DOBA GNJEVA

Fotografija: Predrag Trokicić

Fotografija: Predrag Trokicić

Piše: 

Pobeda Donalda Trumpa izazvala je globalni politički zemljotres. Ogoljen je pritajeni gnev ljudi širom planete – vidljiv i u masovnoj podršci despotima u Rusiji i Turskoj i u izbornom trijumfu autokrata u Indiji i na Filipinima. Sam fenomen, koji obuhvata i brexit i uspon ekstremne desnice u Evropi, ima lokalne uzroke, ali je uvek zasnovan na demagogiji. U mnogim delovima sveta izbilo je nasilje: ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, pobune od Jemena do Tajlanda, terorizam i antiterorizam, ekonomski i sajber ratovi. Ovi sukobi kao da su endemski i teško ih je kontrolisati. Raspirivanje mržnje prema imigrantima i manjinama postalo je opšte mesto naše svakodnevice, a lica zapenjena od mržnje sveprisutna su u starim i novim medijima.

Na sve strane se raspravlja o uzrocima ovog globalnog nereda. Neki posmatrači Trumpovu pobedu vide kao reakciju na otuđeni establišment i shvataju je kao posledicu „eksplozije ekonomske i geografske nejednakosti u Americi“ (Thomas Piketty). Liberali za sve krive siromašnu belu Ameriku, čiji se položaj po svemu sudeći pogoršao za vreme mandata Baracka Obame. Ali i mnogi bogati muškarci i žene – pa i Afro-Amerikanci i Latino-Amerikanci – glasali su za kompulzivnog seksualnog nasrtljivca i belog rasistu.

Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Paul Krugman je u noći Trumpove pobede priznao da „ljudi kao ja – to jest većina čitalaca moje kolumne u New York Timesu – u stvari ne razumeju zemlju u kojoj žive“. Od brexita i američkih izbora bespomoćno raspravljamo o njihovim uzrocima, dok novi zastupnici poniženih i uvređenih, Trump i Nigel Farage, poziraju u pozlaćenom liftu i umnožavaju apsurde na svetskoj političkoj sceni. Izgleda da eksplozija nekontrolisanih snaga kojoj prisustvujemo izmiče našim postojećim konceptima.

U godinama nade posle pada Berlinskog zida 1989. činilo se da je osiguran opšti trijumf liberalnog kapitalizma i demokratije: slobodna tržišta i ljudska prava raširiće se po svetu i izvući milijarde ljudi iz siromaštva i obespravljenosti. Mnogi elementi tog sna su se ostvarili. Živimo na ogromnom, homogenom globalnom tržištu koje je pismenije, povezanije i prosperitetnije nego ikada u ljudskoj istoriji. A ipak smo doživeli doba gneva, u kome autoritarni lideri cinično manipulišu nezadovoljnim masama ljudi. Pojava koju smo zvali „muslimanski bes“ i povezivali je sa tamnoputim, bradatim muškarcima odjednom se manifestuje globalno, od budističkih zagovornika etničkog čišćenja u Mjanmaru do plavokosih nacionalista u Nemačkoj. Užasni zločini iz mržnje zagadili su čak i najstariju parlamentarnu demokratiju ubistvom poslanice Jo Cox, koje je izvršio britanski neonacista tokom žučne kampanje za brexit. Kao što je nedavno napisao liberalni mislilac Michael Ignatieff: „prosvećeni humanizam i racionalizam više ne mogu da adekvatno objasne svet u kome živimo“.

Pretežno angloameričke intelektualne pretpostavke iskovane u Hladnom ratu i posle njega nisu pouzdani vodiči kroz današnji haos, pa se možda treba okrenuti idejama jednog ranijeg nestabilnog doba. Vreme je za mislioce kao što je Sigmund Freud, koji je 1915. upozoravao da „primitivni, divlji i zli impulsi čovečanstva“ uvek vrebaju priliku da se ispolje. I zaista, isplivalo je na površinu ono što je Niče opisao kao „resentiman – trusno područje neiscrpne podzemne žudnje za osvetom, koja sada nezasito provaljuje na površinu“.

