ŠUM VREMENA: O DRUŠTVENIM PRILIKAMA U SOVJETSKOJ KNJIŽEVNOSTI DVADESETIH I TRIDESETIH GODINA XX VEKA

1. a. rlj

Piše: Jelena Vujić (Novi plamen)

Tačan broj žrtava staljinističkog terora ne zna se ni danas. Spekulacije sa brojem umrlih stvar su aritmetike zločina, a često i aktuelnih ideoloških prepucavanja i ne postoji ni jedna zvanična i opšte prihvaćena brojka. Dovoljno je reći da su procene broja ubijenih jezive, kako god da se uzme, a kreću se od 642,980, pa do 60 miliona ubijenih u periodu Staljinove vladavine – od 1924. do 1953. godine.

Zagorka Golubović postavlja pitanje: “Da li je jedan tako složen proces kao što je revolucija, tekao pravolinijski i da li je morao dati samo jedan rezultat, tj. onaj koji se otelotvorio u pojavi koju nazivamo “staljinizam” ili su postojale i druge alternative čija je sudbina, zato što je sudbina pobeđenih, zaboravljena, pa se i mi danas, i nehotice ponašamo poput staljinističkih ideologa, kada brišemo iz istorije ne samo imena manje ili više zaboravljenih vođa revolucije, nego i sve one alternative koje su ugušene uzimajući, bez dubljeg razmišljanja, krajnji rezultat kao jedino mogući ishod?”

Ideja o homogenom monolitnom sistemu u Sovjetskom savezu, koji je bez prekida u kontinuitetu trajao sedam decenija, kao i teza o jedinstvenoj borbi koja je upregla sve stvaralačke snage da ostvare iste ciljeve izražene u “monolitnoj” ideologiji, koja u svojoj “jedinstvenosti” i “čistoći” nije bila pomućena čak ni Staljinovim devijacijama je falsifikat, mit kako kaže Golubović, jer se između 1917. godine i tridesetih godina desila kontrarevolucija, koja je ne samo dovela u pitanje osnovne ciljeve Oktobarske revolucije, već ih je suštinski porekla.

Sovjetsko društvo je predstavljalo neprekidno poprište žestokih sukoba i otpora, koji se nisu okončali čak i nakon mnogomilionskih žrtava staljinističkih čistki, otpora koji su se iznova i iznova obnavljali u različitim vidovima. Glavna konfrontacija u sovjetskom društvu dešava se u protivstavu zvaničnoj ideologiji i politici. To nije prevashodno suprotstavljenost klasa u strogom smislu reči već pre opštija konfrontacija različitih društvenih grupa jednoj zajednički suprotstavljenoj društvenoj sili, koja im svima neopozivo određuje sudbinu.

Jedno od glavnih poprišta sukoba i konfrontacija idejnih stanovišta u sovjetskom društvu bila je oblast kulture. Vlasti su posebno bile zainteresovane za književnost i za književnike, “inženjere ljudskih duša”, kako ih je Staljin zvao.

Politika i književnost nikada nisu bile ravnodušne jedna prema drugoj. Prva ima fizičku, druga duhovnu vlast. Politici je potreban instrument uticaja na umove, dok književnost mašta o tome kako da ovaploti svoje ideale u život. Vekovima je moć pisane reči bila neporeciva. Svaki književnik je neodvojiv od društvene sredine i vremena u kojem živi. Kao takav, proučavajući svet oko sebe, a darovan mogućnošću da pretoči utisak u reč, postaje jako nezgodan svedok vremena i prostora i ljudi u njima. Slika, ma koliko da je plod ruku slikara koji zna svoj zanat, tek malo podiže veo koji prekriva stvarnost, ne dozvoljava potpuni prodor u nju, ponajmanje onakav kakav se može naći u pripovetkama Isaka Babelja, Varlama Šalamova ili u svedočanstvima Nadežde Mandeljštam.

Pesnici, književnici i ljudi od umetnosti uopšte, bili su vekovima, kako to kaže Šeli u Odbrani poezije, „nepriznati zakonodavci sveta“, a ruska inteligencija s kraja 19. i početka 20. veka je, možda čak više nego igde drugde u tadašnjem svetu, imala posebnu ulogu u društvenom životu svog naroda. O tome lepo piše Nadežda Mandeljštam:

„Od decembrističkog revolta protiv cara Aleksandra I 1825. godine nije postojala zemlja u kojoj su umetnici i intelektualci toliko uvažavani i od kojih se plašilo kao od nosilaca političkih promena. Niko ne voli poeziju i pesnike kao Rusi. Niko ih se i ne plaši toliko“.

U Rusiji je u Staljinovo vreme obračun vlasti sa književnošću i književnicima bio surov: Roj Medvedev navodi da je 600 pisaca stradalo u čistkama, dok Ilja Erenburg piše da je od 700 učesnika I kongresa pisaca početkom tridesetih godina samo pedesetak bilo živo posle pedesete godine. Na opštoj tragičnoj pozadini ruske istorije, sudbina ruskog pisca tragična je na kvadrat.

Revolucija 1917. i građanski rat koji je usledio doneli su haos i glad. U toj afmosferi, u kojoj se nije znalo ko će koga i gde je svako mogao da završi „na banderi“, intelektualci su, mnogi i u ime viših ciljeva, pristali da zažmure na teror i odmazde koji su bili svakodnevna praksa tih godina. Revolucija se surovo obračunavala sa prošlošću. Mnogi intelektualci su videli to lice revolucije i užasavali se nad njenom surovošću, ali su tvrdo verovali da je ona u trenutku obračuna nužno i neizbežno zlo jednog najljudskijeg htenja. U stvaranju „novog“ napravljeni su opasni presedani, cilj je počeo da opravdava sredstva, a smaknuća su vršena u ime građenja sveta u kome više neće biti nasilja. Staljin u Kratkom kursu ovako opisuje odmazdu boljševika zbog atentata na šefa Petrogradske čeke M. S. Urickog u Petrogradu 30.08. 1918. koji su izvršili eseri:

„Eseri koji su ubili drugove Urickog i Volodarskog i izvršili zločinački atentat na Lenjina bili su, zbog belog terora protiv boljševika, podvrgnuti crvenom teroru i uništeni u svima iole važnijim mestima centralne Rusije“.

