možete li nešto više da kažete o toj vašoj zajedničkoj strasti prema onome što odslikava ograničenja i nesavršenost ljudskih bića? Da li je ona izraz skrivenog osećaja sažaljenja?

Ž.-K. K.: U jednom trenutku života, sa svojih trideset godina, pošto sam završio studije i stekao uvid u književnost antičkog doba, nešto je u meni kvrcnulo. Bio sam vojnik u Alžiru 1959–1960… I tamo sam, najednom, otkrio potpunu beskorisnost, bolje reći beznačajnost svega čemu su me učili. U to vreme sam čitao tekstove o kolonizaciji, tekstove koji su vrveli od gluposti i nasilja o kome nisam imao pojma, tekstove sa kojima se niko ranije nije potrudio da me upozna. Tada sam zaključio kako bi bilo poželjno da napustim utabane staze i bolje istražim okolinu, ničiju zemlju, šikare, pa čak i baruštine. Gi Bektel je imao sličan životni put. Upoznali smo se u poslednjem razredu srednje škole.

U. E.: Premda se nužno razlikujemo, rekao bih da smo negde na istim talasnim dužinama. U pogovoru koji ste zatražili da napišem za vašu enciklopediju o Smrti i besmrtnosti, rekao sam kako je, da bismo se pomirili sa idejom o vlastitoj smrti, neophodno da ubedimo sebe da su svi koji će nas nadživeti preispoljni glupaci i da ionako ne bi bilo vredno truda družiti se s njima. To je paradoksalan način da se na svetlo dana iznese jedna prosta istina – naime, da smo čitavog života težili usavršavanju ljudskih vrlina. Ljudsko biće je zaista izuzetan stvor. Otkrio je vatru, sazidao gradove, napisao predivne pesme, dao tumačenja sveta, iznedrio mitološke predstave, itd. Ali, u isto vreme, nije prestajao da ratuje protiv bližnjih, da se obmanjuje, da uništava vlastito okruženje, itd. Najviše intelektualne vrline i najniže gluposti su zapravo u nekom vidu ravnoteže. Odlučivši da govorimo o gluposti, mi, dakle, u izvesnom smislu odajemo počast tom stvorenju koje je polugenijalno, poluimbecilno. A kada se približavamo smrti, kao što je slučaj sa nama dvojicom, onda počinjemo da verujemo kako glupost odnosi prevagu nad vrlinom. To je očigledno najbolji način da se utešimo. Ako neki vodoinstalater dođe zbog vode koja mi curi u kupatilu, uzme mi pozamašne pare, a posle njegovog odlaska voda nastavi da curi, utešiću se time što ću ženi reći: “To je neki kreten; u protivnom, ne bi opravljao, i to tako nevešto, kade koje puštaju vodu. Bio bi profesor semiologije na univerzitetu u Bolonji.”

Ž.-K. K.: Prvo što otkrijete izučavajući glupost jeste da ste i sami imbecil. To je neizbežno. Ne možete nekažnjeno druge nazivati imbecilima, a da pritom ne uvidite kako je njihova glupost zapravo ogledalo u kome se ocrtava vaš sopstveni lik. Neuništivo, razgovetno i verno ogledalo.

U. E.: Čuvajmo se da ne uletimo u paradoks Epimenida, koji je izjavio da su svi žitelji Krita lažovi. Pošto je on bio Krićanin, i sam je bio lažov. Ako vam neka budala kaže da su svi drugi budale, činjenica da je on budala ne mora da znači da vam ne govori istinu. Ukoliko bi još dodao da su svi drugi budale “kao i on sam”, onda bi time posvedočio o svojoj inteligenciji. Dakle, ne bi se radilo o budali, jer drugi provode život nastojeći da zaborave kako to jesu.

Postoji, takođe, opasnost da uletimo u drugi, Ovenov paradoks. Svi ljudi su budale, osim vas i mene. Pa i vi, uostalom, kada malo bolje razmislim…

Ž.-K. K.: Naš um je sklon tlapnjama. Sve knjige koje nas dvojica sakupljamo svedoče o pravoj pomami naše uobrazilje. Izuzetno je teško uočiti razliku između buncanja i ludila s jedne, i gluposti s druge strane.