Temeljna premisa postojećih intelektualnih okvira je pretpostavka da su ljudi u suštini racionalni i motivisani da ostvaruju sopstvene interese, kao i da je njihovo delovanje uglavnom zasnovano na želji za uvećanjem lične sreće, a ne na strahu, zavisti ili resentimanu. Bestseler „Freakonomics“ pokazuje da je „motivacija temelj modernog života i ključ za rešavanje skoro svake njegove zagonetke“. U tom smilu, savremena kriza je provala iracionalnog koja izaziva zbunjenost političkih, poslovnih i medijskih elita. Obično staloženi Economist nedavno se zateturao između indignacije „politikom post-istine“ i zakasnele objave „novog nacionalizma“. Mnogi ugledni časopisi deluju kao parodija New Left Review, dok se sa zakašnjenjem bave promašajima globalnog kapitalizma – naročito njegovim neispunjenim obećanjem opšteg prosperiteta.

U Britaniji i SAD je sve širi rasni, klasni i obrazovni jaz, pri čemu je krajnje nejasno kako bi on mogao biti premošćen. Opet su u upotrebi izlizani parovi retoričkih suprotnosti: progresivno i reakcionarno, otvoreno i zatvoreno, liberalizam i fašizam, racionalno i iracionalno. Polarizovana intelektualna industrija kaska za događajima čiji razvoj više ne može da predvidi. Izgleda kao da je naša potraga za racionalnim objašnjenjima nereda u kome smo se našli osuđena na propast. Sve protivnike novog „iracionalizma“ – na celom političkom spektru – ujedinjuje pretpostavka da su pojedinci racionalni akteri, motivisani materijalnim interesom, koji se bune kada su njihove želje osujećene i smiruju kada se one ispune.

***

Današnje predstave o ljudskoj motivaciji imaju korene u dobu Prosvetiteljstva, čiji su vodeći mislioci prezirali tradiciju i religiju i nastojali da ih zamene sposobnošću čoveka da racionalno identifikuje pojedinačne i kolektivne interese. San poznog 18. veka – da se svet iznova izgradi na sekularnim i racionalnim temeljima – u 19. veku su dalje razradili utilitarni teoretičari najvećeg blagostanja za najveći broj ljudi, a tu ideju napretka prigrlilli su i socijalisti i kapitalisti.

Posle kraha socijalističke alternative 1989. godine, ova utopijska vizija je poprimila oblik ekonomije globalnog tržišta okrenutog beskrajnom rastu i potrošnji – koja nema alternativu. Prema tom pogledu na svet, koji je sada skoro apsolutno dominantan, ljudska norma je homo economicus, racionalni subjekt čije je prirodne želje i nagone uobličila njegova najviša motivacija: da teži sreći i izbegava bol.

To jednostavno stanovište uvek je zanemarivalo mnoge važne činioce, postojano prisutne u ljudskom životu: na primer strah od gubitka časti, dostojanstva i statusa, nepoverljivost prema promeni, privlačnost stabilnog i poznatog. U njemu nije bilo mesta za složenije porive: taštinu, strah od pokazivanja ranjivosti, potrebu da se sačuva ugled. Opsednuti materijalnim napretkom, hiper-racionalisti su zanemarili iskušenja resentimana gubitnika i uživanja u statusu žrtve.

