Elitistički pasijans Latinke Perović

 12783691_10206164491816923_6378481594729461932_o

Noviji opus Latinke Perović nakon promene režima iscpljuje se u delegitimizaciji realnog socijalizma i društva socijalne pravde. Njen istorijski revizionizam usmeren je na afirmaciju društvene nejednakosti i liberalnog elitizma kao garanta društvenog progresa prema zapadnjačkom modelu 

Piše Mira Bogdanović*

Poslednja knjiga Latinke Perović, Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX – XXI vek), bio mi je povod za dublje poniranje u njene radove, tim pre što su ovu knjigu prikazivači hvalili kao krunu autorkinog rada. Novo čitanje njenog opusa pokazuje duboko subjektivan, partijsko-politički odnos prema istorijskoj građi, lomove i uzajamno suprotstavljene ocene istorijskih zbivanja i epoha. Oni izlaze na videlo kad se uporedi marksističko-komunistička i liberalna faza u njenoj naučno-političkoj evoluciji. Politički i naučni aspekt se kod nje ne mogu razdvojiti, a nova ideološka pozicija iziskivala je retuširanje stare, pa tako i svojevrsnu formu istorijskog revizionizma. Latinka Perović preko tih diskontinuiteta ćutke prelazi i podastire kontinuitet ne samo u vlastitom razvoju, već i u novoekovnoj istoriji Srbije.

Ključni pojmovi u reviziji su uzajamno tesno povezani pojmovi modernizacije, elite, totalitarizma i liberalizma. Autorka se ne obazire na klasične i moderne teorije elita, već razlikuje dve, po snazi nejednake elite, modernizacijsku i antimodernu. Prva je, neželjena, okrenuta Zapadu, a druga, dominantna, okrenuta je Rusiji. Zapravo bi bilo potrebno obrnuti stav u temelju autorkine argumentacije: dominantna elita je neželjena, a neželjena bi trebalo da bude dominantna, pravi odgovor na pitanje ko treba da vlada. A vladati se može samo odozgo. Pogrešna, dominatna elita, na vlasti obeležila je istorijski kontinuitet u razvoju Srbije od sticanja nezavisnosti 1878. do Miloševića. Neželjena je opstala “u porazu” zbog egalitarističkog, kolektivističkog komunizma u raznim oblicima i nije se duže mogla održati na vrhu. Tu su sudbinu podelili elitini liberali Milana Piroćanca u XIX veku i komunistički “liberali”, koje Perovićeva shvata bez navodnika, u XX veku. Radikalna partija, čiji je ideološki osnivač bio Svetozar Marković, a izvođač u praksi Nikola Pašić, je porazna osa srpske istorije.

Koren antimoderne dominantne elite Perovićeva vidi u ruskoj zavereničkoj populističkoj tradiciji, koju je Svetozar Marković presadio na plodno tle u Srbiju, zemlju kolektivističkog, zadružnog, preživljavanja pod Turcima. Ona je bujala u navodnoj ideologiji preskakanja kapitalizma, revolucionarnog avanturizma, jednakosti u siromaštvu, ratovanja radi teritorijalnog širenja države i skupljanja svih Srba pod zajednički politički krov. Ova orijentacija je suštinski totalitarna i predstavlja večiti patrijarhalni odgovor na izazov modernizacije. Istorijska vertikala u ovoj viziji spaja Svetozara Markovića, Nikolu Pašića, V. I. Lenjina, J. V. Staljina, J. B.Tita, D. Ćosića, S. Miloševića, i td.

Ključna reč je modernizacija izjednačena s kapitalizmom. Temelj istinski modernog društva je privatno vlasništvo, a motor modernizacije je nejednakost. Zato će Perovićeva pokazati ambivalentan, u suštini negativan odnos prema realnom socijalizmu, koji je za nju trajno stanje mada je menjao forme, od dolaska Narodne radikalne stranke na vlast u Srbiji 1888. godine. Njen temeljni stav je da se sve menja kako bi ostalo isto. Zato će ona iz svojih analiza isključiti osobenosti društvene strukture, pretvoriti klase i slojeve u elitu i masu, ulje i vodu, a forme kapitalizma koje su prethodile realnom socijalizmu potpuno preskočiti. U njenoj koncepciji kapitalizma u Srbiji nikada nije ni bilo, a dominantna elita je jedino propovedala i održavala jednakost u siromaštvu i podgrejavala snove srbijanskih Srba za ujedinjenjem s delovima nacionalnog korpusa van Srbije.

