Nikola Živanović: KAKO REĆI OCU?

10007023_687948734589866_1742295112_n

Piše: Nikola Živanović

Kada sam imao dvanaest godina otac me je pozvao da mu se pridružim u bašti. Obično je radio tokom celoga dana i ono malo vremena koje je provodio kod kuće imao je običaj da sedi u dvorištu. Tu bi naišao neki komšija, kupilo bi se neko pivo, vodili neki muški razgovori.
„Jovana“, doviknuo je majci, „donesi još jednu čašu za pivo.“
Majka ga je poslušala i donela čašu. Ulio je u nju zlatnu prozirnu tečnost trudeći se da bude što manje pene.
„Sada si već veliki dečko i možeš da popiješ čašu piva sa ocem.“
Ukus piva mi nije bio nepoznat. Deda mi je obično davao da poližem penu kada bi napunio prvu čašu. Sedeo sam sa ocem i ćutao. On nije bio govorljiv, ali se videlo da želi da otpočne neki važan razgovor.
„Jesi li napisao neku pesmu danas?“
„Ne.“
„Imaš zaista izuzetan talenat. Zapamti to. Ja nikada nisam voleo da čitam knjige, posebno ne pesme. Ali ako mene ne ostavljaju ravnodušnim, mislim da si nešto posebno.“
„Hvala, tata.“
„Uvek sam žalio što nemam neki talenat. Ne umem ni da pevam. Znaš kakva je to tuga kada sediš u društvu i svi zapevaju a ti samo otvaraš usta. Kao riba.“
„Znam. Ni ja nisam mnogo bolji pevač.“
„Ali tebe je Bog obdario drugim talentom. Zaista sam ponosan na tebe.“
Ćutao sam. Već prvi gutljaj piva delovao je na mene. Ruke su mi postale lakše. Misli kao da me nisu slušale.
„Šta je sa onom devojkom, onom malom o kojoj si napisao nekoliko sjajnih pesama?“
„Pa ništa.“
„Kako ništa? Zašto je nisi pozvao na kolače ili nešto. Daću ti ja pare.“
„Nema potrebe, tata.“
„Zašto? Jesi li pokušao nešto?“
„Ne, ali nekoliko dečaka se u školi domoglo mojih pesama. Uzeli su mi svesku i čitali joj u hodniku.“
„Pa kako je reagovala? Da li joj se dopalo?“
„Jeste. Čak je uzela svesku da prepiše neke i sutradan mi ih vratila.“
„Pa to je gotov posao, dečko. Pozovi je da izađete.“
„I toga je bilo.“
„Čega?“
„Pa momci su je nagovarali da izađe sa mnom. Zvali je prvo telefonom. Predstavljali se kao ja. Posle sam morao da pošaljem jednu drugaricu da se izvini i da kaže da to nisam bio ja i da nemam nikakve veze sa tim.“
„A šta je ona rekla?“
„Rekla je da je znala da nisam ja. Da sam pristojan i dobar i da tako nešto nikada ne bih učinio.“
„Ne daj da te drugovi obrukaju. Ljubomorni su na tebe. Pogledaj njih, a pogledaj sebe. Pogledaj koliko si ti lep. Ja sam bio lep, ali ti si izuzetan. Imaćeš svaku ženu koju poželiš. Sa tim izgledom i tim talentom.“
„Dobro, tata“, drugi gutljaj piva me je već učinio nervoznim. Nisu to stvari o kojima sam želeo da razgovaram sa ocem.
„Sada bi mogao lepo da joj priđeš i pozoveš je na kolače.“