A moderna istorija vrvi od svedočanstava o istrajnoj moći iracionalnog. Ne tako davno – u ranom 19. veku – francuske pretenzije na racionalnu, univerzalnu i kosmopolitsku civilizaciju isprovocirale su uvređene i ogorčene Nemce da militantno izraze ono što sada zovemo „kulturni nacionalizam“: potvrđivanje autentične kulture ukorenjene u nacionalnom i regionalnom karakteru i istoriji. Revolucije su sustizale jedna drugu kao dokaz da osećanja i raspoloženja menjaju svet kada se pretoče u moćne političke sile. Strah, strepnja i osećaj poniženja bili su glavni pokretači nemačke ekspanzionističke politike u prvoj polovini 20. veka, a bez njih je nemoguće razumeti i provale antizapadnih osećanja u Kini, Rusiji ili Indiji.

Ipak, prevladalo je mehanicističko i materijalističko shvatanje ljudskih postupaka, delom i zato što je ekonomija postala glavno sredstvo razumevanja sveta. Stanovište koje se uobličilo u 19. veku – da „između čoveka i čoveka nema druge spone do golog ličnog interesa“ – postalo je ortodoksija u intelektualnoj klimi koja tržište shvata kao idealni oblik ljudske interakcije i koja veliča tehnološki napredak i rast BDP-a. Sve je to deo rigidnog savremenog uverenja da je bitno samo ono što se može izračunati, a nebitno ono što ne može – subjektivne emocije.

Današnje zanemarivanje ne-ekonomske motivacije još je neobičnije kada znamo da je pre manje od jednog stoleća „skučen racionalni program“ Prosvetiteljstva bio „meta podsmeha i prezira“ – kao što je primetio austrijski modernista Robert Musil 1922. godine. Doista, pionirski radovi sociologije i psihologije, kao i modernistička umetnost i književnost ranog 20. veka bili su delimično definisani insistiranjem na tome da se ljudsko biće ne može svesti na racionalni egoizam, takmičenje i sticanje, da se društvo ne može svesti na ugovor među autonomnim pojedincima koji logički kalkulišu, kao ni da se politika ne može svesti na bezlične tehnokrate koji smišljaju hiper-racionalne obrasce napretka služeći se istraživanjem javnog mnjenja, anketama, statistikom, matematičkim modelima i tehnologijom.

Šezdesetih godina 19. veka, na vrhuncu tadašnjeg liberalizma, Fjodor Dostojevski je među prvima iskazao sumnju koja je danas opet aktuelna: da racionalno mišljenje možda ne utiče presudno na ljudsko ponašanje. On je svog Čoveka iz podzemlja – oličenje gubitnika koji sanja o tome da se osveti dobitnicima u društvu – suprotstavio ideji racionalnog egoizma, materijalnog ličnog interesa, tada popularnoj u Rusiji među čitaocima Johna Stuarta Milla i Jeremya Benthama. Protagonista Dostojevskog opsesivno napada zajedničku racionalističku pretpostavku kapitalista i socijalista da su ljudska bića životinje koje logički zaključuju vođene svesnim motivima: „O recite mi ko je prvi objavio da čovek samo zato pakosti drugome što ne poznaje svoje prave interese, a ako bi ga prosvetili, otvorili mu oči za njegove prave interese, on bi odmah postao dobar i blagorodan, zato što bi, prosvećen, u dobru video svoju ličnu korist.“

Dostojevski je definisao postulate koje su kasnije elaborirali Nietzsche, Freud, Max Weber i drugi. On je pripremio intelektualnu pobunu protiv tiranske izvesnosti racionalističkih ideologija sa obe strane političkog spektra. Danas malo ko pamti intelektualnu revoluciju koja je izbila u političkom trenutku sablasno sličnom našem: periodu neravnomernog, isprekidanog ekonomskog rasta, nepoverenja u političare, straha od promene i kosmopolita, stranaca i imigranata.

Bilo je to doba kada su nezadovoljne mase – pod teretom produženog eksperimenta u laissez-faire ekonomskom racionalizmu – počele da se okreću radikalnim alternativama u obliku nacionalizma krvi i tla i anarhističkog terorizma. Ova antiliberalna politička pobuna naterala je mnoge koje danas vidimo kao ključne ličnosti intelektualnog života 20. veka da preispitaju svoje fundamentalne ideje o ljudskom ponašanju i odbace čudotvorne pozitivističke recepte iz prethodnog veka.

