Milan Kundera – Nepodnošljiva lakoća pisanja

1akun1

Piše: Nemanja Rotar

Kunderine knjige umem da čitam samo sporo. Volim da ih degustiram u posebnim trenucima dokolice. Tada se preda mnom otvara čudesan svet, krcat originalnim analogijama i promišljanjima. Eseji češkog disidenta za mene su svojevrstan brevijar britkih citata i reminiscencija na davno zaboravljene velikane romaneskne umetnosti, kao što su Rable, Broh ili Malaparte, koji, u dodiru s platnima Bejkona, Brelera i Matisa, uz tonove nezaboravne muzike Stravinskog, Dvoržaka ili Betovena, predstavljaju nezaboravnu proslavu književnosti.

Kundera se u najnovijoj knjizi „Susret” priseća opsesivnih tema iz mladosti, egzistencijalnih i estetičkih ljubavi. Literata od istine, ispisuje vrlo živahne i jasne rečenice, opervažene talogom dragocenog iskustva generacije pisaca koja je stasavala u burnim vremenima. Svaka stranica teksta je sonda bačena u maglu prošlosti s namerom da dovuče podatke o iščezlim darovima bogova. Rableovska karnevalska lucidnost natopila je i ovu knjigu. Majstor se šali s nama. Osmeh se uzdiže nad prokletstvom obesmišljene stvarnosti. „To je humor onih koji su daleko od moći, koji ne pretenduju na moć i shvataju istoriju kao staru slepu čarobnicu, čije ih moralne predrasude zasmejavaju.”

Preispitujući odnos Evrope iz svoje mladosti, u kojoj je, na kraju, potražio i utočište usled ogoljene političke represije azijatske provenijencije što se obrušila na Češku, i sadašnje Evrope, Kundera se vraća filmu. Podseća nas da je veliki Felini pred kraj života tražio od Berluskonija da mu ne seče na svojoj televiziji „Slatki život” nebuloznim reklamama za deterdžent. Epilog znamo: preovladao je film kao činilac zaglupljivanja. Felinijevu Evropu višeg umetničkog tonaliteta zamenila je jedna sasvim druga Evropa.

Knjiga „Susret” biće draga svakom pobunjeniku protiv modernog sveta.

(„Susret”, Milan Kundera, „Arhipelag”, Beograd, 2009)