U. E.: Pao mi je na pamet još jedan primer gluposti. Izvesni Neos je 1623. napisao pamflet o rozenkrojcerima, u vreme kada se u Francuskoj vodila rasprava o tome da li oni postoje ili ne postoje. “Već sama činjenica da oni od nas kriju svoje postojanje, najbolji je dokaz da postoje”, izjavio je taj pisac. Dokaz da postoje je što negiraju da postoje.

Ž.-K. K.: Taj argument bih lako mogao da prihvatim.

Ž.-R. de T.: Možda bismo na glupost mogli da gledamo i kao na neku drevnu bolest koju ćemo, uz pomoć novih, svima pristupačnih tehnologija, uspeti da savladamo. Da li biste bili spremni da se saglasite sa takvim pozitivnim pristupom?

Ž.-K. K.: Opirem se tome da na naše doba gledam sa pesimizmom. To je suviše lako; već je postalo opšte mesto. Pa opet… Navešću vam odgovor koji je Mišel Ser dao nekom novinaru, ne sećam se više kojom prilikom, a povodom odluke o gradnji Asuanske brane. Već je bio oformljen odbor u koji su ušli inženjeri za hidrauliku, specijalisti za različite materijale, betonjerci, možda čak i ekolozi, ali među njima nije bilo ni filozofa ni egiptologa. Mišela Sera je to začudilo. A novinara je, opet, začudilo što se ovaj tome čudi. “Šta bi neki filozof imao da traži u tom odboru?”, upitao je. “On bi uočio da u njemu nema egiptologa”, odgovorio je Mišel Ser.

Zaista, čemu bi mogao da služi filozof? Zar se ovo pitanje savršeno ne uklapa u temu gluposti kojom se upravo bavimo? U kom životnom dobu i na koji bi način trebalo da se suočimo sa glupošću, prostaštvom, idiotskom i nepodnošljivom zatucanošću, koji će biti naš svagdašnji usud i sa kojima ćemo nadalje morati da živimo? U Francuskoj se vodi neka vrsta rasprave – a raspravlja se o svemu i svačemu – o uzrastu u kome bi bilo najbolje steći prva znanja iz filozofije. Danas je naši učenici otkrivaju u poslednjoj godini srednje škole. A zašto ne ranije? I zbog čega decu ne bi takođe upoznali sa osnovama antropologije, koja bi im otvorila uvid u kulturni relativizam?

U. E.: Prosto je neverovatno da u najfilozofskijoj zemlji na svetu, u Nemačkoj, deca ne uče filozofiju u srednjoj školi. U Italiji, međutim, pod uticajem nemačkog istorijskog idealizma, imamo upoznavanje sa istorijom filozofije koje traje tri godine, što se dosta razlikuje od onoga što predlažu u Francuskoj – gde se govori o upoznavanju sa filozofskom delatnošću. Smatram da nije beskorisno saznati nešto od onoga o čemu su pričali filozofi, od presokratovaca do naših dana. Jedino od čega možemo da strahujemo je da neki priglupi učenik poveruje kako je poslednji filozof sa spiska nužno u pravu. Ali, zaista ne mogu da zamislim kakav će učinak na mlade ljude imati učenje filozofije onako kako ga zamišljaju u Francuskoj.

