RAVNODUŠNOST JE PREDSOBLJE AUTORITARNE VLASTI

10420017_543038799141562_7170418437422658001_n

Diktatura se pomalja kao što se spušta magla

Piše: Laslo Vegel

Poruka iz Rima

Rim poručuje: u intervjuu za francuski dnevni list La Kroa, papa Franja se založio za sekularnu državu. Inače, kako reče, biće velikih nevolja.

Neka dođe jedna Elektra!

Danas je dan nekadašnje Republike. Zapazio sam da mnogi još uvek drže do ovog praznika. Pretvorio se vremenom u neku vrstu ličnog, ili porodičnog blagdana. U poslednje vreme njime nisu zaokupljeni samo članovi starijih generacija, sve više se zanimaju za njega i mladi. Radoznali su, hteli bi da znaju šta se dogodilo s nekadašnjom Jugoslavijom. Ne bih to nazvao nostalgijom, mnogi tako prkose aktuelnom režimu, drugi pak traže objektivne odgovore na svoja pitanja, jer sve manje veruju vladajućem javnom mnjenju. Postadosmo društvo koje sumnja u sve, malo još nedostaje pa da ne verujemo ni sopstvenim rečenicama. U magluštini legendi i psovki teško je dati tačan odgovor, zato i nastaje „underground Jugoslavija”. Potrebno je da dođe jedna Elektra, koja će s puno dostojanstva sahraniti leš koji zovemo Jugoslavija. Možda ćemo se iz ove nesrećne situacije iskobeljati ako se najzad budemo suočili s protivrečnostima. Takvu protivrečnost sam zapazio među podacima koje je objavio Vikiliks. Zapadne zemlje su podržavale maršala Tita u vreme njegovog raskida s socijalističkim blokom, s obzirom na to, pored ostalog, što je ipak predstavljao novu alternativu unutar socijalističkog sveta. U pravu je mladi Igor Štiks, to se ne može izjednačiti sa real-socijalizmom. S jedne strane zapadne zemlje su bile zadovoljne, ali s druge strane i zabrinute. Šta ako ovaj meki, samoupravni socijalizam bude inspirisao zapadnoevropsku levicu? To je ono što je zabrinulo zapadne diplomate. Zato su i smatrali važnim da napomenu, da je krajem pedesetih godina u Jugoslaviji bilo 1.154 političkih zatvorenika. To je obelodanjeno, da se zapadnoevropska levica ne bi preterano zanela. Ovu sumnju su pokušali da na svaki način obesmisle pristalice jugoslovenskog samoupravljanja, pored ostalog i jednom Nobelovom nagradom za mir koju je – bili su uvereni – zaslužio Josip Broz Tito. I ne samo ti samoupravljači, nego i oni pojedinci koji su sklopili svojevrsni separatni mir sa samoupravnim socijalizmom. Predsednika Saveza komunista Jugoslavije za Nobelovu nagradu za mir predložio je Ivo Andrić. Ne verujem da su ga na to baš primoravali. Čitam Andrićeve dnevničke beleške.

Bez oslonca

Naučio sam da onog ko nema nikakvog oslonca, čeka još mnogo posla. Mnogo posla i veliki dug.

Mutna vremena

Noću ponovo Marai. U ovoj, 2016. godini jedva da ima aktuelnijeg evropskog romana od Značka i značenje, dela Šandora Maraija. Autor nas vodi u Berlin tridesetih godina, u onaj svet, u kojem je većina nosila značku na reveru kaputa, sakoa. Diktatura se pomalja kao što se spušta magla. Niko ne primećuje šta donosi. Šta se krije iza magle? Nećemo, ne smemo to ni da naslutimo. Na Unter den Linden spaljuju knjige. Nosioci značke, kako to jedan od romanesknih junaka kaže, sigurni su u to da je došlo vreme kad će sve biti pomereno sa svog mesta. Čitavi gradovi, religije, pravni sistem. Pa i sam Bog. Već je i Gete sumnjiv, nije zabranjen, ali se ne pojavljuju nova izdanja njegovih dela. Jedan otrpljeni, a zapravo prognani pisac svedoči kako se predstavnici „novog poretka” hvale: „Ipak, mi smo velikodušni. Može pisac da piše o proleću, ali i o jeseni, nismo mi takvi podli vandali, da od pisca zahtevamo bezuslovnu propagandu. Samo neka bude u prvom planu, u beloj togi, i neka peva s lautom u ruci, dok ćemo mi, pravi protagonisti velike drame, u pozadini, obaviti, izvesti prave stvari.” Vremena su i sad mutna. Srbija više nije zanimljiva. Nije ni Mađarska. Jedna zlokobna evropska ideja povlači nas, poput bujice, neznano kuda. Deža vi o proleću, o jeseni, o letećim puževima, ljubavi, o troosovinskoj raketi, o pustolovinama, o „plamtećoj žirafi” (sarkastična primedba Petera Nadaša), o željama; piši o Ničemu, samo nemoj pisati o sopstvenom svetu. Za sada od nas traže samo to, da budemo neodgovorni, lakomisleni, ordinarno nezainteresovani i ravnodušni, ali već sutra će od nas očekivati da budem obične sluge. Ravnodušnost je predsoblje autoritarne vlasti.

Zamka

Javlja se jedan stari poznanik, poziva me da potpišem peticiju podrške jednom novom kandidatu za predsednika republike. Već godinama ne potpisujem nikakve peticije, naročito su mi dojadili oni koji me zovu samo kad nešto treba potpisati. Nisam aktivni učesnik, samo posmtram dnevne političke događaje od kojih se sve više udaljavam. Prisetih se rečenice iz jednog Maraijevog romana. Šta da radi pisac u bednim, mučnim vremenima, pita se Peter Garen, protagonista Maraijevog romana. Neka bude pažljivi posmatrač, odgovara Laci, lekar. Ni lekar, ni pisac ne mogu da učine ništa drugo, kad su u opasnosti. Neka samo osmatra, metodično i nemilosrdno. Ne pripadam džet-setu ni jedne političke grupacije, u najboljem slučaju, simpatični su mi neki zaista nezavisni komentatori, koji već decenijama kritički prosuđuju o događajima, i ne pretenduju ni na kakve funkcije, položaje. Nijednoj partiji nisu bili potrebni. Partija imenuje nekog na neku funkciju, potom ga ista partija, ili neka druga partija smeni, na šta sledi opšte zgražavanje javnosti. A smenjen je jer verovatno nije bio dovoljno poslušan. Niko se ne zgražava, međutim, nad tim što je dotičnu osobu na taj položaj postavila takođe partija. Pao sam i ja nekoliko puta u tu fatalnu klopku, mada sam bio svestan da to nije rešenje, trebalo bi promeniti čitav sistem. A šta se dešava u novije vreme? Ako partija postavlja našeg čoveka na neki položaj, onda je čistka u redu, ali ako ista partija imenuje njihovog čoveka, onda je to podmukli potez. Partijski lideri pak s pravom primećuju: ako ste prihvatili da mi imenujemo nekog, prihvatite onda i kad ga smenjujemo.

(novembar-decembar 2016., Preveo Arpad Vicko, izvor: autonomija.info)

Oglasi