Kratko i jezivo. Podela na “svoje” i na “one druge”, za i protiv revolucije i njenih ideala, nije se odnosila samo na direktne političke protivnike i potencijalne uzurpatore nove vlasti, već i na onaj deo inteligencije koji se nije javno svrstao u front sa boljševicima. Karakter tih podela bio je ekstreman. Tako je, recimo, u vreme građanskog rata u Rusiji postojao termin “buržoaski specijalista” kojim su se označavali stručnjaci koji su pripadali staroj inteligenciji, pretežno u oblasti nauke, tehnike i vojne veštine.

Sukob boljševika sa onim delom intelektualca koji su u početku podržavali rušenje carističkog režima, ali su smatrali da je ukidanje demokratskih institucija izdaja ideala slobodnog društva koje je revolucija trebala da ovaploti, počeo je 1919. godine, hapšenjima i deportacijama profesora i naučnika koji su podržavali kadete, esere i menjševike. Sam Lenjin bio je sumnjičav prema tom delu ruske inteligencije i držao je da su intelektualci slabi na buržoaske vrednosti i da podržavaju njihove interese. Taj je njegov stav, na ovaj ili onaj način, uticao na kasnija proganjanja intelektualaca tokom celog sovjetskog perioda.

Lenjinov podozrivi i pomalo prezrivi odnos prema intelektualcima vidljiv je u njegovom pismu od 15. septembra 1919. piscu Maksimu Gorkom. Tu se Lenjin obraća Gorkom povodom osnivanja komisije Centralnog komiteta na čelu sa Kamenjevim i Buharinom koja treba da preispita i potvrdi hapšenja buržoaskih intelektualaca koji su podržavali partiju kadeta.

“…Jasno je da su greške (pri hapšenjima) pravljene, ali je takođe jasno, u globalu, da su hapšenja kadeta bila neophodna i ispravna mera. Kada čitam tvoje iskrene stavove po ovom pitanju, setim se jedne rečenice koju si izgovorio: “Mi umetnici smo neodgovorni ljudi.” Tek tako! Šta ti daje za pravo da izgovoriš ove neverovatno teške reči? To što će desetine, pa i stotine ovih kadetskih gospodičića provesti nekoliko dana u zatvoru sprečiće zavere slične onoj u tvrđavi Krasnaja Gorka, zavere koje ugrožavaju živote hiljada radnika i seljaka….

Nedavno sam pročitao Korolenkov članak iz avgusta 1917. godine “Rat, domovina i čovečanstvo”. Korolenko je, kao što znaš, slovi za najboljeg među “kvazi-kadetima”, gotovo menjševik. Ali, kakva je to samo nepoštena, odvratna, pokvarena odbrana imperijalističkog rata, umotana u slatkorečive fraze! Jadni sitni buržuj pun buržoaskih predrasuda! Za tog gospodina, 10,000,000 ljudi ubijenih za vreme imperijalističkog rata je stvar za poštovanje, ali smrt stotina hiljada u pravednom građanskom ratu protiv zemljoposednika i kapitalista u njemu izaziva samo aaahkanje, oohkanje – uzdahe i histeriju.
Ne. Nije greh zatvorite takve “ljude od talenta” na kratko vreme ako je to potrebno da bi se sprečile zavere (poput one u Krasnaja Gorkoj) i smrt desetina hiljada ljudi. Otkrili smo zavere kadeta i kvazi-kadeta. I znamo da kvazi-kadetski profesori srcem i dušom pomažu zaverenike.

Intelektualne snage među radnicima i seljacima rastu i jačaju u svojoj borbi za zbacivanje buržoazije i njihovih saradnika među školovanima, lakejima kapitala, koji sebe smatraju mozgom nacije. Ustvari, oni nisu mozak nacije, već njegov eksrement.
Mi plaćamo nadprosečne plate onim “intelektualnim snagama” koje žele da približe znanje ljudima (a ne da se ulizuju kapitalu). To je činjenica. Mi takve intelektualce čuvamo…”

Stvari, naravno, ne treba pojednostaviti i olako zaključiti da je u ovakvom Lenjinovom stavu oličena celokupna prvobitna politika boljševika prema umetnosti. Naprotiv!

Ni u jednoj drugoj oblasti Oktobarska revolucija nije izazvala takvo bujanje stvaralaštva i takvu konfrontaciju ideja, kao što je u literaturi s početka dvadesetih godina. Početkom XX veka širom Evrope izbila je velika pobuna manifestovana u težnji za slobodom, pobuna protiv vladajuće estetike i ukorenjenog ukusa, protiv tradicije i navika – u Nemačkoj Plavi konjanik, u Rusiji i Italiji prvo simbolisti, pa futuristi i akmeisti, u Francuskoj nadrealisti i dadaizam, itd. Jedni su ulazili u ideološke, društvene i političke bitke, drugi rešavali zagonetke suštine sveta i života, treći težili preobraženju čoveka uz pomoć kulture… Avangardne umetnosti su već po svojoj srži bile angažovane i na taj način predstavljale su deo svoga istorijskog vremena.