Ž.-K. K.: Protekla školska godina mi je ostala u sećanju po tome što sam se osećao potpuno izgubljenim. Program je bio podeljen na više delova: opšta filozofija, psihologija, logika i etika. Ali, kako se uopšte može napraviti priručnik filozofije? Uostalom, šta ćemo sa kulturama koje uopšte nisu znale za ono što nazivamo filozofijom? Upravo zbog toga sam maločas pomenuo antropologiju. Pojam “filozofskog koncepta”, na primer, čisto je zapadnjački. Pokušajte da nekom Indusu, čak i veoma oštroumnom, objasnite šta je “koncept”, ili da nekom Kinezu objasnite “transcendenciju”! A zatim, proširimo malo našu diskusiju na pitanje obrazovanja, ne nastojeći, naravno, da predložimo definitivna rešenja. Od takozvane reforme Žila Ferija, školovanje u Francuskoj je besplatno, ali i obavezno za sve. To znači da je Republika postavila sebi zadatak da sve građane, bez izuzetka, uči istim stvarima, znajući vrlo dobro da će većina njih usput otpasti, budući da je cilj, u krajnjoj liniji, da se odabirom formira elita koja će upravljati zemljom. To je sistem na kome ja savršeno profitiram: da nije Žila Ferija, ne bih ovde pričao s vama. Danas bih bio neki stari seljak koji, bez prebijenog groša, živi na jugu Francuske. Uostalom, ko zna šta bih bio?

Svaki obrazovni sistem je, nužno, odraz društva u kome je nastao, koje ga je smislilo i nametnulo. Pa ipak, u vreme Žila Ferija, francusko i italijansko društvo su se veoma razlikovali od današnjeg. U vreme III republike, 75 odsto Francuza su još bili seljaci, radnika je bilo možda 10 ili 15 odsto dok je onih koje nazivamo elitom bilo još manje. Od tih 75 odsto seljaka danas je ostalo svega 3 ili 4 odsto, a isti obrazovni princip je i dalje na snazi. Ali, u vreme Žila Ferija, oni koji nisu ništa uspeli da učine sa svojom školom nalazili su posao u poljoprivredi, zanatstvu, radničkim zanimanjima, služenju po kućama. Sva ta zanimanja su malo-pomalo iščezavala, da bi ustupila mesto onima u uslužnim delatnostima ili državnom sektoru; oni koji ispadnu iz trke pre ili posle mature, danas su u stanju slobodnog pada. Nema nikoga ko bi ih dočekao, ničega što bi im ublažilo udarac pri prizemljenju. Naše društvo se promenilo, a obrazovni sistem je uglavnom ostao isti, barem u svojim načelima.

Dodajte tome da se danas mnogo veći procenat žena odlučuje za studiranje i da one počinju da se nadmeću sa muškarcima u borbi za malobrojna radna mesta u tradicionalno poželjnijim sektorima. Pa ipak, premda bavljenje zanatima nije više popularno, još je u stanju da nađe neke privrženike. Pre nekoliko godina sam bio član žirija za do delu nagrada najboljim kandidatima iz oblasti umetničkog zanatstva, koje se smatra samim vrhom zanatske veštine. Bio sam zapanjen kada sam video kojim su sve materijalima i tehnikama ti mladi ljudi ovladali, kao i njihovom nesumnjivom darovitošću. U svakom slučaju, u toj oblasti još ništa nije propalo.

U. E.: Da, u našim društvima, u kojima problem nezaposlenosti pogađa sve društvene slojeve, ima mladih koji iznova otkrivaju zanatske veštine. To je proverena činjenica u Italiji, a isto besumnje važi za Francusku i druge zapadne zemlje. Kada mi se desi da pazarim kod tih novopečenih zanatlija, i kada spaze moje ime na kreditnoj kartici, često mogu da ustanovim da su čitali neku od mojih knjiga. Pre pedeset godina, iste zanatlije, budući da nisu završili školovanje, najverovatnije ne bi čitali te knjige. Ovi su, pak, nastavili da studiraju, pre nego što su počeli da se bave manuelnim radom.

Neki prijatelj mi je ispričao kako je jednom prilikom morao da sa svojim kolegom filozofom uzme taksi od Prinstonskog univerziteta u Njujorku. Taksista je, prema kazivanju tog prijatelja, podsećao na nekog medveda, čije se crte lica nisu mogle razabrati od duge, raščupane kose. Započeo je razgovor s njima da bi video s kim ima posla. Rekli su mu da predaju na Prinstonu. Ali, taksista je želeo da čuje nešto više o tome. Pomalo iznerviran, prijateljev kolega mu je rekao da se bavi transcendentalnom percepcijom u epohi… kada ga je taksista prekinuo, rekavši: “You mean Husserl, isn’t it?”