Još krajem 50-ih godina 19. veka Charles Darwin je uzdrmao ideju da ljudi kontrolišu sopstveni razvoj – a kamoli izgradnju racionalnog društva. Pisci, sociolozi i psiholozi koji su posmatrali turbulentna društva druge polovine 19. veka zaključili su da ljudski postupci nisu svodivi na proste uzroke, to jest veru, ideologiju ili racionalni lični interes. Freud, koji je živeo u Beču na prekretnici vekova, kada su demagozi pretvarali Jevreje i liberale u žrtvene jarce zbog masovnih patnji izazvanih industrijskim kapitalizmom, video je racionalni intelekt kao „nešto slabašno i zavisno, kao igračku i sredstvo naših impulsa i emocija“. „Stiče se utisak“, piše Freud u Budućnosti jedne iluzije (1927), „da je kultura nametnuta nevoljnoj većini od manjine koja je uspela da prisvoji instrumente moći i prinude“. Dugo pre provala demagogije u 20. veku, dok je posmatrao zahuktalu nemačku industrijalizaciju, Max Weber je naslutio da pojedinci iskorenjeni društveno-ekonomskim previranjem i otuđeni birokratskom racionalizacijom lako podležu despotskom vođstvu.

***

Za kritičare prosvetiteljskog racionalizma, kao što je to definisao Robert Musil, problem nije bio u tome što „imamo previše pameti a premalo duše“, već to što „imamo premalo pameti u pitanjima duše“. Danas nas taj problem još više muči dok se upinjemo da objasnimo provale političke iracionalnosti. Odlučnima da individualno sopstvo vidimo kao racionalnog aktera, izmiče nam činjenica da je to veoma nepostojani entitet koji se neprestano oblikuje i preoblikuje u sadejstvu sa promenjivim društvenim i kulturnim uslovima. U naše vreme, u stanju koje je Hannah Arendt opisala kao „ogroman porast uzajamne mržnje i skoro opšti gnev svih protiv svih“, naše sopstvo je posebno neotporno na resentimane raznih vrsta.

Resentiman – mešavina zavisti, poniženja i nemoći – nije naprosto francuska reč za ljutnju. Značenje te reči oblikovao je poseban kulturni i društveni kontekst: uspon sekularnog i meritokratskog društva u 18. veku. Iako sam nikada nije upotrebio tu reč, prvi mislilac koji je opisao kako resentiman proizlazi iz modernih ideala egalitarnog i komercijalnog društva bio je Jean-Jacques Rousseau. Autsajder u odnosu na parisku elitu svog vremena, koji se borio sa zavišću, fascinacijom, odbojnošću i odbacivanjem, Rousseau je video kako ljudi u društvu vođenom individualnim ličnim interesom žive za to da zadovolje svoju taštinu – želju i potrebu da dobiju priznanje od drugih, da navedu druge da ih cene onako kao što oni cene same sebe.

Ali ta taština, čiji je današnji groteskni primer profil Donalda Trumpa na Twitteru, često dovodi do gađenja prema sebi dok potpiruje mržnju prema drugima i može da se izrodi u stanje u kome se pojedinac oseća priznatim samo kada ga vole više nego druge ili kada se raduje tuđoj nesreći. (Kao što je sažeto rekao Gore Vidal: „Nije dovoljno uspeti. Potrebno je da drugi propadnu.“)

Resentiman u društvu raste u srazmeri sa širenjem principa jednakosti i individualizma. Početkom 20. veka Max Scheler je razvio sistematsku teoriju resentimana kao izrazito moderne pojave – ukorenjene u svakom društvu u kome formalna društvena jednakost među pojedincima postoji uporedo sa velikim razlikama u moći, obrazovanju, statusu i imovini. U eri globalizovane trgovine nejednakost raste sa rasprostiranjem ideja o individualnoj inicijativi i jednakosti. Prema tome, resentiman – egzistencijalna ozlojeđenost na druge – širom sveta truje civilno društvo i podriva političke slobode.