Nasuprot antimodernoj eliti, paralelno i istovremeno, stoji njen podređeni antagonist, pro-evropska liberalna elita, čiji je cilj uvođenje evropskih standarda i vrednosti u život Srbije, razvoj u dubinu umesto teritorijalne ekspanzije. Ova marginalna tendencija u srpskoj istoriji pruža Perovićevoj materijal za nekritički spoj antidemokratskih liberala XIX veka, Milana Piroćanca i Živojina Perića, sa njihovim navodnim baštnicima, Markom Nikezićem i samom sobom u XX i XXI veku. Za razliku od totalitarne struje, koja je navodno osujetila modernizaciju, liberali su bili osujećeni jer su modernizaciju bezuspešno zagovarali: modernizaciju Latinka Perović shvata skučeno i u sukobu sa istorijskom evidencijom. Zato modernizacija u realnom socijalizmu prema njoj loše prolazi jer je istinska modernizacija moguća samo u građanskom društvu, odnosno kapitalizmu. A njen nosilac može biti samo elita, koju Perovićeva, paradoksalno, shvata na antidemokratski, predmoderni način, kao skupinu izvrsnika, kao ulje na vodi. Oni dele, ili im se pripisuje liberalizam, o kojem Perovićeva nema puno toga reći svodeći ga na parole.

Parolaški pristup liberalizmu ne uspeva da uverljivo poveže komunističke “liberale” i liberale XIX veka, koji se bez analize izjednačavaju. Ali autorka sama sebi postavlja klopku: prava linija, koju ona povlači od liberalnih protivnika demokratije i opšteg prava glasa, narodne suverenosti utelovljene u Narodnoj skupštini, protiv vladavine fukare do komunističkih “liberala”, pokazuje autoritarnost u njenom shvatanju politike. Nedostatna orijentacija u raznim varijantama liberalizma vidi u njemu samo autoritarnu struju sa kojom identifikuje komunističke “liberale”. A princip “građanizma”, sad u modi, svakoga koji se izjašnjava za ta načela čini novom neželjenom elitom. Ja bih rekla, arivističkom, lumpenelitom, dok je Latinka Perović uverena da nema elite bez tradicije i bogatstva. Bogatstvo je sad, na ramenima komunističke tradicije, brzo stečeno ili se stiče. Da li će u Srbiji biti dosta 200 “bogatih obitelji”, koje je Franjo Tuđman u Hrvatskoj smatrao poželjnim za diskonitunuitet s pogubnim socijalizmom?

Dakle, elita je ključ progresa. Zato vredi malo zastati kod ovog središnjeg koncepta u novoj autorkinoj viziji. Ta je koncepcija potpuno nerazrađena. Nenamerno se, jer nema traga o upućenosti autorke u teorijske kontroverze oko elita, meša elita kao tehnički aparat vlasti i elita u feudalnom, vrednosnom smislu. To pokazuje već spisak koji nam ona nudi. Kriterijum odabira dvanaest ličnosti, pripdnika neželjene elite (Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Đilas, Ivan Đurić, Novak Pribićević, Slobodan Inić, Ivan Stambolić, Olga Popović-Obradović, Sima Ćirković, Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović i Radomir Konstantinović), čije kratke (političke) biografije, pročišćene i doterane nakon sloma realnog socijalizma sadrži knjiga, posve je arbitraran. Jedino što je jasno je da su svi Srbi i mrtvi i da su bili uglavnom istaknuti protivnici ili žrtve Miloševićevog režima. Čini se da je poruka knjige da je s njima otišla i nada da se u Srbiji ikada nešto može promeniti. Ostala je još Latinka Perović, hroničar njihovog lika i dela, da kroz njih svedoči o Srbiji koja se, sama samcijata, već dvesto godina, kako ona misli, vrti u krugu. Svedočeći o njima, ona svedoči o sebi jer se identificira s idejama koje im u svojevrsnoj stilizaciji pripisuje. Zanemaruju se moguće razlike među njima po mnogim pitanjima, mimo slaganja po nekim. Pošto ih više nema među živima, oni ne mogu nijansirati crno-belu sliku koju Perovićeva o njima nudi. Osim toga, ona u uvodu Dominantne i neželjene elite obećava da će bar naznačiti mesto pripadnika neželjene elite u odnosu na prethodnike, “na generacije te iste elite od početka novovekovne Srbije do sloma i nestanka jugoslovenske države. Šta njih sa prethodnicima povezuje a šta ih od njih deli, koliko se oni međusobno razlikuju i šta je u središtu razlika?” Dugujući mehaničkom karakteru ove knjige, sastavljene skoro u potpunosti od predgovora ranijim radovima, ili nekrologa, svi su njeni protagonisti poslagani jedan iza drugog, a obećanje povezivanja s prethodnicima i analiza sličnosti i razlika posve izostaje. Upravo bi samo takva analiza pokazala neodrživost čitave zamisli. Zato je i nema.

