Sayed Kashua: Godina Sotonskih stihova

1-a-ss

Prošlog vikenda sam doživeo jak udar prošlosti s kraja 80-ih godina 20. veka. Doputovao sam iz Izraela u Njujork kao palestinski pisac po pozivu književnog festivala iz Bruklina. Poseta je na moj zahtev bila kraća od 24 sata. Sa organizatorima sam se dogovorio da me posle nastupa prevezu na aerodrom da uhvatim prvi avion kući. Za tako kratko putovanje sam poneo omanju torbu, koju sam sada nosio dok sam pešačio od svog hotela ka mestu održavanja festivala. U njoj su bili samo laptop, košulja i pantalone, ali mi je ubrzo otežala, pa sam je prebacivao s ramena na rame. Znojio sam se i pomišljao da zaustavim taksi, iako je mapa na telefonu pokazivala da do odredišta imam još pet minuta hoda.

Dok sam čekao zeleno svetlo na poslednjem pešačkom prelazu, prekoputa zgrade u kojoj se održavao festival, spustio sam torbu na pločnik da povratim dah. Mnoštvo ljudi je stajalo oko raznih pozornica podignutih ispred zgrade festivala. Mladi ljudi su sedeli po stepenicama ispred ulaza. U mom pozivnom pismu je pisalo da nastupam u nekoj sali unutar zgrade.

Dok sam razmišljao kako da se probijem do ulaza, shvatio sam da pored mene stoji Salman Rushdie. Čekao je da pređe ulicu kao i ja. Nije bilo nikakve sumnje: to je on, i Margaret Atwood pored njega. Odmah sam podigao svoju zelenu torbu sa pločnika i izmakao se nekoliko koraka, na udaljenost za koju sam mislio da je bezbedna. Oznojen i zajapuren, sa zelenom torbom zbog koje bi neki neiskusni graničar u Izraelu pucao na mene bez pitanja – nisam želeo da neko pomisli da sam tu da bih naudio Salmanu Rushdieu. Nerviralo me je to što se uvek ponašam kao osumnjičeni i očekujem da ću drugima biti sumnjiv. Nadao sam se da moje ponašanje neći privući pažnju Rushdievih telohranitelja. Onda je kao za inat moj telefon progovorio: „Stigli ste na odredište“.

Ali telohranitelja nije bilo – to jest, nije bilo ljudi u odelima i žicama koje im vire iz ušiju. Rushdie je bio jedina osoba u okolini koja je nosila sako. U stvari, i Margaret Atwood je bila u sakou.

Kada se upalilo zeleno svetlo, nisam se pomerio. Sačekao sam da čovek koji je obeležio kraj doba nevinosti moga detinjstva odmakne ispred mene. Tada sam bio u nižim razredima srednje škole u mom rodnom mestu Tiri. Život je bio jednostavan, svi smo bili slični, isto smo se oblačili, gledali smo iste programe na televiziji, naši roditelji su primali slične plate i govorili smo istim dijalektom. Nismo znali da smo manjina i da smo siromašni. Život je bio lep.

„Idioti. Tako ga samo besplatno reklamiraju“, sećam se očevog komentara na TV prenos demonstracija protiv Rushdieve prokazane knjige Satanski stihovi. Novi nastavnik veronauke nam je govorio o progonima muslimana i objašnjavao zašto su nevernici osuđeni na smrt. Mi smo hteli da budemo dobra deca. Novi nastavnik se razlikovao od prethodnih. Ličio je na sveštenika: imao je dugu bradu, uvek belu košulju i bio veoma ubedljiv. Činilo nam se da on zna pravi put. Često je pominjao otkrivene delove tela učenica, oganj pakla, nevernike i komuniste koji su neprijatelji islama i muslimana. Moj razred se tada prvi put podelio, a bili smo zajedno od predškolskog uzrasta.

Nismo znali ko su to komunisti. Znali smo samo da šiju’in („komunisti“ na arapskom) podržavaju partiju Hadaš i da je to partija za koju su glasali neki od naših roditelja, dok su drugi glasali za neke druge partije u Knesetu. Mi, deca glasača Hadaša, bili smo očajni zbog napada dece iz porodica koje su glasale za Laburističku partiju ili Progresivnu listu za mir. Posle škole su nam govorili da nismo muslimani i da ćemo završiti u paklu. Tada sam prvi put pomislio da su nas otac i njegovi drugovi prevarili, da su od nas sakrili činjenicu da smo nevernici – mi, koji smo verovali da smo dobra deca.

Novi nastavnik nam je onda govorio o mudžahedinima. Već sam mu slepo verovao i nisam imao nikakvih sumnji o tome ko su dobri, a ko loši momci. On je mudžahedine poredio sa herojima iz doba proroka Muhameda. Oni su zaista ličili na njih. Oblačili su se kao ljudi iz Al Risala (Poruke), filma o počecima islama koji sam gledao bezbroj puta i uvek bio na strani muslimana koji se bore protiv zlih nevernika i ubica.

„Njih finansira CIA“, tvrdio je moj otac, ali ja mu više nisam verovao kada govori protiv slavnih boraca koji ginu za muslimane. Iskreno sam mrzeo Rushdiea i bio siguran da je i on komunista. Te godine kada su objavljeni Satanski stihovi prvi put sam čuo za Hamas koji preti da podeli intifadu. Iste godine u našem mestu su se pojavili ljudi u belim galabijama. Moj otac im nije otvarao vrata, ali sam od dece u školi saznao da se predstavljaju kao „propovednici“, da pričaju strašne priče i da su veoma fini. U godini Satanskih stihova jedna devojčica iz razreda je došla u marami, a onda u hidžabu i neobičnim haljinama kakve nikada ranije nisam video.

Koliko sam samo prezirao čoveka koji je sada hodao ispred mene ka zgradi književnog festivala. Niko od nas tada nije čitao njegovu knjigu, niti smo to želeli. Sačekaću da on uđe prvi, pa ću onda ući i ja. „Eksplodirala je bomba u Čelsiju“, uzviknula je žena na pešačkom prelazu pokrivajući usta šakom i zureći u telefon. U vestima je kasnije objavljeno da je bombaš rođen u Avganistanu. Otac mu je bio mudžahedin.

(Sayed Kashua, Haaretz, 24.09.2016., preveo Đorđe Tomić, izvor: Peščanik.net)