Još jedna narastajuća protivrečnost čini resentiman posebno malignim. Ideali moderne demokratije – jednakost društvenih uslova i individualnih mogućnosti – nikada nisu bili popularniji. Ali njihovo ostvarivanje u grotesno nejednakim društvima koje je stvorio naš brend globalizovanog kapitalizma postaje praktično nemoguće.

Prethodne dve decenije grozničave globalizacije približile su nas više nego ikada idealu liberalnog Prosvetiteljstva – univerzalnom trgovačkom društvu racionalnih i autonomnih pojedinaca posvećenih ličnom interesu – koji su u 18. veku zastupali mislioci kao što su Montesquieu, Voltaire, Adam Smith i Kant. U 19. veku Marx je još mogao da se podsmeva Jeremyju Benthamu zato što „modernog filistra, osobito engleskog filistra uzima kao primer normalnog čoveka“. U naše vreme, međutim, ideologija neoliberalizma – tržišno-centričnog hibrida prosvetiteljskog racionalizma i utilitarizma 19. veka – prevladala je gotovo sasvim i u ekonomskoj i u političkoj sferi.

O tome svedoče mnoge inovacije iz prethodnih decenija koje nam danas deluju samorazumljivo. Od racionalnog tržišta se očekuje da obezbedi snabdevanje proizvodima i uslugama, a zadatak vlasti je da obezbedi fer konkurenciju, koja proizvodi „dobitnike“ i „gubitnike“. Široka intelektualna revolucija u kojoj sveznajuće tržište sudi o našem neuspehu ili uspehu pojačala je insistiranje na racionalnosti pojedinca.

Pitanja socijalne pravde i jednakosti ustuknula su zajedno sa odgovarajućim konceptima društva ili zajednice – da bi bila zamenjena pojedincima koji slobodno odlučuju na tržištu. Prema danas preovlađujućem gledištu, nepravde koje se mogu pripisati istoriji ili društvenim okolnostima više nisu važne: svaki čovek može postati milioner, a neuspeh pojedinca da se izvuče iz bede samo je dokaz njegovih loših odluka. U ovom apstraktnom konstruktu nema mesta za emocionalno stanje stvarnih ljudi – i za predviđanje njihovih postupaka u konkretnim društvenim i istorijskim okolnostima.

Među prvima koji su primetili uznemirujuću složenost emocija koja je sada eruptirala kod mnogih ljudi širom sveta bio je Alexis de Tocqueville – koji je još 1930. godine brinuo da bi američko obećanje meritokratije, uniformnost kulture i manira i „jednakost uslova“ mogli izazvati neumerenu ambiciju, korozivnu mržnju i hronično nezadovoljstvo“. Strast za jednakošću, upozoravao je on, može narasti do „visine mahnitosti“ i mnoge navesti da prihvate ograničenje slobode i da požele vladavinu tiranina. On kaže da ljudi oslobođeni od starih hijerarhija „žele jednakost u slobodi, a ako ne mogu da je dobiju tako, potražiće je u ropstvu“.

Danas smo svedoci univerzalne provale straha i mržnje zato što se demokratska revolucija o kojoj je svedočio De Tocqueville proširila iz svog američkog centra do najudaljenijih kutaka sveta. Pomama za jednakošću udružena je sa žudnjom za prosperitetom koji diktira globalna potrošačka ekonomija, što pojačava tenzije i protivrečnosti u unutrašnjem životu, koje onda prodiru u javnu sferu.