Revolucija 1917. godine je dala vetar u leđa umetničkoj avangardi, a ta avangarda se svim svojim snagama angažovala u korist ciljeva revolucije. Majakovski je oktobarsku revoluciju pozdravio stihom “O, neka si četvorostruko slavna i blagoslovena!” (Oda revoluciji, 1918.) Pripadnici avangarde mahom su se svrstali u politički front oko boljševika i složno se založili u korist revolucije i boljševičkog programa. Avangarda je sebe shvatala kao samostalan odred revolucije na naročitom zadatku. Revolucija je za većinu futurista bila oživotvorenje njihovih ideala: da imaju pred sobom cilj u ime čega treba rušiti staro. Za Majakovskog se uopšte nije postavljalo pitanje da li da prihvati Oktobar.

“Prihvatiti ili ne prihvatiti? Takvog pitanja kod mene
(i drugih Moskovljana-futurista) nije bilo. Moja revolucija.
Otišao u Smoljni. Radio. Sve što je trebalo.”

Andrej Beli, pesnik simbolist, romanopisac i kritičar, bio je oduševljen 1917. godinom. Učestvovao je u demonstracijama, u uličnim sukobima, napisao je članak Revolucija i kultura, u kome je revoluciju predstavio kao stvaralački čin.

“ Nečuvene promene, neviđeni meteži” – govorio je Blok u Odmazdi. On je 1918. poručio:

“Preuredite sve. Uredite tako da sve bude novo. Da lažni prljavi, dosadni i bezlični život naš bude pravedniji, čistiji, veseliji i divniji… Kad takve zamisli, od iskona pritajene u ljudskoj duši, u duši naroda, ruše puteve postavljene unapred i jurnu kao bujica, lomeći grane i zasipajući obale, to se naziva revolucija…”

Brujsov je rekao: “Uskoro će se sve promeniti – stigao je Lenjin”. I on je odmah prihvatio revoluciju:

“Neprijatelj je ko kaže: “odmorio bih se”.
Lažov je ko uzdrhti i kaže: “nemam snage”” .

Već na samom početku, međutim, bilo je i disonantnih tonova. Ilja Erenburg, koji je morao da napusti Rusiju, ni po povratku “ništa ne shvata”, ubrzo napušta bučni Peterburg i odlazi u mirniju Moskvu, a zatim dalje na jug… U godinama posle revolucije iz Rusije su, što milom što silom, emigrali filozofi i pisci poput Nikolaja Berđajeva, Konstantina Baljmonta, Ivana Bunjina, Vladimira Gipiusa, Vjačeslava Ivanova i mnogih drugih.

Ubrzo posle revolucije streljan je i pesnik Nikolaj Gumiljov, suosnivač akmeističkog pokreta i Pesničkog ceha, prvi muž Ane Ahmatove. Gumiljov je u to vreme i dalje monarhista i ne krije svoje nesimpatije prema boljševicima. Krsti se u javnosti i otvoreno kritikuje literaturu tog doba. Godine 1921. uhapšen je uz optužbe da je učestvovao u monarhističkoj zaveri i streljan je po kratkom postupku.

Po nekim izvorima, na Gumiljovljevu sudbinu je direktno uticala Kronštatska pobuna mornara 1921. u Petrogradu. Navodno su čekisti za pobunu (koju Z.Golubović naziva jednom od najotvorenijih i najranijih otvorenih sukoba sa boljševičkom vlašću) okrivili intelektualce iz grada. Čekista po imenu Jakov Agranov smislio je plan da ih raskrinka – uz uveravanje da nikome neće faliti ni dlaka s glave, ubedio je nekog lokalnog profesora koji je bio optužen za podrivanje revolucionarne vlasti da imenuje 300 ljudi sa kojima je “kovao zaveru”. Među njima je bio i Gumiljov.

U spisku streljanih “učesnika zavere Taganceva” objavljenom u “Petrogradskoj pravdi” pisalo je da je Gumiljov bio učesnik Petrogradske Bojeve Ogranizacije i da je aktivno učestvovao u sastavljanju proklamacije kontrarevolucionarne sadržine.

Pesnikinja Marina Cvetajeva, kojoj su bliski slobodarski stavovi ekstremnih anarhista, preneražena je situacijom u Rusiji posle 1917. Ona staje uz one koje progoni nova vlast, bez obzira na to što je ranije gajila simpatije prema revoluciji.

“Ne stidi se, zemljo Rusijo,
Anđeli su uvek bosi…
Čizme je odneo đavo
Strašno je danas ne biti bos. –
pisala je Marina Cvetajeva 1919. godine. Život i smrt Marine Cvetajeve neraskidivo su povezani sa istorijom njene epohe. Cvetajeva se 1941, posle godina imigracije, mučenja, prosjačenja, potucanja od nemila do nedraga, obesila. No, to je bilo kasnije, kada je đavo uveliko odneo šalu. Vratimo se početku dvadesetih godina.

Intelektualci su u vreme neposredno pre i nekoliko godina posle Oktobarske revolucije bili antiteza onome što se polako stvaralo u oblasti politike – podređivanje autoritetu, jačanje i svemoć države, političko, fizičko i ideološko nasilje, dogmatizacija svesti – antiteza gušenju svih oblika slobode. Čak i kod Majakovskog, koji je zdušno i bezrezervno svoj talenat stavio u službu novog vremena, ima na tu temu jetkih redova iz kojih probija sumnja.

“I meni od agitpropa trnu zubi

no ja sam sebe smirivao, grubo,
stajući na grlo vlastitoj pesmi” –

napisao je Majakovski u prvom uvodu u poemu Iz sveg glasa. Nekadašnji “pesnik revolucije” prosvirao je sebi metak u glavu 1930. godine, a mnogi kao jedan od uzroka njegovog samoubistva navode i znake nadolazeće nemilosti.

Ruska umetnička avangarda bila je snažan, ali raznolik pokret, pun potpuno oprečnih htenja. Ona je tokom prvih revolucionarnih godina imala važno mesto u društvu i stekla vodeću ulogu u građenju nove kulture. Uporedno sa jačanjem uloge i uticaja avangarde počeli su da se javljaju i prvi znaci njene krize. Uzroci tome su bili izvan umetnosti, ali su unutar umetničkih krugova postojale osnove da ti spoljni uzroci dobiju mogućnost da ih razaraju.