„Premlad sam ja za tako nešto.“
„Treba početi na vreme. Videćeš kako će se ovi mangupi oko tebe izveštiti. U školi života nema ponavljanja razreda.“
„Mislim da treba da se bavim nečim drugim. Nečim što više odgovara mojim godinama.“
„Pa šta više odgovara tvojim godinama nego da izlaziš sa devojčicama. Hoćeš da pišeš pesmice a drugi da jebe?“
„Tata, ne budi vulgaran.“
„Sviđaš li joj se?“
„Tako je rekla.“
„Pa onda možda ona tebe izvede. Takve su žene kad žele nešto.“
„Pa već me je pitala.“
„I?“
„Rekao sam da neću.“
„Šta si uradio?“
„Rekao sam da neću. Nije to za mene. Šta bih radio sa njom?“
„Pa šta ima ko da te uči šta da radiš sa ženom? Nije se rodio ko to nije znao.“
„Tata…“
„Tebi treba samo više samopouzdanja, a sa tvojim izgledom ne vidim zašto ga nemaš.“
„Tata meni se čini…“
„Ma šta me tatoćeš? Sutra je posle škole, pod ruku pa na kolače. Jesi me čuo?“
„Neću, tata.“
„Šta nećeš?“
„Neću da je vodim na kolače.“
„Pa hoćeš samo pesme da pišeš, je li to?“
„Da.“
„A da jebe drugi?“
„Tata ja sam romantičan tip. Čini mi se…“
„Jebo romantične tipove. Možeš biti romantičan i posle seksa. Hoću da te vidim sutradan sa njom ovde. Reci da hoćeš da još čitaš pesme. Majka i ja ćemo spremiti neke sokove, sendviče i tako.“
„Ne shvatam zašto to pokušavaš.“
„Pa hoću da mi sin jebe nešto.“
„Ali ja imam samo dvanaest godina.“
„Pa sad ti je prilika. Posle će sve biti probušene.“
„Prestani sa tim vulgarnostima.“
„Sviđe li ti se ona?“
„Na neki način.“
„Kako na neki način?“
„Dopada mi se način kako zabacuje kosu, kako hoda, kako se oblači. Dopada mi se njena kapica koju stavi kada pada sneg.“
„A dupe, sise? Ej, sine moj. Dupe, sise?“
„Pa nisam na to obraćao pažnju.“
„Želiš li da je poljubiš?“
„Možda.“
„Pa što to ne učiniš?“
„Pa nisam siguran da to želim.“
„A da je jebeš?“
„Ne.“
„Kako ne?“
Popio sam već celu čašu i otac mi nasu još jednu.
„Ne želim. Iskreno,“ pokušao je opet da me prekine, ali sam natavio: „Uopšte ne osećam potrebu da imam seks sa ženom.“
„Molim?“
„Okej je maženje, ljubljenje, držanje za ruke, ali to prodiranje u nju. To mi izgleda vulgarno. Nekako mi je muka od toga.“
„Muka ti je od pičke?“, nasmeja se, „E, moj sine. Nekada su naši stari takvim kilasterima uzimali kurve da ih nauče šta je seks. Pa da vidiš kako se mali posle primi. Vidim da ni meni ne ostaje drugo.“
„Ali tata, ti me ne shvataš.“
„Shvatam te. Ne bi mogao sa kurvom. Sasvim normalno. Seks treba da bude kruna ljubavi a ne samo iživljavanje. Zato ti kažem da malo izlaziš sa njom, da se družite, zbližite.“
„Hoćeš li to uraditi?“
„Možda.“
„Dobro, dete. Hajde sad u kuću i ostavi se tog piva. Ne vole žene pijandure.“