„Da bi živeo u slobodi“, upozoravao je de Tocqueville, „čovek mora da se navikne na život pun nemira, promene i opasnosti“. Takav život je lišen stabilnosti, sigurnosti, identiteta i časti, čak i uz obezbeđena materijalna dobra. Ipak, ljudima širom sveta danas se čini da ih racionalni interesi korisnosti i profita – potrebe lanca snabdevanja i imperativi kvartalnih akcionarskih prihoda – iscrpljuju i ponižavaju.

Široko rasprostranjeno iskustvo vrtloga modernosti samo je povećalo iskušenja resentimana. Mnogi ljudi tek od skoro „žive u slobodi“, kao to kaže De Tocqueville, mada su porobljeni suptilno integrisanim političkim, ekonomskim i kulturnim moćima: neprozirnim operacijama finansijskog kapitala, surovim mehanizmom društvene sigurnosti, sudskog i kaznenog sistema i neprestanim ideološkim uticajem medija i interneta.

Nikada se tako mnogo slobodnih pojedinaca nije osećalo tako bespomoćno – nikada nisu tako očajnički želeli da povrate kontrolu nad svojim životima od onih koje vide kao krivce za to što su je izgubili. Ne bi trebalo da nas čudi eksponencijalni rast mržnje prema manjinama, glavne patologije koju su izazvali politički i ekonomski potresi. Neskriveni rasisti i ženomrsci očigledno su dugo ćutke patili od onog što je Albert Camus nazvao „samotrovanje – zloćudno lučenje dugotrajne nemoći u hermetički zatvorenoj posudi“. Upravo taj gangrenozni resentiman, koji je dugo trulio na mestima kao što su Daily Mail i Fox News, eksplodirao je sa Trumpovom pobedom.

***

I bogati i siromašni koji glasaju za serijskog lažova i utajivača poreza opet su potvrdili da ljudske želje ne slede logiku ličnog interesa – da čak mogu biti destruktivne u tom smislu. Naše političke i intelektualne elite porodile su novi „iracionalizam“ hotimičnom ravnodušnošću prema emocionalnoj pometnji i ekonomskim patnjama koje je izazvao moderni kapitalizam. Nije neobično što one sada ne umeju da objasne njegov uspon. Upravo njihova univerzalna pretpostavka, ojačana događajima iz 1989, da zapadna demokratija i kapitalizam nemaju alternativu – čuveni kraj istorije – onesposobila nas je da shvatimo političku pojavu koja danas potresa svet.

Sada je jasno da je uzdizanje individualne volje oslobođene od društvenih i istorijskih pritisaka i tržišta kao nečega jednako fleksibilnog, prikrivalo zapanjujuće neznanje o strukturnoj nejednakosti i psihičkim oštećenjima koje ona izaziva. Savremena opsednutost individualnim odlučivanjem i ljudskom voljom izgubila je iz vida čak i osnovna otkrića sociologije s kraja 19. veka: da u masovnom društvu životne prilike nisu jednako raspodeljene, da uvek ima dobitnika i gubitnika, da manjina vlada većinom i da su elite sklone manipulaciji i obmanama.

Čak i teroristički napadi od 11. septembra nisu uzdrmali viziju po kojoj će globalna ekonomija, izgrađena oko slobodnih tržišta, konkurencije i racionalnih individualnih izbora, ublažiti etničke i verske razlike i popločati put planetarnom prosperitetu i miru. U toj utopiji svaka iracionalna prepreka širenju liberalne modernosti – na primer islamski fundamentalizam – na kraju će biti iskorenjena. Fantazije o besklasnom i post-rasnom društvu aktera koji imaju mogućnost racionalnog izbora cvetale su sve do 2008-e, godine najteže ekonomske krize posle Velike depresije.