„Podela na „svoje“ i na „one druge“ potiče još od građanskog rata i njegovog neminovnog pravila: „Ko će koga?“. Nakon pobede i poraza pobednici uvek računaju na nagrade, potpore i povlastice, a pobeđeni podležu istrebljenju. Ali, baš se tu pokazuje da pravo na pripadanje kategoriji „svojih“ nije nasledno, pa čak ni doživotno. Za to pravo se vodila i vodi se neprekidna borba, i jučerašnji „svoj“ može se u tren oka srozati u kategoriju onih drugih. Štaviše, sama logika te podele na svoje i na one druge dovodi do toga da svaki onaj koji pada postaje „onaj drugi“ upravo zato što pada. Godina 1937. i sve ono što je za njom sledilo bili su mogući samo u društvu u kojem je ta podela ušla u poslednju fazu.“

Svaka grupa je svoje shvatanje smatrala ne samo za jedino ispravno, nego i za jedino mogućno. Ono što je davalo razornu moć ovakvim sukobima bila je unutrašnja pozicija zasnovana na tvrdnjama da kao što postoji samo jedna pravilna politika revolucije tako isto postoji i samo jedna pravilna umetnička koncepcija u revoluciji, ona koja odgovara toj jedinoj pravilnoj politici. Malo po malo, ideološko-politički argumenti počeli su da bivaju sve važniji u raspravama koje zapravo nisu imale nikakve veze sa politikom.

Zime 1924. pojavio se izraz “književni front” i neko je već bio “na straži”. Svaka umetnička grupa smatrala je da je njeno tumačenje “izvršavanja društvene narudžbine u umetnosti” jedino pravilno i mogućno. Vodila se borba oko toga ko će upravljati književnošću.

“U svojoj zaslepljenosti, sami smo se borili za jedinstvo misli, jer nam se u svakoj nesuglasici, u svakom ličnom mišljenju iznova priviđala anarhija i neobuzdani haos građanskog rata. I samo smo pomagali, ćutanjem ili odobravanjem, snažnoj vlasti da se još više osnaži i da se brani od zabadala – od kojekakvih pesnika i brbljivaca.”

Za većinu ruskih intelektualca revolucija je bila i ostala bolna tačka. Čak i kada je postalo jasno u šta se ideje revolucije u praksi pretvaraju, većina ih se s teškom mukom odricala. Od toga nisu bili imuni ni oni koji su se potpuno sukobili sa svojom epohom i prilično tačno odredili njena obeležja, poput Osipa Mandeljštama, koga danas smatraju jednim od najvažnijih ruskih pesnika 20. veka, a čiji je život (i smrt) postao simbol tragedije ruske književnosti tog vremena.

„Osip je ponekada govorio da želi da bude sa svima ostalima i da se boji da ne ostane izvan revolucije, da zbog kratkovidosti ne propusti sve ono grandiozno što se zbiva pred našim očima. Taj osećaj obuzimao je mnoge naše savremenike, među njima i vrlo časne ljude, kao na primer Pasternaka“.

Dvadesete godine bile su vreme preispitivanja vrednosti. Većina je bila spremna na velike žrtve u ime budućnosti. Intelektualci su se prihvatili uloge izvršilaca “društvenih narudžbina” u umetnosti.

“Povik: “Zašto smo se uopšte borili?” razlegao se bio na samom početku 20 godina, ali je začas umuknuo. Narod još nije bio nem nego je samo ćutao, spremajući se da živi i uživa. Inteligencija se, pak, u dokolici prihvatila posla da preispita vrednosti – to je bilo doba masovne kapitulacije… Osnovna postavka te kapitulacije bila je da je na mesto “starog” došlo “novo”, a da će onaj ko se drži “starog” ostati praznih šaka.

Promašaji su pravdani rečima: „mlada država“, „prvi pokušaj takve vrste“, „kad se drvo seče iverje leti“… Kao što je Danton septembarske pokolje video kao „krvavu posteljicu francuske revolucije“, tako su i počeci stvaranja gvozdene vlasti u Sovjetskom savezu zvanično pravdane obavezom režima prema naprednim idealima slobode i napretka.

„Mnogi od nas su poverovali u neminovnost, a drugi u svrsishodnost onoga što se zbivalo oko nas. Svi su pojmili da povratka na staro više nema… Uistinu su nas uverili da smo stupili u novu eru i da nam ne ostaje ništa drugo nego da se pokorimo istorijskoj nužnosti… Trubljenje o istorijskom determinizmu oduzelo nam je volju i slobodu prosuđivanja. Onome ko je još sumnjao smejali smo se u brk i sami potpomagali delovanje novina ponavljajući sakramentalne fraze i glasove o novom talasu hapšenja – eto kako se završava pasivan otpor! – i pronalazeći opravdanja za postojeće stanje… Od sredine dvadesetih godina, kada je atmosferski pritisak na našim leđima postao teži… ljudi su se odjednom počeli kloniti jedan drugoga – o čemu da se razgovara kada je već sve kazano, protumačeno i zapečaćeno?“

Od druge polovine dvadesetih godina „šapat javnog mnjenja“ bivao je sve slabiji i slabiji…“ Režim je muke sadašnosti pravdao ciljem o boljoj i svetlijoj budućnosti. Sadašnjost je bila tek vakuum, prazan prostor u kome je umetnik današnjicu gledao u svetlosti sutrašnjice. Život je ličio na pozorište u kome i glumci i publika napuštaju realnost i ulaze u bajkovit predeo u kome nema ni traga od sadašnjice: velike parade, parole, slavlje u čast velikog Oktobra.

