Ursula K. Le Guin: Izbori, Lao Cu, čaša vode

1-a-lg

Amerikanci su izabrali politiku straha, gneva i mržnje i sada protivnici te politike traže način da joj se delotvorno suprotstave. I ja želim da branim svoju zemlju, moju republiku. Znam da u atmosferi straha, gneva i mržnje svaki otpor može da vodi u dublje podele i neprijateljstva. Zato napipavam pravo mesto i put na kome me se ponašanje onih kojima se protivim ne dotiče.

Amerikanci su skloni imenovanu neprijatelja i objavljivanju pravednih ratova. Indijanci su neprijatelji, socijalizam je neprijatelj, rak je neprijatelj, Jevreji su neprijatelji, muslimani su neprijatelji, šećer je neprijatelj. Mi ne podržavamo obrazovanje, već objavljujemo rat nepismenosti. Vodimo rat protiv droge, rat protiv Vijetnama, rat protiv Iraka, rat protiv gojaznosti, rat protiv terorizma, rat protiv siromaštva. Nama je i smrt, uslov pod kojim smo dobili život, neprijatelj koji po svaku cenu mora biti poražen.

Poraz neprijatelja, naša pobeda, agresija kao sredstvo za ostvarenje tog cilja: tu metaforu opsesivno koriste čak i oni koji znaju da rat nije rešenje i da se uvek završava nesrećom.

Izbori 2016. su bili jedna od takvih bitaka u neprekidnom američkom građanskom ratu. Trampovi glasači su toga bili svesniji od nas i pobedili su. Njihova pobeda mi pomaže da uočim greške u svom načinu razmišljanja.

Trudiću se da metaforu rata ne upotrebim nigde gde joj nije mesto, jer ona oblikuje naše mišljenje i vlada našim umom. Zbog toga je razorna snaga agresije postala jedini način suočavanja sa izazovima. Želim da pronađem bolji način.

***

Mnogo godina moja omiljena pesma bila je We shall overcome. Uvek ću voleti tu pesmu, ono što kaže ljudima i ljude koji su je pevali i s kojima sam marširala pevajući. Ali sada više ne mogu da marširam, a ne mogu ni da pevam.

Moja pesma sada je Ain’t gonna study war no more.

Mada smo imali velike učitelje mira kao što je Martin Luter King, mi Amerikanci smo malo naučili o miru.

Mi smo kao ratnik koji ne zamišlja pozitivne alternative borbi, već samo negativne – inercija, pasivnost, predaja. Priče o „vođenju mira“ su čisto licemerje, jer ne možeš biti agresivno miroljubiv. Ako pozitivno delovanje svedemo na borbu protiv ili borbu za, to znači da nismo razmotrili mogućnosti drugih oblika delovanja.

Oni koji su to činili su sa Martinom Luterom Kingom koračali u maršu iz Selme, ljudi koji nepokolebljivo istrajavaju na principima Stending roka, koji uče teške lekcije o miru i podučavaju nas ostale. Oni ne vode rat. Oni su odlučno nenasilni. Oni traže izlaz iz zamki gneva, mržnje, neprijateljstva. Oni se aktivno trude da se oslobode, da budu slobodni i da svojom slobodom oslobode i druge.

Učenje mira pre svega znači odučavanje od jezika rata, a to je zaista veoma teško. Zar ne treba da se borimo protiv nepravde? Zar Selma i Stending rok nisu upravo to – hrabre bitke za pravdu?

Mislim da nisu. Hrabre – da, bitke – ne. Odbijanje da se agresoru suprotstavimo pod njegovim uslovima, čvrsto opstajanje na sopstvenoj poziciji nije agresija – mada će agresivni protivnik uvek tvrditi da jeste. Odbijanje da nasiljem odgovorimo na nasilje je moćan, pozitivan čin.

Ali to jeste paradoksalno. Teško je uvideti kako nešto ne činiti može biti pozitivnije nego nešto činiti. Kada su sve reči koje izgovaramo negativne – nedelovanje, nenasilje, odbijanje, otpor, izbegavanje – teško je shvatiti i zadržati na umu da je ishod tih takozvanih negativa pozitivan, dok je ishod prividno pozitivnih činova ratovanja negativan.

Mi brkamo samoodbranu, reakciju na agresiju sa samom agresijom. Samoodbrana je nužna i moralno odbranjiva reakcija.

Ali braniti ono za šta se zalažemo bez borbe, bez napadanja, bez agresije uopšte nije reakcija. To je akcija. To je izraz moći zasnovan na velikoj samokontroli.

