PONOS BEDE

tumblr_nde60fa0hk1qf8fa5o1_540

Obest i “teror” mladosti bila im je nadenula ružno i netačno ime – “lešinari”. Bila je to uglavnom ista grupa starijih, sticajem okolnosti spala na društvenu marginu. 

Piše: Božidar Andrejić (Danas)

Oni kojih je sada mnogo više, a “tepamo im” – gubitnici tranzicije”.

Oni su pre četiri decenije dolazili u studentsku menzu (i druge smo tako zvali) “Tri kostura” na Obilićevom vencu i nekim dovijanjem dolazili do studentskih bonova, a u samoj menzi su ih tolerisali. U izvesnom smislu bili su, nipošto “lešinari”, već baš maskote tog podruma u kome su beogradska policija, a kasnije i Gestapo uz njenu pomoć mučili zatvorenike.

“Glavna” beše legendarna, krupna, veoma ocvala i uvek upadljivo našminkana Adela što je preživljavala pozirajući za aktove na Akademiji. Ali, potresnije od nje doživljavao sam jednog izlizano-otmenog gospodina, u to vreme drugova. Jeo je kod kuće i u “kosture” dolazio sa trospratnom čantrom (supa, salata, jelo). Uvek bi se servirki uglađeno izvinio poput: “Molim Vas sipajte mi ovde, znate to je za ćerku. Studira medicinu, ali bolesna je, ne može sama da dođe…”

Tako je on, nevoljnik, verovao da čuva neko svoje, ko zna kako izgubljeno dostojanstvo. I ponos bede u koju je zapao.

Bauk ponosa bede kruži i sada Srbijom.

Onomad u Zaječaru, koji je poslednjih decenija od uzornog grada i privrednog centra postao simbol neimaštine, čujem eho one rečenice o bolesnoj kćeri. On je sada iz usta gospođe što je donela gomilicu sitnih kovanica da ih u prodavnici zameni za namirnice glasio: “Izvinite, verovatno Vam znači da imate sitninu u radnji…”

Ponos bede ona izražava tajeći da joj je to poslednja para pred očekivani jednokratni bonus za sve penzionere, već ističe da čini uslugu prodavačici koja obično “nema sitninu”. U istom gradu doživeo sam da mi taksista za vožnju od 300 traži 150 dinara avansa kako bi u rezervoar za te pare dopumpao auto-gas da ima da izveze do onih 300 dinara.

Ni statistika ni vladajuće elite ne uvažavaju taj mali život koji po šupama traži metalnu starudiju da ih na otpadu proda za 200 dinara. Statistika i ogranizacije za brigu o deci će saopštiti zabrinjavajući podatak da toliko i toliko dece ne može da si priušti dnevnu potrebu mleka. Ali, statistika i elite uopšte neće uzeti u obzir one porodice čija deca i nemaju mleko kao potrebu i naviku. Doručkuju ostatke od jučerašnjeg ručka – krompir, pasulj, kupus… ako ih je bilo.

A nije da elite ne znaju za to. I zato propagandno uvek priču o hlebu “namažu” pričom o ponosu. O “nama” kao prvacima u svačemu. Ponos npr. na Đokovića ne maže se na hleb, ali o(p)staje i ako hleba nema. Stopa rasta ponosa nadmašuje rast standarda. Ponos bede. Ili beda ponosa…?

Oglasi