Prvi petogodišnji plan (1928- 1932) i kolektivizacija slavljeni su kao veliki uspesi na filmu, radiju, u novinama. Najavljivalo se stvaranje novog sveta, predstavljalo da će budućnost biti svetla, da sovjetska vlast ide ka tom cilju. Proglašavani su uspesi „pre roka“, a za sve svoje neuspehe vlast je krivila ostatke prošlost i klasne neprijatelje.

Dolazilo je vreme u kome se pojedinačno “ja” izgubilo u kolektivnom “mi”. U idućoj epohi se pojedinačni glasovi više nisu čuli. Sa Lenjinovom smrću 1924. godine simbolično se završava jedna epoha ruske revolucije.

“Lenjinova sahrana bila je poslednji trzaj narodne revolucije, i ja sam se uverila da njegova popularnost nije bila posledica straha, kao potonje obožavanje i bogotvorenje Staljina, već posledica nada koje je narod u njega polagao. Jedini put tokom celog mog života Moskva je dobrovoljno izašla na ulice i stala u redove. Ljudi su stajali ćutljivi, strpljivi, turobni…”

Iza Lenjina je ostao testament koji je trebao biti pročitan na narednom kongresu Partije, a u kome on upozorava ostale članove CK da Staljina treba smeniti sa mesta generalnog sekretara Partije i da mu ne treba davati preveliku moć u ruke, jer se on, između ostalog, isuviše grubo obračunavao sa disidentima u Gruziji. To upozorenje, međutim, stiglo je kasno. Već u vreme Lenjinove smrti, Staljinov uticaj u Centralnom komitetu je bio toliki da je on uspeo da spreči javno čitanje testamenta, i on je ostao tajna gotovo tri decenije. Tek je Nikita Hruščov u svom čuvenom referatu na XX kongresu 1956. pomenuo delove tog dokumenta, da bi se pozvao na Lenjinov autoritet u procesu destaljinizacije koji je tada počinjao u SSSR.

Zagorka Golubović smatra da činjenice govore u prilog teze da je politika boljševičke partije prema književnosti imala i svojih svetlijih, demokratskijih perioda, kada se shvatanje o centralističkom rukovođenju smatralo neophodnošću u ekonomiji, ali se nije još u potpunosti protezalo ni u političkoj oblasti, a u oblasti kulture nije bilo ni pretpostavljeno. Ona navodi da to potvrđuju stavovi najviših partijskih rukovodilaca tog perioda koji su bili odgovorni za definisanje politike partije prema literaturi kao što su Buharin, Trocki i Lunačarski, koji su zastupali stanovište o nezavisnosti literature, ističući da to nije oblast gde partija može da komanduje i izdaje direktive, sankcionišući time slobodu stvaralaštvu i pluralitet pravaca u literaturi. Dvadesetih godina još uvek je u opticaju bio izraz “saputnici”, koji je označavao one književnike koji su podržavali režim, ali nisu pisali ni po čijem diktatu.

Golubović navodi Rezoluciju Centralnog komiteta partije O politici partije u oblasti litarature iz 1925. godine u kojoj se partija i nadalje opredeljuje da ne može podržavati nijedan pravac i tendenciju u literaturi niti ga favorizovati, te iako treba da daje opšta uputstva literaturi, ona neće sprećavati slobodno takmičenje različitih grupa i tendencija, niti može garantovati monopol ijednoj grupi; dalje, zahteva se najveća moguća tolerantnost i upozorava komunistička kritika da mora izbaciti ton komandovanja iz svoje upotrebe.

Međutim, ima svedočanstava koja protivreče njenoj tvrdnji da je partija tek 1932 – 1934. uspela da zavede kontrolu nad literaturom.

U godinama koje su prethodile masovnom teroru, državna mašina se, svakako, formalno nije mešala u posao književnika jer su nju tada efikasno zamenjivala rapovska i lefovska “prorađivanja”. Posledice književnog ostrakizma, u mnogim slučajevima, međutim, nisu bile ništa manje opasne od kasnijih progonstava i logora.

Žestoka osuda savremenika naterala je pisca Viktora Dmitrijeva 1930. godine na samoubistvo. Kritika je u delima Dmitrijeva, koji se borio u Crvenoj armiji i bio jedan od komsomolskih vođa, opazila zaveru i on je bio isključen iz RAPPa i podvrgnut hajci. “Stvaralaštvo ovog mladog pisca… ideološki je strano proletarijatu, potpuno mu je suprotno – pisao je rapovski časopis Na književnoj straži.

Slično je život završio i Andrej Sobolj, ruski pisac i revolucionar na koga se levičarska kritika ustremila nazivajući ga “revolucionarom bez revolucije”. Posle samoubistva 1926. godine, u jednom od članaka posvećenih njegovoj smrti rečeno je: “Sobolj je otišao u pasivnu kontemplaciju”.

Do 1930. godine nije postojala totalna zabrana objavljivanja dela, nego samo ograničenja i “preporuke” da se vodi briga o “aktuelnosti”.

“Buharin je još 1924. godine poverio Mandeljštamu da neće moći da objavljuje njegove pesme, već samo prevode. Mandeljštamovo ime obrisano je sa popisa saradnika svih časopisa“. .

Dvadesetih i početkom tridesetih godina fizičke likvidacije književnika, ako ih je i bilo, svakako nisu bile pravilo, već izuzetak. Obračun sa književnicima bio je suptilniji – oduzimano im je pravo da rade i objavljuju išta što bi cenzura smatrala skretanjem sa linije. To vreme Ana Ahmatova duhovito zove “relativno vegetarijanskim”.

Čistke nisu počele iz vedra neba. Odluka o masovnim represalijama nije doneta za jedan dan, već je teren za to pripreman godinama. U dobrom filmu strave reditelj u prvoj minuti ne otvara sve karte. Atmosfera se gradi postepeno. Početak je relativno bezbrižan, tih, glavni junaci nisu svesni opasnosti koji ih očekuje. I tek tada počinje krešendo, iz scene u scenu, iz minuta u minut postaje im jasno da su u klopci i da izlaza nema. Ali tada je već kasno da spasu glave.