Reakcija se odvija pod kontrolom moći na koju se reaguje. Ljudi koji se sada izdaju za konzervativce nisu to već radikalni reakcionari. Pozicija reakcionara nije pozicija pokretača već žrtve. On je uvek sklon paranoji, sebe doživljava kao objekat na koji su se ostrvile zlonamerne sile i entiteti, svuda vidi neprijatelje, u svemu što ne razume i ne kontroliše, u svakom neznancu, u sopstvenoj vladi.

Mnogi današnji republikanci su odavno zazuzeli položaj žrtve. Zato njihova stranka nema pozitivan program i zato oni toliko jadikuju.

Odluka da se dela umesto da se reaguje ukida paralizu straha i začarani krug agresije, oslobađa nas da idemo napred, dalje.

***

Hiljadama godina smo slavili put ratnika. Proglasili smo ga za vrhunski test i uzor hrabrosti, snage, dužnosti, velikodušnosti i ljudskosti. Ako napustim put ratnika, gde ću naći te osobine? Kojim putem da idem?

Lao Cu kaže: putem vode.

Kao najslabija, najpopustljivija stvar u svetu, kaže on, voda bira najniži, a ne najviši put. Ona ustupa pred svime što je tvrđe od nje, ne pruža otpor, teče oko prepreka, prihvata sve što joj se događa, dopušta da je koriste, dele i prljaju, a ipak nastavlja da bude to što jeste i da ide u pravcu kojim mora da ide. Plime i okeani se pokoravaju Mesecu, ali velike podvodne struje na otvorenom moru idu svojim putem. I kad duboko miruje, voda se uvek kreće; najmirnije jezero neprestano, neprimetno prelazi u paru, diže se u vazduh. Reka se može pregraditi i skrenuti, ali se njena voda ne može pritisnuti: ona će sebi uvek naći prostor. Reka se može isušiti za ljudske potrebe, toliko da nikada ne stigne do mora, ali u svim skretanjima i upotrebama njena voda ostaje to što jeste i prati svoj tok, teče gore ili dole, iznad ili ispod tla, izdiše samu sebe u vazduh isparavajući, diže se u izmaglici, magli, oblaku, vraća se na zemlju kao kiša i ponovo puni more. Voda nema samo jedan put. Ona ima bezbroj puteva i kreće se onim kojim može; ona je veliki oportunista i sav život na zemlji zavisi od tog pasivnog, popustljivog, neizvesnog, prilagodljivog, promenjivog elementa.

Put smrti ili put života? Visoki put ratnika ili rečni put?

***

Znam šta želim. Želim da živim sa hrabrošću, saosećanjem, strpljenjem, u miru.

Put ratnika mi dopušta samo prvo i sasvim uskraćuje poslednje.

Put vode mi omogućuje sve to zajedno.

Tok reke je za mene uzor hrabrosti koji me održava – pronosi me kroz rđava mesta i rđava vremena. Hrabrost koja je svesno popustljiva koristi silu samo kada mora i uvek traži najbolji put, najlakši put, a i ako ga ne nađe, ona ide dalje.

Čaša vode koja se nudi žednome za mene je uzor saosećanja koje se slobodno daje. Voda je velikodušna, tolerantna, ne drži se po strani, dopušta da je koriste po potrebi. Voda silazi, kao što kaže Lao Cu, na najniža mesta, gadna mesta, prihvata zagađenje, prihvata prljavštinu, a ipak ponovo izlazi kao ono što jeste, čista, očišćena, spremna da čisti.

Tekuća voda i more su za mene uzori strpljenja: njihovo lako, postojano pokoravanje nužnosti, sili plime kojom ih vuče Mesec i sili kojom ih Zemlja uvek vuče naniže. Ogromna je moć te pokornosti.

Nemam uzor mira, samo nagoveštaje, metafore, poređenja, koje ne uspevam sasvim da shvatim. Među njima: posuda čiste vode. Čamac koji klizi po sporoj reci. Jezero među brdima. Ogromne morske dubine. Kap vode na vrhu lista. Zvuk kiše. Zvuk izvora. Svetlucavi ples mlaza vode iz baštenskog creva, miris mokre zemlje.

Meditacija

Reka što teče u dolini
pravi dolinu koja je drži.

Ovo su vrata:
rečna dolina.

Šta razjeda tvrdi kamen,
visoku planinu?
Vetar. Prašina nošena vetrom.
Kiša. Kiša nošena vetrom.

Šta rastvara tvrdu mržnju?
Dah, suze.

Hrabrost, saosećanje, strpljenje
čvrsto se drže svog puta:
puta do vrata.

(Book View Café, 21.11.2016., prevela Slavica Miletić, izvor: Peščanik.net)

Oglasi