Naravno, nikada je nisam pozvao. Prolazile su godine. Svi moji prijatelji su imali nekakve ljubavne avanture. Ja ništa. Jedoga dana prišla mi je majka:
„Našla sam fleke po tvojoj posteljini.“
Bilo mi je neprijatno.
„Tako sam se obradovala. Pokazala sam i Miloradu. I on se obradovao.
„Majko, molim te. To su moje intimne stvari.“

Kad god bi neka drugarica počela da dolazi kod mene, otac bi se ponašao kao da mi je devojka. Spremao je večeru (to je umeo izvrsno da radi). Neko vreme, ali nikada toliko da nam dosadi, posedeo bi sa nama. Zabavljao nas svojim pričama. Potom mi je davao novac da je izvedem u grad, u bioskop, pozorište. Jednoj je čak predlagao da ide sa nama na more. Drugu, mnogo godina kasnije, upitao je ne bi li se možda i udala za mene.

U gimaziji sam se družio sa rokerima. Svi su u to vreme svirali gitare i želeli da budu zvezde. Niti sam umeo da pevam niti da sviram, ali znao sam da pišem stihove. Bendovi su se otimali oko mene. Kako nisam imao šta da vežbam, sarađivao sam sa više njih istovremeno. Imao sam puno prijatelja, uglavnom zarozanih, prljavih, zapuštenih. Nekima je već u tim godinama smrdelo iz usta puna kvarnih zuba. Ne svima. Moj najbolji drug iz tog perioda bio je prava čistunica. Uvek fensi obučen. Imao je najbolju gitaru, najbolje pojačalo, verovao da svira daleko bolje od ostalih i, naravno, dobijao je sve moje najbolje pesme. Postali smo vrlo bliki. Sedeli smo zajedno u klupi. Sami provodili odmore. Posle škole odlazili kod mene ili kod njega da sviramo (on me je terao da pevam). Posle toga bismo zajedno otišli u grad ili bismo prespavali jedan kod drugog. Ili bismo otišli u grad pa onda da prespavamo kod jednog ili drugog. Davao mi je da nosim njegovu odeću. Ja njemu svoju. Zvao se Danijel. Sve devojke su bile zaljubljene u njega.
Naravno, bilo je večeri koje bih proveo sa nekim drugim bendom. Onda bih pozvao nekog od tih ofucanih i bradatih prijatelja na pivo. Sedeli smo i pričali priče koje me baš i nisu zanimale. Više sam ih trpeo, jer sam voleo da pijem a u to vreme još uvek nisam pio sam. Danijel je pio malo, tako da mi je ovo pivopijsko društvo povremeno bilo potrebno.
Kad god bi neki od tih hipika svratio kod mene, na svakih pola sata bi u sobu bez kucacanja uleteo moj otac ili moja majka. Neučtivo bi nas upitali treba li nam nešto i izašli. Kada je Danijel bio kod mene, a spavali smo u istom krevetu, nikada nisu otvarali vrata. Ujutru bi se samo začulo blago kucanje na vrima i glas moje majke kako kaže: „Dečaci, doručak je gotov, požurite da se ne ohladi.“ Onda bi smo sišli dole. Šalili se sa mojim roditeljima, pričali o svemu i svačemu. Voleli su Danijela. Svi su ga voleli.
Svakoga jutra pošto bi neki od mojih pank prijatelja proveo veče kod mene (naravno da nijedan nije prespavao) otac bi me pozvao u sobu i rekao: „Koji su ti ovi?“
„Ma daj tata, to su mi drugari iz benda.“
„Ma beži bre“, i tu se razgovor završavao.
Kada bismo posle prespavane noći Danijel i ja krenuli u školu a u drvorištu se našla neka gošća moja majka bi sa ponosom rekla: „Ovo je Markov drug, vidi ga kako je lep, kao devojčica.“
Sa Danijelom se nisam razdvajao do kraja gimnazije. Posle su nas putevi odveli na suprotne strane. Živeo sam u Beogradu i moji su se malo interesovali za moj seksualni život. Za moj život uopšte. Onda sam jednog dana dobio anginu i doktorka je rekla da možda neću imati dece. Za mene je to bilo strašno. Želeo sam da imam dete. Voleo sam decu. Osećao bih se nepotpuno bez deteta. Tačnije, ako ne bih imao porodicu. Jednoga dana pozvao sam svoje roditelje, babe i dede i rekao im da sam odlučio da se oženim. Radost je bila neizmerna. Odjednom su zaboravili sve one godine za koje nisam imao devojku. Kada sam još rekao da je devojka trudna – svadba je zakazana. Pozvani su svi rođaci. Novac se trošio i trošio. Otac je bio presrećan.
Dete se rodilo zdravo i jako. U prvom periodu sam se slagao sa ženom ali su uskoro počele svađe i ona me čim je dete prohodalo ostavi. Nekoliko puta sam je molio da se vrati. Nije bilo nikakvog učinka. Ponovo sam bio sam. Spakovao se i otišao u Beograd.