Danas je srušena osnovna pretpostavka hladnoratovskog liberalizma – posle decenija intelektualnih napora da se stvori sumnjiva suprotnost između racionalnog zapada i iracionalnog istoka. Politički big bang našeg vremena ne ugrožava samo tašte projekte intelektualne elite već i zdravlje same demokratije. Od poznog 18. veka tradicija i religija su uporno odbacivane u nadi da racionalni pojedinci okrenuti ličnom interesu mogu formirati liberalnu političku zajednicu koja definiše zajedničke zakone i obezbeđuje dostojanstvo i jednaka prava svakom građaninu, bez obzira na etničku pripadnost, rasu, veru i rod. Tu osnovnu premisu sekularne modernosti, kojoj su nekada pretili samo verski fundamentalisti, sada ugrožavaju izabrani demagozi u samoj njenoj postojbini, Evropi i SAD.

Kuda odavde? Možemo naravno nastaviti da definišemo krizu demokratije utešnim dualizmima: liberalizam naspram autoritarizma, islam naspram modernosti i tako dalje. Možda bi bilo plodotvornije misliti o demokratiji kao napetom emocionalnom i socijalnom stanju koje je, otežano turbo-kapitalizmom, postalo nestabilno. To bi nam možda omogućilo da ispitamo funkcionisanje resentimana u različitim zemljama i klasama i da razumemo zašto se u Americi i Britaniji etno-nacionalistička suprematija razvila u vreme ekonomske stagnacije, dok u Indiji i Turskoj cveta u vreme ekonomske ekspanzije.

Ili zašto Donald Trump, razmetljivi plutokrata koga muči sopstveni niski status među kultivisanim liberalima na Menhetnu, opsesivno izaziva New York Times i poziva na bojkot predstave Hamilton na Brodveju.

***

Činjenica da će pakosni twitterski zloduh uskoro postati najmoćniji čovek na svetu je poslednji od mnogih podsetnika na to da idealizovani govor zapadnih elita o demokratiji i liberalizmu nikada nije bio saobražen domaćoj političkoj i ekonomskoj realnosti. Bahata javna kultura nipodaštavanja i traženja krivaca ne može da sakrije činjenicu da se jaz u senzibilitetu između tehnokratske elite i masa produbio. Većina kojoj je obećan rast jednakosti vidi kako ljudi sa novcem, imovinom, vezama i talentom monopolizuju društvenu moć; dok se oni osećaju isključenima iz više kulture i odlučivanja.

Mnogima je lako da svoj bes usmere na navodno kosmopolitsku kulturnu elitu. U vremenima krize objekti mržnje su potrebniji nego ikada, i bogati „građani niotkuda“ – kako ih je nazvala Theresa May – prigodno otelovljuju očajnički tražene poroke. Tako globalizacija, koja se zalaže za integraciju kulturnih elita, podstiče resentiman među svima ostalima, posebno među ljudima koji su protiv svoje volje gurnuti u opštu konkurenciju.

Tražeći lek za to mnogi intelektualci su prigrlili nostalgične fantazije o iščezlom jedinstvu. Nedavno je kolumnista New York Timesa David Brooks po povratku iz komunističke Kube sa oduševljenjem pisao o Kubancima, njihovoj „jakoj ljubavi prema sopstvenoj zemlji, osećanju nacionalne solidarnosti i samopouzdanom patriotskom duhu koji danas nedostaje u SAD“. I Simon Jenkins i istoričar Mark Lilla založili su se za odbacivanje „identitetskog liberalizma“ i istakli nužnost nacionalnog jedinstva i zajedničkog identiteta. Kada je objavljena Trumpova pobeda, Simon Schama je tvitovao da nam je potreban novi Churchill za spas demokratije u Evropi i Americi.

Ovo je odličan primer iracionalnog busanja u grudi: zahteva da sadašnjost ukine sebe samu i vrati se u prošlost, u doba kada su paternalistički beli liberali zauzimali centralne pozicije moći, bez preteranog obaziranja na potrebe i želje ljudi koje je istorija zaboravila, ponizila i ućutkala.