Podela na dominantnu i neželjenu elitu u crno-beloj optici pati od nedostataka. Ne samo da je pojam elite ostao mutan i povezan s neugodnim istorijskim asocijacijama, nego je i svrstavanje pojedinih aktera nekonzistentno: ako se njihova ranije poznata biografija uzme u obzir, oni menjaju mesto u toj podeli, jednom su pripadnici dominantne, a drugi put neželjene elite. To važi već za samu autorku koja je taj put prešla sukcesivno i nepovratno. Ona prisvaja slobodu odlučivanja. Ali Perovićeva te nijanse i prelaze ne prati niti ih analizira – evolucija iz jednog stanja u drugo bi srušila konstrukciju koju je stvorila. Njena konstrukcija sadrži glorifikaciju vremena liberalizma XIX veka. Tako Latinka Perović u XXI veku predstavlja liberala na prelazu iz XX u XIX vek.

Subjektivna, arbitrarna, metodologija Latinke Perović naročito se bolno iskazuje na primeru Živojina Perića, koji zauzima počasno mesto među prvim pripadnicima neželjene elite, spomenut i u drugim autorkinim radovima. Perić je bio žestoki protivnik Francuske revolucije i radikalske seljačke demokratije pre Prvog svetskog rata. Radikale Perovićeva smatra komunistima XIX veka. Liberalni modernizator, Perić, kasniji simpatizer nacista, već je juna 1941. godine bio postavljen milošću Milana Nedića za člana Zakonodavnog saveta Komesara Ministarstva pravde, gde je proveravao zakone i davao mišljenje o pitanjima zakonodavno-pravne prirode, dakle, aminovao i rasno, antisemitsko i antikomunističko zakonodavstvo kvislinške tvorevine. Pred oslobođenje Beograda, 20. oktobra 1944., pobegao je u Švajcarsku, a u međuvremenu faktički rehabilitovan time što osnovnu školu u rodnom mu selu Stubline krasi njegovo ime. Koliko je meni poznato, Latinka Perović se nije bunila. Ona i dalje očekuje od pravničkog ceha u Srbiji da se oduži Živojinu Periću. Nisu mu se ni domaći nacisti još odužili. Ali jest Latinka Perović kao zaboravljenom liberalu.

Nedomišljenost crno-bele podele na dominantnu i neželjenu elitu najjasnije se vidi baš na primeru Živojina Perića i Marka Nikezića: u Latinkinoj klasifikaciji, dželat za pisaćim stolom i žrtva pripadaju istoj, neželjenoj eliti, dok se u stvarnosti Nikezić, kad još nije bio “liberal” već komunist, da bi kao skojevac sačuvao glavu, mesecima krio od režima čiji je istaknuti funkcioner bio Perić. Perić bi jamačno bio streljan (sa ili bez suđenja) nakon ulaska (buduće) dominantne elite u Beograd, ali ne zato što je između ostalog bio i liberal, već zato što je bio simpatizer nacista rečju i delom. Perovićeva uzima u obzir samo jedan isečak iz Perićevog života, mada u svim njegovim fazama Perić stoji na antidemokratskoj poziciji, protivnik je narodne suverenosti, napušta autoritarni aristokratski liberalizam, vraća se u krilo matere Crkve, matuške Rusije i panslovenstva, Latinkinog kolektivizma i egalitarizma, pa kao takav čas spada, čas ne spada u neželjenu elitu po autorkinom kroju. Ili pre spada u dominantnu, ili bolje rečeno, u konvertitsku? Jer, na kraju krajeva, svi su Latinkini izabranici u stvarnosti bili živi, ili ih je ona takvim učinila, posmrtni konvertiti. Da li su oni svi zbilja postali liberali? To ih više ne možemo pitati.