Postojanje cenzure koja je branila štampanje “antidržavnih stvari”, koliko god to protivrečno zvučalo, bilo je, kako kaže Nadežda Mandeljštam, poslednji ostatak slobode mišljenja i relativne slobode štampe. Nova faza u borbi za “čistoću linije” započela je 1930. godine Staljinovim člankom u Boljševiku u kojem je on naredio da se uopšte ne štampaju dela koja se ne podudaraju sa službenim stanovištem. Time je cenzura zapravo izgubila svaki smisao.

Umetnici su na svojoj koži počeli da osećaju ono što su donosila sužavanja političkih sloboda i ideološka dogmatizovanja. Izbacivani su iz službe, onemogućavano im je da štampaju svoja književna dela, zabranjivano im je da stvaraju.

Pesnikinja Ana Ahmatova, istina, nikada nije bila hapšena, ali od 1926. godine nije mogla da objavljuje gotovo ništa osim prevoda.

Isak Babelj, autor čuvene zbirke pripovedaka Crvena konjica, poput Ahmatove je u tridesetim godinama bio proskribovan. Babelj je bio “saputnik” – učestvovao je u građanskom ratu kao Buđonijev konjanik i crvenoarmejac, čak je jedno vreme 1918. radio za Čeku i nikada se nije odrekao revolucije. Revolucija je za Babelja bila gola, surova, ljudska, okrvavljena, oguljena, turobna, divna i veličanstvena. Bez laži i bez ukrasa. Ipak, u novo vreme koje je nastajalo Babelj nije mogao da se uklopi jer su u tom vremenu od revolucije ostale, kako je rekao, “samo senke na zidu nekadašnje vatre”. Odbio je da se uključi u povorku uniformisane bezličnosti. Bile su to godine veliki tišine i Babelj je sam sebe nazvao “velikim majstorom tišine”. Uhapšen je 1939. pod optužbom za špijunažu i od tada mu se gubi svaki trag.

Oni koji su fizički uspeli da pobegnu morali su se pomiriti sa teškom sudbinom života u emigraciji, drugi su otišli u “unutrašnju emigraciju”, treći su hapšeni i otpremani u logore da se više nikad ne vrate…

U ime hrabrosti budućih vekova
I plemena ljudi koji će sve više rasti,
Ja sam se lišio čaše na piru očeva,
I veselja i sopstvene časti –
napisao je 1931. godine Osip Mandeljštam , tri godine pre prvog hapšenja. Neposredan povod za Mandeljštamovo hapšenje 1934, a ujedno i uzrok njegove smrti nekoliko godina kasnije, bila je pesma u kojoj je Staljina nazvao “kremaljskim ubicom”.
Rezolucijom CK iz 1932. godine utemeljen je “socijalistički realizam” kao jedini dozvoljeni pravac u sovjetskoj literaturi, glavni zadatak poezije i proze postaje jedino propaganda. Ta odluka nailazi na snažan otpor među književnicima, pa čak i “pravoverni” RAPP kritikuje Rezoluciju koja je dosledno počela da se primenjuje tek kada je masovni teror svima uterao strah u kosti. Kada je i RAPP pao, prestala je svaka književna polemika. Brojne grupe, koje su osporavale jedna drugoj monopol na književnost borile su se isključivo političkim sredstvima.

Od vodećih funkcionera RAPP-a u čistkama je stradao Leopold Averbah, književni kritičar koga Nadežda Mandeljštam zove “diktatorom sovjetske književnosti od 1927. do 1932. godine”. Slično su prošli Boris Piljnjak, sovjetski romanopisac koji je do 1929. bio predsednik Upravnog odbora Saveza sovjetskih književnika i Aleksandar Voronski, stari boljševik i urednik časopisa Crvena ledina u kome su najviše sarađivali “saputnici”.

Pisac Varlam Šalamov, koji je zbog „antisovjetske trockističke agitacije“, sa kratkim prekidima, proveo 28 godina u logorima Dalekog severa, objašnjava u Pričama sa Kolime suštinu ovakvih borbi.

„Ne treba pričati šta je na slobodi značila „kontrarevolucionarna agitacija“ 1937. Rus pohvali roman stranog pisca – deset godina „asa“. Kaže da su redovi za tečni sapun malo poduži – pet godina „asa“.

Vsevolod Mejerholjd, glumac i režiser koji je upravljao Pozorištem revolucije do 1924. godine, uhapšen je i ubijen zato što je 1939. godine javno odbio da prihvati doktrinu socijalističkog realizma u umetnosti.

Kolika god da je krivica samog Staljina, masovni pokolji i represija tridesetih godina ne mogu se opisati samo kao paranoja poludelog despota. Staljinizam nije bio samo politički sistem, već i skup vrednosti i način života mnogih sovjetskih gradjana koji su ga aktivno podržavali ili pasivno odobravali iz raznih razloga. Mnoge su grupe i pojedinci podržavali represiju nad nekim drugim grupama, ponekad čak i iz ličnih interesa onih koji su, “raskrinkavanjem neprijatelja” želeli da steknu neku korist za sebe – da dođu do većeg stana, boljeg radnog mesta ili položaja u partiji:

“Tipično vladanje s kraja dvadesetih i početka tridesetih godina bilo je raskrinkavanje prijatelja pred pretpostavljenima. U borbi za ideološku čistoću, vlast je činila sve da ohrabri “neustrašive raskrinkavače” koji, “ne obazirući se ni na koga”, otkrivaju “ostatke” prošlosti i stare psihologije kod svojih kolega. Reputacije su se rasplinjavale kao mehuri od sapunice, a “raskrinkavači” su se verali po službenoj lestvici. Svaki službenik koji je napredovao u službi tih godina morao se bar jednom poslužiti tom metodom – to jest raskrinkati svog šefa, jer kako bi inače došao na njegovo mesto?”