Radilo se, naravno, o studentu filozofije koji je taksirao da bi mogao da plati studije. Pa ipak, u to vreme, taksista koji je znao za Huserla morao je biti izuzetno retka pojava. Danas možete da naletite na taksistu koji sluša klasičnu muziku i postavlja vam pitanja u vezi vašeg poslednjeg dela iz semiotike. To više ne deluje toliko nadrealistički.

Ž.-K. K.: Sve u svemu, to su neke dobre vesti, zar ne? Čini mi se čak da i ekološke pretnje, koje sigurno nisu izmišljene, mogu da izoštre našu inteligenciju, sprečavajući nas da se uspavamo i utonemo u spokojan san.

U. E.: Mi ovde možemo da navodimo primere progresa u kulturi, koji je očigledan i naročito uočljiv među onim društvenim slojevima koje taj progres ranije nije doticao. Ali, u isti mah, sve je više gluposti. A to nije stoga što su nekadašnji seljaci dobro skrivali koliko su glupi. Ako je neko obrazovan, to ne mora nužno značiti da je i inteligentan. Ni u kom slučaju. Ali, danas bi svi ti ljudi želeli da drugima iznesu šta misle, i pritom, u izvesnim slučajevima, neminovno iznose na videlo vlastitu glupost. Možemo, dakle, reći da se nekadašnja glupost nije iznosiIa svima na uvid, nije se oglašavala, dok nam danas probija uši sa svih strana.

Osim toga, linija razgraničenja između pameti i gluposti je veoma krhka. Ja sam, na primer, pravi kreten kada treba zameniti neku sijalicu. Ne znam da li u Francuskoj imate one viceve sa varijacijama na temu “Koliko je potrebno… da bi zašrafili jednu sijalicu?” Ne? Kod nas, u Italiji, ima ih poprilično. Nekada su glavni likovi u tim vicevima bili žitelji Kunea, jednog grada u Pijemontu. “Koliko je Kuneanaca potrebno da bi zašrafili jednu sijalicu?” Odgovor je glasio pet: jedan da drži sijalicu, i četvorica da okreću sto. Ali, isti vic se priča i u Sjedinjenim Državama. “Koliko je ljudi iz Kalifornije potrebno da bi zašrafili jednu sijalicu? – Petnaest: jedan da je zašrafi i četrnaest da s njim dele to iskustvo.”

Ž.-K. K.: Pomenuli ste žitelje Kunea. Kuneo je na severu Italije. Imam utisak da se kod svih naroda najgluplji ljudi uvek nalaze na severu.

U. E.: Jasno, jer na severu ima najviše osoba koje boluju od gušavosti, na severu su planine koje su simbol izolovanosti, i najzad, sa severa su se pojavljivale varvarske horde koje su se potom obrušavale na naše gradove. To je sitna pakost ljudi sa juga, siromašnijih i nerazvijenijih u tehničkom pogledu. Kada je Bosi, kao lider jednog rasističkog pokreta, Lige za Sever, po prvi put došao u Rim da bi održao govor, ljudi su po gradu nosili plakate na kojima je pisalo: “Dok ste vi još živeli po drveću, mi smo već bili pederi.”

Žitelji juga su žiteljima severa uvek prigovarali zbog nedostatka kulture. Kultura je ponekad poslednje utočište tehnološki frustriranih osoba. U poslednje vreme, umesto žitelja Kunea, u vicevima su se sve češće pojavljivali karabinjeri. Ali naši policajci su imali dovoljno duha, pa su i sami počeli da prave šale na vlastiti račun – što u izvesnoj meri govori o njihovoj inteligenciji.

Posle policajaca, na red je došao fudbaler Frančesko Toti. Usledila je prava poplava viceva na njegov račun. On je na to reagovao tako što je objavio knjigu u kojoj je sakupio sve viceve o sebi, a prihod od prodaje je namenio dobrotvornim organizacijama. Vicevi su sami od sebe presahnuli, a ljudi su potpuno izmenili ranije mišljenje o njemu.

preveo: miodrag marković, izvor: vreme

 

Oglasi