Piše: Nemanja Rotar
Pregledajući liste najboljih romana u svetskoj književnosti, nedavno objavljenih u jednom elektronskom glasilu, zapažam kako nema ni traga, a ni pomena o nekom našem autoru, premda su se pojedini pisci sa ovih, balkanskih prostora, svojski trudili da nas udenu u političko-geografsku oblast pod nazivom Srednja Evropa ne bi li, ipak, zavredeli više pažnje, i to svakako opravdane, svetske javnosti. Međutim, ostali smo da plutamo mimo svih glavnih tokova. Nije ni čudo, s obzirom da smo kao država potpuno podbacili kada je globalna afirmacija domaće kulture, umetnosti i književnosti u pitanju. Ono što je hvale vredno u našim okvirima, prepušteno je da se samostalno bori za kutak u evropskom ili svetskom književnom i kulturnom partenonu. Zatvoreni u nacionalne književne okvire, nakon rasparčavanja Titove Jugoslavije, pisci, a i izdavači sa ovih prostora, postali su još više hendikepirani u komunikaciji sa domaćom čitalačkom publikom, koja se, pre svega, značajno redukovala. Nekadašnji tiraži od deset hiljada primeraka spali su na svega hiljadu. Svojevremeno ugledne izdavačke kuće sa razvijenim i razuđenim bibliotekama i edicijama, koje su bile u vlasništvu države, nestale su nakon privatizacije, a sa njima je nestalo ili će nestati mnoštvo žanrova, od eseja, preko putopisa, pisama do dnevničkih zapisa i memora.
U centru pažnje savremenih izdavača jeste komercijalna literatura. Ako su i uspele da opstanu u centrima gradova, (danas se knjige prodaju posvuda, od benzijskih pumpi do megastorova, i to paralelno sa toalet papirom), knjižare nude gotovo identične naslove. Mnoštvo šarenih korica koje zaklapaju ljubavne, kriminalističke, epsko- fantastične, horor i pornografske romane. Ponekad se u tu smešu ubaci i delo nekog od nobelovaca e da bi se stekao utisak da sve što je izloženo, ipak, potiče iz istog korena. Što, naravo, nije tačno. Nisko žanrovska literatura današnjice svoje utemeljenje nema u književno-istorijskoj vertikali ili „bunaru prošlosti“ kako je imao običaj da govori Tomas Man, već u drugim medijima kao što su film, strip ili video igre. Pošto publika sve manje čita, pogotovo dela klasične starine, lakše razume govor savremenih medija od Homerovog speva. Stoga pisci posežu za svim mogućim žanrovskim proširenjima u romanima kako bi ostvarili komunikaciju sa čitaocima. To su neumoljivi zakoni komunikologije slobodnog tržišta. Međutim, za tržište nije bitno da li je poruka koja se prenosi kvalitetna, već da li je učestala i da li ima dobar prijem kod publike. Stoga danas najbolje prolaze dela već poznatih ličnosti (ljudi iz sveta estrade i šou biznisa) koja su neretko nedotupavna, šablonizirana i koja ključaju od stereotipa. Flober bi danas bukvalno povraćao ispred svakog knižarskog izloga od količine literarne opštosti koja se besramno nudi.
Mi smo kao država prodor kapitalističke logike i „nevidljive ruke tržišta“ dočekali posve nespremno. Rasparčan na razne međusobno zaraćene književne tabore, koji se nisu borili za estetske norme već samo i jedino za distribuciju novca i uticaja, domaći literarni život potopio je talas kiča i prostote.
Pokušaji afirmacije umetničke literature svodili su se na lična poznanstva i pristanak na taborovanje i svrstavanje. Državna administracija biva naklonjena čas jednom, čas drugom taboru i na taj način favorizuje određene autore. Mi nemamo nikakve mehanizme za ozbiljno praćenje domaće literarne scene. Ko objavljuje prve knjige domaćih autora i ko ih vrednuje? Stubovi kulture su to pokušali pa su propali. Elektronska glasila i književni časopisi obično služe da se poneki predstavnik jednog tabora obračuna s drugim. Najmanje je bitno delo, više se sudi ličnosti samog autora. Tako se sva energija gubi u obračunima i sukobima.
I stoga nas, možda i nema u svetskim okvirima. Posvađani u sopstvenom brlogu delujemo smešno. A nije nemoguće primeniti potpuno drugačije strategije. Potrebno je za to više tolerancije i intelektualnog poštenja, objektivnosti i mere. Da li smo spremni za to ili ćemo nastaviti da gazimo po miskom polju književnosti?
radio gornji grad 