Sa uvođenjem “soc-realizma” kao jedinog dozvoljenog pravca u literaturi zaokružuje se staljinistička politika, kao politika jedne jedine alternative. Literatura je morala da postane jednobojna, jasna, bez sumnji, protivrečnosti života i preispitivanja ideala. Glavna tema u literaturi u drugoj polovini tridesetih godina postaju pozitivni heroji koji pobeđuju uprkos svim mukama i nevoljama, ukida se pravo na lični život i slavi se pobeda kolektiva nad pojedincem. Staljinizam je prisvojio i prošlost. U Staljinovom Kratkom kursu istorije SKP(b), objavljenom 1938. godine, ideje i dogadjaji iz prošlosti su grubo svrstavani u dve grupe – u grupu koja je promovisala i onu koja je kočila put ka komunizmu.

Totalitarna država je uvođenjem soc-realizma uspela da zavlada književnošću, da pisce zatvori u kavez i da od živih slavuja napravi mehaničke. One koji su to odbili, podvrgla je progonima i torturama. Razni glasovi su umukli. Po nekim izvorima, Cvetajeva je u godinama pred smrt molila da joj daju posao sudopere u menzi Udruženja književnika. Nudila je da prevodi s tatarskog u zamenu za sapun i duvan.

Staljin je prvi veliki obračun sa svojima, sa istomišljenicima, bivšim revolucionarima i starim komunistima, otpočeo pred kraj 1934. godine. Montirani procesi uspešno su eliminisali mnoge, što stvarne, što potencijalne političke protivnike i kritičare.
Povod za prvu čistku bilo je ubistvo Sergeja Kirova u Lenjingradu, u decembru te godine. Kirov je bio vođa lenjingradske partijske organizacije, popularan među ljudima u tom gradu i kao takav je za Staljina predstavljao potencijalnu pretnju. Nikita Hruščov je 1956. godine u svom referatu O kultu ličnosti i njegovim posledicama na XX partijskom kongresu nagovestio da je Staljin lično naredio Kirovljevo ubistvo, a potom ga upotrebio kao povod za početak čistki i progona starih boljševika. U avgustu 1936. su održana montirana suđenja Zinovljevevu i Kamenjevu, boljševičkim vođama iz vremena Oktobarske revolucije. Obojica su osuđena na smrt i kasnije streljana. Grupa Zinovljev-Kamenjev bila je optužena da je 1932. na čelu sa još jednim bivšim boljševičkim vođom – Lavom Trockim – organizovala terorističku organizaciju sa ciljem da svrgnu Staljina.

Usledila su još dva velika procesa, jedan u januaru 1937, drugi u martu 1938. U januaru 1937. godine, pošto je Ježov zamenio Jagodu na mestu šefa tajne policije, održano je suđenje Pjatakovu, Sokoljnikovu, Serebrijakovu i Radeku. Sva četvorica bila su vodeće figure u sovjetskom režimu tog vremena. Oni su optuženi da su stvorili “anti-sovjetsku trockističku organizaciju” koja je vršila sabotaže, a koja je radila za Nemačku i za Japan.

Na trećem procesu, u martu 1938. godine, tužilac Višinski je tvrdio da su u zaveru Zinovjev-Trocki bili uključeni i Nikolaj Buharin i Aleksej Rikov, vođe uticajne desne frakcije partije u dvadesetim godinama. I oni za špijunažu i sabotažu osuđeni na smrt. Bivši šef NKVD-a Jagoda, organizator čistki iz 1934. na ovom suđenju je optužen da je bio član ove grupe, te da je on, između ostalog, bio odgovoran i za ubistvo Maksima Gorkog.

Pored tri glavna politička procesa održan je i jedan vojni. U junu 1937. maršal Mihail Tuhačevski, u to vreme jedan od najuticajnijih ljudi Crvene armije, osuđen je, zajedno sa delom vojnog vrha, na smrt zbog izdaje i špijunaže. Istoričar Roj Medvedev tvrdi da je Hitler 1941. godine olako krenuo na Sovjetski savez i potcenio snagu Crvene armije, između ostalog i zbog toga što je smatrao da vojska kojoj su ubijena trojica od ukupno pet maršala i nebrojeno mnogo oficira nije spremna da se suprotstavi organizovanoj nemačkoj vojsci.

Montirani procesi od 1936. do 1938. godine trebali su da predstavljaju moralnu bitku u kojoj se vodi borba između dobra i zla. Optuženi su bili satanizovani u novinama kao izdajnici, ubice, fašisti, neprijatelji naroda…

U školskim čitankama tog vremena jedan od glavnih junaka bio je dečak Pavlik Morozov, koji je slavljen zato što je na vreme prijavio svoje roditelje-sabotere vlastima.

“Uzajamno vrebanje beše temeljno načelo kojim su vladali nad nama… Službenici su davali svoj prilog direktoru, sekretaru partijske organizacije, i kadrovskom odelu. Nastavnici su uz pomoć razrednog odbora – predsednika, sekretara i predstavnika Komsomola – mogli izvući sve što su hteli od svakog učenika. Studentima je bilo povereno da uhode profesore. Uzajamno prožimanje društva i zatvora bilo je poprimilo goleme razmere…”

Jedan od onih koji nisu izdržali sudar romantičnih socijalnih fantazija sa grubom realnošću čekističkog modus operandi bio je i Nikolaj Dementjev, ruski pesnik i jedan od predvodnika “komsomolske poezije”. Dementjev se ubio 1935. godine skošivši kroz prozor, a po nekim pričama uzrok samoubistva bilo je njegovo odbijanje da postane doušnik NKVD.
Paolo Jašvili, gruzijski pesnik simbolista, koji je stao na stranu sovjetske vlasti i bio član Zakavkaskog centralnog izvršnog komiteta 1937. godine je, u paranoidnoj atmosferi represije koja se zahuktavala, predosećajući neminovno hapšenje, pucao sebi u glavu.

