Apetit

1-a-apetit

Piše: Blažo Davidović

Prvo sam mislio da se smije. Ali, nije bilo glasa i ja je onako sitnu,krhku i mršavu stisnem i zagrlim jako. Tresla se… Zagrlim je jako, pa jače, još jače, zagrlim je najjače. Da ostane bez zraka, da joj sise pomodre. I vidim, opet se trese i nekako teško, kao na samrti,duboko uzdahne. Ne podnosim kad plače. Ljubio sam joj suze.
I shvatio da je volim.
Pa u vrat… I u čelo sam je ljubio. U obrve. I u nos. Ima tako slatki nosić. I onda opet u suze.Da ih preteknem, prije nego skliznu niz obraz.
– Nemoj plakati. To mi je strašno. Oprosti, eto… Jebiga, kad sam majmun. Idiot. Neću više, pazit ću, ne ljuti se…
Plakala je i dalje.

Onda sam to rekao:
– A volim te, znaš? Mislim, baš te volim. I ne znam šta bi bez tebe. Sve ću pojesti, sve! Taman postao prasac i prežderao se do bola. Baš sam blesav. Jer, kad tebe nema, ja nemam apetit, takav sam. Ne volim hranu. Jedem da ne umrem. Drugo je kad si ti tu. Onda se ja patrijahalno namjestim u fotelju i mačistićki graknem: Gladan sam! I jedem fino. I sve pojedem jer te gledam u oči. A ti se tako trudiš, i lijepo skuhaš… Šalješ to autobusom, šoferi te gledaju u čudu, a meni dobace “Tebe je Bog pogledao!” I eto, greota božja, bacati hranu, i to tvoju, poslanu u tvojim ljubavnim torbama. Ali, puno sam i pojeo, jel da? Vidiš, recimo, gulaš sam ubio, sarmu uništio, sir sam cijeli smlatio, pa ono pohano meso, krknem dva jaja s time, znaš, ahhh… Nisam, dakle, taj paprikaš i to,šta još, ne znam, jel…

Kad se smirila, i dalje mi je bila u zagrjaju. Da nije te glupe fizike, nekih bizarnih radnji što nam život potroše, volio bih da je tako ostala.
U mom zagrljaju.
A u sebi sam ponavljao: “Samo da više nikad ne zaplače!”

Oglasi