Strahinja je spavao na mom krevetu a ja sam čitao Svetog Avgustina kada neko zakuca na vrata.
„Ko je?“
„Ja sam“, začuh očev glas.
„Zašto se nisi najavio?“
„U prolazu sam.“
„Ne mogu da te pustim sada.“
„Znam da piješ, da se ubijaš. Nemoj to da radiš sebi. Ona ti se nikada neće vratiti. Naći ćeš drugu.“
„Dobro.“
„Pusti me da uđem.“
„Ne mogu, tata. Ne želim nikoga da vidim sada.“
„Ne radi to sebi.“
„Potrudiću se. Idi sada.“

Naredne godine su mi dijagnostifikovali cirozu. Prešao sam kod mojih da se lečim surutkama, sokom od cvekle i raznim gorkim čajevima.
„Ne znam zašto si prestao da pišeš. Vidiš da ti nije ostalo još mnogo. Radi to što jedino znaš. Piši. Da ostane nešto iza tebe“, govorio je otac: „Šta si ti imao od života? Da kažeš da si pojebao nešto, pa hajde. Ti nisi ni video život.“
Poslušao sam ga. Ali nisam pisao pesme. Pisao sam svoju intimnu biografiju. Godinama sam se bojao da je napišem jer sam znao da će je moj otac čitati. Sada sam, suočen sa smrću na to zaboravio. Pisao sam iskreno, detaljno. Sve što sam osećao. Opisao svaku svoju ljubav. Svaku veliku i malu avanturu. Sve.
Pošto sam završio rukopis, naglo sam ozdravio. Lekari su rekli da mi je stanje sasvim dobro. Gotovo kao kod zdrave osobe i da ne moram da se brinem. Ranije prognoze su verovartno bile preterane. Uzeo sam rukopis i ponovo otišao u Beograd. Roditeljima se nisam javljao.
Knjiga je oduševila izdavače. Objavio sam je u najboljoj izdavačkoj kući i svakog meseca je izlazilo novo izdanje. Postao sam slavan pisac. Zbog tematike, na sajmu knjiga nije bilo bilborda sa mojom fotografijom, ali reklame za knjigu mogle su naći na svakim: „Knjiga koja će vas naučiti da poštujete druge“, „Knjiga o ljubavi koja ne poznaje okvire“, „Mali korak za Marka, ali veliki korak za Srbiju“, i slične nebuloze.
Honorari, dnevnice od gostovanja, novac od nagrada, sve je to bilo dovoljno da mogu komotno da živim kao profesionalni pisac. Onda me je jednog dana pozvao otac: „Sine, dođi kući. Umro ti je deda.“

Sahrana je bila tipična pravoslavna. Tražili su od mene da držim govor. Pročitao sam nekoliko uspomena iz detinjstva koje sam proveo da dedom. Ljudi su plakali. Tetke su me grlile. Svog velikog pisca.
Kada su gosti otišli sa ručka otac me je, kao nekada, pozvao da popijemo pivo u dvorištu. Bio je mrak. Nije palio svetlo. Držao je nešto u ruci. Moja knjiga.
„Ode nam i Jugoslav“, reče.
„Ode.“
„Beše mu i vreme. Kako si ti sa zdravljem?“
„Nikada bolje.“
„Drago mi je da to čujem… A vidim i knjiga se lepo prodaje. Sada si veliki pisac.“
„Danas ja, sutra neko drugi. Ne bih to nazvao veličinom.“
„Ne. Ovo je velika knjiga. I pored svega“, i tu zastade, „i pored svega moram ti reći da sam ponosan.“
„Hvala, tata. Nisam ni sumnjao. Ti si me oduvek podržavao.“
„Da. Mada nisam očekivao da će baš ovako ispasti.“
„Bojim se da je tako.“
„Skoro da mi se ostvario san. Ma koješta, ostvario se. Sin mi je veliki pisac. Samo je to umeo da radi u životu i to radi bolje od svakoga. Ko sam ja da sudim?“
Zaćutao je. Otpio veliki gutljaj piva.
„Znaš“, nastavi: „moram ti priznati da sam se na nekoliko mesta i rasplakao. A opet, na nekima drugima sam se smejao. Zar vi stvarno to tako?“
„Da tata.“
„Ko bi pomislio?“
To je bio poslednji razgovor koji smo vodili. Nekoliko meseci kasnije šećerna bolest od koje je dugo bolovao ga je dotukla. Još se sećam one večeri i izraza njegovih očiju dok je izgovarao tu poslednju rečenicu.