U školskim udžbenicima deca su, po nalogu učitelja, lepila debele komadiće papira na slike rukovodilaca koji su pali u nemilost. Uredništvo enciklopedije slalo je pretplatnicima popise pojmova i imena koje je trebalo pokriti ili iseći. Posle svakog novog hapšenja rukovodilaca, pregledale su se knjige i spaljivala njihova dela. Počela je paranoja:

“Porodice su pretresale svoje znance tražeći medju njima provokatore, potkazivače, doušnike i izdajice. Od 1937. godine ljudi su se prestali sastajati, čime je postignut dalekosežan cilj tajne policije. Živeli smo u svetu u kojem su gotovo svakog pozivali “na razgovor” i tražili da dojavljuje vlastima naše misli i raspoloženja… Pozivajući ih , nisu mislili samo na to kako da se domognu informacija. Ništa ljude toliko ne veže koliko zajednički zločin – što je više uprljanih, umešanih, upetljanih, što je više izdajica, žbira i doušnika, to je više pristalica režima koji priželjkuju da režim traje na hiljade godina.”

Ispostavilo se da u čudovišnom sistemu koji se stvarao niko nije ostao nevin. Visoku moralnu cenu platili su i svi oni koji su se tridesetih godina formalno držali po strani i ni na koji način nisu učestvovali u kreiranju zlehudih sudbina svojih kolega-pisaca – oni nisu učinili ništa loše, ali nisu učinili ništa da bi se suprotstavili zlu.

Bilo je intelektualaca koji su, na ovaj ili onaj način, aktivno određivali sudbine svojih “neposlušnih” kolega, a onda se, što iz griže savesti, što iz saznanja da njihovo životno opredeljenje nije izdržalo probu vremena, ubili.

Osim Vladimira Majakovskog koji je “tačku metka na svoj kraj” stavio 1930. godine, pre početka masovnih represalija, najpoznatiji pisac-saradnik ove vrste bio je Aleksandar Fadejev. Posle izlaska romana Poraz (1927) Fadejev je smatran za jednog od najperspektivnijih sovjetskih pisaca. Bio je uspešan administrativac – najpre rukovodilac RAPPa, zatim je predsednik Saveza pisaca, član CK KPSS, deputat Vrhovnog sovjeta, vodeći teoretičar proleterske književnosti. Fadejev se u potpunosti identifikovao sa zvaničnom politikom, učestvovao u represijama protiv pisaca, mada postoje svedočenja da je nekima od progonjenih privatno pomagao. Prva razobličavanja kulta ličnosti dovela su Fadejeva u krajnje nezgodan položaj – ona snaga radi koje je Fadejev žrtvovao sve – stvaralaštvo, čast, lične simpatije – bila je podvrgnuta opštoj osudi. Ubio se 1956. godine u svojoj dači.

Spisak pisaca koji su bili, kako su šezdesetih godina navodile sovjetske enciklopedije “nezakonito represirani” i “posmrtno rehabilitovani” nepregledan je. Ti ljudi ne samo što su fizički bili ućutkani, već su i njihova dela sistematski sklanjana. Oni koji su bili ubijeni ili prognani, kojima je za života bilo zabranjeno objavljivanje radova, kojih se odrekla većina savremenika – i mrtvi su smatrani opasnošću po sovjetsku državu. Čitavi književni opusi bili su cenzurisani i zabranjeni dugo godina posle Staljinove smrti 1953. godine.

Dela Danijela Harmsa, koga je Čeka uhapsila i ubila 1941. godine bila su zabranjena u Sovjetskom Savezu sve do kraja pedesetih. Dirigovano ćutanje o Osipu Mandeljštamu trajalo je sve do 1967. kada je posle skoro pola veka ponovo objavljen jedan deo njegovih dela. Te iste godine, prvi put je objavljen Bulgakovljev čuveni roman Majstor i margarita, punih 27 godina nakon piščeve (prirodne) smrti. Jedan deo pesama Marine Cvetajeve objavljen je u SSSR-u tek 1961. godine. Ahmatova je ponovo počela da objavljuje pesme 1956. godine, kada joj je i sin pušten iz logora.

Za kraj je interesantno pomenuti podatak da je prvu knjigu koja je objavljena o staljinističkim čistkama – “Bilans sovjetskog termidora: prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji staljinskog terora” – u Beogradu 1940. godine napisao jugoslovenski komunista, novinar i pravnik Živojin Pavlović. Pavlovića su upravo zbog te knjige, poput onog petla koji je završio u loncu zato što je prerano zakukurikao, 1941. godine u Užicu ubili partizani, po naređenju članova CK KPJ. Pavlović nije rehabilitovan ni posle razlaza sa Staljinom 1948. godine.

———————————————–

Literatura:

Cvetajeva Marina, Oktobar u vagonu, Rad, 1986
Čhartišvili Grigorij, Pisac i samoubistvo, Informatika, 2006
Golubović Zagorka, Staljinizam i socijalizam, Filozofsko društvo Srbije, 1982
Majakovski Vladimir, Pesme, Rad, 1970.
Mandeljštam Nadežda, Strah i nada, Znanje Zagreb, 1978
Mandeljštam Nadežda, Sećanja i razmišljanja, Prosveta, 1984.
Mandeljštam Osip, Šum vremena, Prosveta, 1962
Mitrović Andrej, Angažovano i lepo, Narodna knjiga, 1983
Staljin J. V., Istorija SKP(b): kratki kurs, Beograd 1948
Šalamov Varlam, Priče sa Kolime, Bigz, 1985

Oglasi