Još jedan drastičan primer pokazuje površnost, varljivost, teorijsku nedomišljenost i promašenost podele na dve elite prema njenim kriterijumima. To je Slobodan Jovanović, “školovan na Zapadu, erudita, individualist i duhovni aristokrata”, kako ga ocenjuje Latinka Perović, a ja dodajem: intelektualna veličina evropskog formata, autor nenadmašenih, elegantnih i dramatičnih, savršeno napisanih studija iz političke istorije Srbije XIX veka. Kao pripadnik nesumnjive elite u struci, uglavnom je, za razliku od Latinke Perović, znao razdvojiti svoj politički izbor i savesno istraživanje istorijskih događaja. On bi ipak pao na testu Latinke Perović o pripadnosti neželjenoj eliti zahvaljujući – u funkciji političkog čoveka – zastupanju srpskog ekspanzionističkog etničkog nacionalizma. Zato ga među pripadnicima neželjene elite, za razliku od Perića i Piroćanca, nema, iako je bio konzervativan liberalni političar. Perovićeva ga izdašno citira u svojim radovima.

Nakon proglašenja Banovine Hrvatske (26.08.1939 – 10.04.1941) Jovanović svoj Srpski kulturni klub, koji je u osnivačkim aktima 1936. prožet jugoslovenskim duhom i usmeren na kulturno-prosvetna i ekonomska pitanja, pretvara u organizaciju čiji je cilj skupiti sve Srbe na hrpu, odcepiti administrativne jedinice s čistim ili većinskim srpskim stanovništvom i pripojiti ih Banovini Srbiji (Velikoj Srbiji) koju, kao kontrameru, tek treba ustanoviti. Zvuči poznato, sve te brojne SAO Krajine, što se pod drugim naslovima dešavalo u leto 1990., i dalje. Ujedinjenje svih Srba u jednu državu navodno je osnovna crta socijalno-političke filozofije dominantne elite i neosporna opsesija Latinke Perović. Slobodan Jovanović, duhovni aristokrat, sveznalica, deli s dominantnom elitom fukare i poluznanja, baš tu parolu: “Srbi na okup!” Tamo je zajedno s Dobricom Ćosićem, Vojislavom Šešeljem, Slobodanom Miloševićem, Radovanom Karadžićem, Ratkom Mladićem… i njihovim borbenim četama. Karlovac, Karlobag, Virovitica. Ispada da je, po rečima Mirka Kovača, koje Milivoj Bešlin navodi u svojem nastupu na promociji Dominantne i neželjene elite u beogradskom CZKD, elita zbilja gora od rulje. Neka i rulja dobije neki kompliment. Međutim, s ovim se ne bi mogla složiti Latinka Perović, jer ona između dominantne elite i rulje ne vidi nikakvu razliku. “Kad je rasno i nacionalno u pitanju, brišu se razlike između rulje i elite, duha i tuposti”, piše Mirko Kovač.

Elitizam, ideologija nejednakosti, narcisoidna samoizabranost i samouverenost u jedino svespasavajuće ispravno mišljenje u kombinaciji s prezrivim odnosom prema izrabljenom, izmanipulisanom i potlačenom narodu, odaje autoritarnu volju za moć. Zato ne čudi bliskost Latinke Perović sa Liberalno demokratskom partijom Čedomira Jovanovića, koji predstavlja jak primerak simbioze skorojevića žednog vlasti, okićenog liberalnom frazom. Ta je fraza danas jedina igra u gradu, pa je Latinka Perović ponovo u skladu s duhom vremena. I liberali XIX veka, u fraku i cinindru koje ona sada slavi, bili su isti takvi. Nije bilo plave krvi, umiješali su se Turci, pa se elita u smislu kako je shvata Latinka Perović, stalno gubi i vraća. Sve se menja da bi ostalo isto.

Objavljeno 10.11.2016. u srbijanskom izdanju Le Monde diplomatiquea

*Dr MIRA BOGDANOVIĆ je istoričarka i sociološkinja. Bila je saradnica Međunarodnog instituta za socijalnu istoriju u Amsterdamu, a trenutno živi u Zagrebu. Ovaj tekst je odlomak iz knjige u kojoj će se kritički prevrednovati ideološki elementi u istoriografiji Latinke Perović. Knjiga uskoro izlazi iz štampe u izdanju MOSTART-a.

Oglasi