Žal za starim, dobrim vremenima – ubeđenje da nam je samo potreban demokratski lider čvrste kičme, ili racionalna kultura, ili kulturno jedinstvo, ili patriotski duh – gubi iz vida fragmentarnu prirodu naše politike. Ni društveni ni tehnološki razvoj nisu ni liberalni ni konzervativni, ni demokratski ni autoritarni; jednako su skloni da štite prava LGBT+ zajednice kao i da ponovo uvedu torturu i šire lažne vesti. Čežnja za dobrim starim vremenima nije adekvatan odgovor na tešku krizu legitimiteta sa kojom se danas suočavaju demokratske institucije.

Politički lek za opake patologije koje su pokrenuli Putin, Erdoğan, Modi, brexit i Trump zahtevaju suočavanje sa lošim novim vremenima – nešto mnogo dalekovidije od modela solidarnosti inspirisanih Kubom ili Churchillom, nacionalističkih pedagoga za ugnjetene ili nepokolebljive vere u to da će gobalizacija na kraju isporučiti obećanu robu.

Neophodno je obaviti posao složene analize pitanja kako je današnji krajolik hiper-racionalne moći proizveo novi, sve moćniji iracionalizam. Takva analiza pre svega zahteva bogatiju i raznovrsniju sliku ljudske egzistencije i potreba od one koju nudi model homo economicusa. Taj intelektualni napor – koji su pre više od sto godina prvi put preduzeli ovde pomenuti mislioci – nužno će nas izvesti iz okvira liberalizma i njegove vere u lekovitu moć ekonomskog rasta.

Ono što je Robert Musil nazvao „liberalne krhotine neutemeljene vere u razum i napredak“ opet je izneverilo moderna ljudska bića suočena sa važnim zadatkom razumevanja sopstvenog iskustva. Još jednom se suočavamo sa mogućnošću, ocrtanom u Musilovom velikom romanu o propasti liberalnih vrednosti, Čoveku bez svojstava, da je karakteristično beznađe modernog ljudskog bića – njegova ogromna „usamljenost, njegov nemir, zloba, neuporediva neosetljivost, pohlepa za novcem, hladnoća i nasilnost – rezultat gubitaka koje je logički precizno mišljenje nanelo njegovoj duši.“

Gotovo tri decenije diktat tehnologije i BDP-a i grubi račun ličnog interesa poniklog u 19. veku vladali su politikom i intelektualnim životom. Danas društvo preduzetnika koji se nadmeću na racionalnom tržištu otkriva nemerljive dubine bede i beznađa i rađa nihilističku pobunu protiv samog poretka.

Srušeno je mnogo putokaza i jedva naziremo gde smo se zaputili, da i ne govorimo o planu puta. Ali čak i za nalaženje osnovnog pravca potrebna nam je pre svega veća preciznost u pitanjima duše. Potresni događaji našeg doba gneva i naša zbunjenost pred njima imperativno nalažu da svoje mišljenje ukotvimo u sferi emocija; oni zahtevaju ulaganje ogromnog truda u razumevanje pitanja šta za ljudska bića znači težnja ka radikalno protivrečnim idealima slobode, jednakosti i prosperiteta.

Inače bismo u svojoj jalovoj opsednutosti racionalnim motivacijama i ishodima mogli postati slični bespomoćnim navigatorima koji, kao što je pisao De Tockqueville, „uporno zure u neke ruševine na obali koju smo ostavili za sobom, dok nas struja vuče ka ponoru“.

Autor eseja je Pankaj Mishra (1969), indijski autor i pisac. Knjige: Temptations of the west: how to be modern in India / Izazovi zapada: modernost u Indiji; Pakistan and beyond / Pakistan i šire; From the ruins of empire: the revolt against the west and the remaking of Asia / Iz pepela imperije: pobuna protiv zapada i rađanje nove Azije.

(The Guardian, prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net)

Oglasi