ČAS ANATOMIJE – PO KO ZNA KOJI PUT (U ZNAK SEĆANJA NA DANILA KIŠA I NJEGOVE POLEMIČKE BORBE)

1. a. kiš

Piše: Nemanja Rotar

Najznačajnija polemička knjiga u nas koja se pojavila u poslednjoj četvrtini XX veka zasigurno jeste„Čas anatomije“ Danila Kiša. Nastala kao pokušaj da se što jasnije rastumači poetički spor oko zbirke pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča, Kišova multižanrovska studija pretvorila se, vremenom, u svojevrsni bedeker za krstarenje po prostorima savremene proze.

U „Času anatomije“ susreću se dve raznorodne koncepcije umetnosti. Jedna pronalazi svoje utemeljenje u stavovima narodnjački orijentisanih pisaca i kritičara, po kojima književnost mora da ima jasno izražena nacionalna obeležja. Bilo kakve primese kosmopolitizma nisu dozvoljene, jer sve mora biti podređeno folklornom i lokalnom elementu. Umetničko stvaranje se ne posmatra u nekom većem kontekstu, recimo evropskom, nego se gotovo uvek podvrgava izolaciji. Uprkos spoljašnjem modernističkom ukrašavanju proznog izraza, ova umetnička koncepcija i dalje je ostala u vlasti političke instrumentalizacije. Ona je razumevala i tumačila književnost kao vešto prikriveni predmet društvenog usmeravanja da bi njome manipulisala i kroz nju širila navodnu poetičku, a u suštini ideološku moć. Ovakva naopaka koncepcija umetnosti proistekla je, na žalost, iz društva opterećenog pseudomitologijom, mitomanijom, ksenofobijom; društva u kome se kultura gradi na lažnoj istoriji koja svoju faktografiju zasniva na podacima iz narodne epike. Vulgarni pragmatizam i najprimitivniji mogući istoricizam jedina su religija tobožnjih čuvara nacionalnog blaga.

Kiš svoje protivnike u polemici osuđuje zbog intelektualne kratkovidosti, poetičke i književno-teorijske zatucanosti. Njegovi oponenti su „lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima, što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašavaju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, a svoju nacionalnu pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je bodlerovski rečeno, plemstvo jedino“.

Nasuprot tako redukovanoj i osiromašenoj književno-teriskoj svesti i viziji literature, pojavljuje se Kišov postmoderni koncept po kome ni jedna ideja, sama za sebe, nije vrhovno merilo postojanja. Stoga se u „Času anatomije“ relativizuju i parodiraju naše nacionalne zablude, a u potpunosti odbaciju svi vidovi totalitarnog mišljenja. Dekonstruiše se jedan prevazićen projekat angažovane književnosti, čiji se nedostaci u stilskom pogledu pokušavaju nadomestiti ideološkom propagandom i transparentnošću. Za Kiša je literatura  bila i ostala univerzalna i nesamerljiva. Ona ne podleže zakonima političke podele, niti može biti podloga za jeftini nacionalistički pamfletizam. Virtuelni prostor knjiga mora biti arena u kojoj se sukobljavaju vitezovi duha, a ne moralne i primitivne spodobe.

U „Času anatomije“ jasno je izražen stav da savremena beletristika ne sadrži nikakvu ideju monolitnosti. Totalitet sveta i iskustva nije moguće preneti u prozno delo, jer individualni ugao posmatranja ne pokriva čitavu stvarnost, već samo jedan njen deo. Stoga je književnost potrebno graditi iz niza fragmenata koji će se na nekoj višoj instanci, možda, stopiti u jedno. Takođe, zastupano je stanovište da tuđa dela i razni pisani dokumenti mogu poslužiti kao polazište za sižejno oblikovanje, odnosno stvaranje literarnog dela. Pozivanje na druge pisce i njihovo učestalo citiranje nisu nikako znaci stvaralačke nemoći, već erudicije. U„Času anatomije“ se nemali broj puta analizira Borhesova proza, kao izrazita paradigma savremene koncepcije literarnog stvaranja.

Da bi se odbranio od stavova konzervativne beogradske kritike iz doba sedamdesetih, koja se koristila nečasnim metodama rasprave, Kiš je svojim delom pokazao da večite i nepromenljive istine nema, te da bilo kakve Sfinge na ulazu u istoriju srpske književnosti nisu potrebne. On je jasno dao do znanja da se pisac sam mora probijati kroz svet književnosti. Svako udruživanje preti da umanji i onako sužene vidike pojedinca.

Polemika oko knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča“, koja je započeta na stranicama zagrebačkog „Oka“, pretvorila se u jednom momentu u pravi mali književni rat. Iz ovog prljavog sukoba, Danilo Kiš je izašao kao višestruki pobednik, sa jednom sjajnom knjigom pod miškom.

Ono što daje posebnu draž ovom delu jeste činjenica da mnogi stavovi konzervativne i tradicionalistički orijentisane kritike nisu promenjeni. I dalje se pominje nekakva patriotska književnost, koja bi trebalo da pruži podršku nacionalnom programu. Svaki vid pomeranja vizure, tretira se kao izdajstvo zavičaja. Ovakva rigidnost u pogledu shvatanja umetnosti pretvorila je jedan dobar deo srpske kulture u pravi orijentalni kič.

Međutim, zato baš postoje knjige kao što je „Čas anatomije“. Da nas uvere da nismo sami, da postoji još neko ko drugačije razmišlja i čiji vidici nisu prevučeni koprenom. Danilo Kiš nam pruža mogućnost da nakon njegove knjige mislimo pluralistički, što će reći na više načina odjedamput. Jer da bi se razumelo kako funkcioniše moderan svet mora se biti i dželat i okrivljeni  u isto vreme.

Oglasi

There is one comment

Komentari su isključeni.